Apstrakt: U  ovom  stručnom radu, nastalom  kao  rezultat terenskih ispitivanja,  biće predstavljena tradicionalna narodna arhitektura, od najranijih do  savremenih  stambenih objekata, sa pratećim privrednim i pomoćnim zgradama  koje čine okućnicu,  sa osvrtom  na  vodenice  –  potočare  i  poljane  –  podrume, a od  početka XIX veka do danas. Mnogi objekti tradicionalne  gradnje  održali  su  se do današnjih dana kao svedoci prošlih vremena.

Ključne reči:  Brus, Kopaonik,  tradicija, graditeljstvo, košara, koliba, čatmara, ambar,  salaš,  okućnica,  bačija,  vodenica, poljana, podrum, običaji,  savremeno doba.

 U v o d n e  n a p o m e n e

Smatrajući da je potrebna hitna intervencija po pitanju opstanka određenih arhitektonskih, etnografski značajnih objekata u kulturološkom, turizmološkom i tradicionalnom pogledu, tim pre što se isti nalaze na trusnom području, te im česti zemljotresi „prete“ potpunim nestankom, još osamdesetih godina XX veka, ukazujući na potrebu njihove zaštite, obavila sam ispitivanja o narodnom graditeljstvu, kako bi bar pisanim putem ostao trag i bio sačuvan od zaborava koji je, kako stvari danas stoje, gotovo neizbežan.

Sela, u kojima su ispitivanja obavljena, nalaze se na istočnim padinama Kopaonika i  pripadaju opštini Brus. Obuhvaćeno je dvadesetak sela[1] koja sadrže tipične predstavnike kako stambenih tako i pratećih objekata, na osnovu kojih može da se prati čitav jedan proces gradnje od tradicionalnog do savremenog tipa, preko načina gradnje, vrste upotrebljenog materijala, oblika i funkcije. Poseban osvrt dat je vodenicama – potočarama na Graševačkoj reci i poljanama – podrumima, vinogradarskim naseljima u Crvenoj Jabuci (Velikoj i Maloj), Pokrpu, Botunji i Boćki – objektima folklorne arhitekture nad kojima je bila preduzeta zaštita od strane Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Kraljeva, te je nekoliko vodenica i podruma zaštićeno, a ostalo je prepušteno propadanju do današnjih dana.
(Rad na ovu temu,  malo drugačijeg sadržaja, saopštila sam na Simpozijumu u Narodnom muzeju u Kruševcu, održanom od 12-og do14-og decembra 1986. godine po Projektu SANU pod nazivom „Etnološke karakteristike Kruševca  i njegove okoline“, povodom čega sam i obavila spomenuta ispitivanja. Naravno, ona su dopunjena novim, kasnijim.)

Neizmernu zahvalnost dugujem profesoru Dr Novici Rakićeviću za korisne sugestije i blagorodnu saradnju.

 I   NASELJE

Položaj seoskih naselja određen je reljefom zemljišta, te su sela razbijenog tipa. Smeštena na planinskim stranama, zauzimaju veliku površinu (više brda); kuće, udaljene jedna od druge bez nekog reda, na prostoru su do nekoliko kilometara. Svako selo podeljeno je na manji ili veći  broj  zaseoka,  grupisanih  po familijama,  međusobne  udaljenosti  od jednog do više kilometara.

Saobraćajne veze delimično su ostvarene  u poslednjoj deceniji XX veka, ali do nekih zaseoka i kuća s naporom se stiže i pešice. Relativno kasno su u nekim selima uvedene električne i vodovodne instalacije. Gotovo u svakom selu postoji po neko domaćinstvo u kojem se, na početku XXI veka, živi bez struje, uz upotrebu izvorske vode, na veoma primitivan način, iznuđen za današnje vreme;  zbog toga je higijena na niskom nivou. Mnoga sela i zaseoci danas su skoro nenastanjeni; mladih je sve manje ili ih  nema, te su ostala  jedino staračka domaćinstva  u  opustelim, trošnim kućama u koje se niko ne vraća. Nasuprot tome, sela su bogata prostranim zelenim pašnjacima, njivama, livadama, šumama i bistrim  izvorima, odakle su se meštani snabdevali vodom u prošlosti i do današnjih dana; stoga je jasno da su bunare retko gradili na ovim prostorima, ali ih ima tu- i- tamo.

Crkve imaju sela Vlajkovci, Boranci i Donje Leviće, a jednu crkvu koristi više sela, na primer, boranačka  opslužuje tri sela: Borance, Kovizle i Domiševinu. Groblja  nemaju sva sela, ali se zato koriste najbliža.

Svako selo poseduje zajednčke šume i pašnjake na koje žitelji napasaju stoku. Postoje  utrine: Stubice, Bludno, Srednjica, Durdelovo u selu Domiševini, Rasinac u Donjim Levićima ili Vrletnica u selu Gradac. One su zajedničko vlasništvo.

Kulturno – istorijskih spomenika u posmatranim selima gotovo da  nema: poznat je jedan takav u selu Blaževo – spomenik palim borcima u NOB-u.


[1] Žiljci, Graševci, Kočine, Vlajkovci, Paljevštica, Livađe, Radmanovo, Šošići, Brzeće, Đerekari, Blaževo, Gradac, Domiševina, Belo Polje, Gornje Leviće, Donje Leviće, Iričići, Radunje, Boranci, Kovizle, Vitoše, Velika Grabovnica, Botunja, (Lepenac i Kobilje, u nižim predelima


II   KUĆA

Pod pojmom kuća podrazumeva se prostor za življenje – ona prostorija u kojoj je og –

Njište  i  u kojoj se najviše boravilo – dakle, ona  je glavni  deo kuće  kao objekta za stanovanje.

Kuća za stanovanje uvek je u sastavu sa okućnicom, koju čine sve zgrade pod zasebnim krovom u međuzavisnim kombinacijama, o čemu će kasnije biti reči u narednom odeljku.

Najčešći tip kuće na ovom području je kuća sa tremom, tzv. čatmara  ili čakmara, po lokalnim nazivima. Do druge polovine XX veka u mnogim planinskim selima živelo se u košarama. Danas, u svakom selu postoji po nekoliko kuća od tvrdog materijala (cigle, opeke).

K o š a r a  je najstariji tip kuće u ovom kraju; nosi naziv  i   koliba (Blaževo), krivača i slamarica (Gornje Leviće). U najstarijim košarama ljudi i njihova stoka živeli su pod istim krovom, odvojeni jednom pregradom od  kolja (kočeva), sa  vratnicom (kapijom) od letvi.

Kasnije su građene posebne košare za stanovanje ljudi, pod nazivom krivače  i   slamarice, i one, namenjene stoci,  košare  ili  kolibe. Danas, u košarama se drže svinje ili ovce,  poznate su i pod nazivom  praštinare.

Košara ima slameni krov i  postavlja se  na zemlju. Gradi se tako što se po dve grede spajaju u rogove žlebovima, čivijama  (drvenim klinovima) ili telijama (ekserima). Ako se grede spajaju čivijama, prethodno se svrdlom izbuše mesta gde će se čivije uglaviti, dok se telije ukivaju. Zbog čvršće konstrukcije, rogovi su spajani tzv. pajantama – gredama, a zatim, postavljani na ukopano kamenje u zemlju, koje je koji santimetar iznad površine zemlje, što je predstavljalo temelj, a grede na taj način postavljene ne bi trulile zbog vlage. Rogovi su horizontalno spajani  latnama – drvenim letvama, debljine oko 5 cm, koje su istesane sekirom na krajevima, kako bi se lakše postavile na rogove. Latne su od leskovog, jasenovog, bukovog ili cerovog drveta. Postavljane su sa spoljašne strane rogova, na oko tridesetak santimetara jedna od druge, s tim što su pri dnu, obično do jednog metra visine, i češće, radi zaštite od vukova. Rogovi su jedan od drugog udaljeni metar do metar i po,  bilo ih je od pet do deset, negde čak i trinaest – to su tzv. trin`eskinje (Blaževo). Ulaz u košari sačinjen je od brvana i greda,  na bočnoj strani. Iznad ulaza postavljana je nadstrešnica – streja. Pokrivane su slamom, papratom i ređe suvim, sitnim granama s lišćem – šumom. Radi zaštite od vetra, preko ovakvog krova postavljane su drvene motke, po dve sastavljene pri vrhu, koje se tako u  parovima  prebacuju jedna na jednu a druga na drugu stranu krova, tzv.   lemeze ili lemezje. Košare su visoke od 3 do 6 m, široke 5 do 8, a duge 5 do 15 i više metara.

Košara je imala jednu ili više  prostorija, zavisno od broja pregrada. Na sredini prostorije, sa podom od nabijene zemlje, nalazilo se otvoreno  ognjište  ili pepelište,  iznad kojeg je postavljana zaštita od šindre  ili  pletenog   pruća,  kako varnice  ne  bi upalile slamu. Iznad ognjišta, visile su  verige   o koje su kačeni kotlovi – bakrači  za kuvanje jela odnosno zagrevanje vode, a na ognjištu su bili zemljani lonci – grnići (veći i manji), takođe za kuvanje jela, i  crepulje  sa  sačevima  za pečenje hleba, krompira, pitâ ili mesa. Na oko jedan metar od ivice košare postavlja se greda na pod horizontalno, da bi se prostor, ispunjavao slamom i prekrivao  guberima  od vune i težine, služio kao ležaj, naročito u zimskim hladnim noćima.

Postoje i košare sa jednim rogom koje su  namenjene držanju ovaca. Sagrađene su od grubo obrađenih letvi tzv. cepki, kružno postavljenih jako blizu jedna drugoj, kako bi slama kojom je prekrivena, predstavljajući i krov i zidove, bolje stajala. Ulaz čini prostor bez cepki, dakle, uvek je otvoren zbog vazduha. Ova košara ponekad nosi naziv naslon.

Č a t m a r a  ili čakmara je najkarakterističniji tip kuće ovog područja. Grade se krajem XIX veka. Posle Prvog svetskog rata gradnja ovih kuća dostiže vrhunac u odnosu na dotadašnje košare.

Najranije čatmare imale su samo jednu prostoriju, sa zidovima od upletenog leskovog pruća (čatme ili čakme); ovakav zid poznat je pod nazivom dolma. Krov ove čatmare načinjen je od gusto zbijene slame, zaštićen lemezama, a na  vrhu je otvor za odvod dima  (čeren)  iz otvorenog ognjišta koje se nalazi u centralnom delu prostorije.Ovaj tip čatmare, po rečima ispitanika, nosi naziv perda.

Proširivanjem čatmara, dodatkom još jedne prostorije, nastaje novi tip,  koji sada ima kuću i sobu  za spavanje. Ova čatmara ima samo jedan prozor na sobi, dok pored ulaznih drvenih vrata,  koja vode u kuću, postoji jedan mali četvrtasti otvor – prozorčić (30x30 cm), tek da prostorija ne bude u potpunom mraku. Krov je na dve vode, nema podruma a ni tavana, tako da se iz kuće vidi krovna konstrukcija, a zidovi od pruća premazivani su mešavinom blata od gline i pleve.

Posle Drugog svetskog rata građene su čatmare koje imaju podrum, tavan, kuću i po nekoliko soba od kojih su obavezne dve – sopče, kao vrsta ostave za hranu i druge potrepštine, i gostionica ili gostinska soba, sa velikim drvenim stolovima i klupama, namenjena za goste  u vreme  svečarskih dana u godini, kao što su slave i drugi porodični praznici, kada se ručavalo i slavilo. Podrum ovih kuća uglavnom je dvostruko manje površine od same kuće, zato što su čatmare građene na strmim terenima,  jednim svojim delom bile ukopane u strminu brda. Kuća je građena u onom delu dvorišta koje nije na udaru vode i koje se najmanje moglo iskoristiti za nešto drugo, kao što su bašta ili voćnjak. Ulazna vrata kuće nalaze se na južnoj strani zbog dnevne svetlosti  ili prema seoskom putu.

Gradnja čatmare.  Za temelj kuće koristi se oblikovano kamenje, složeno po redu i povezano, blatom od gline,  kojim se premazuje i gornja kamena površina, s ciljem dobijanja ravnog sloja.. Kamenje  je  smešteno u zakopinu, iskopinu u zemlji, dubine oko 80 cm; dubina zavisi od tla, jer, kopa se do čvrstog tla, po kazivanjima ispitanika: do živice. Dalja izgradnja kuće zavisi od terena, materijalnih mogućnosti i volje ljudi. Obično se počinje sa izgradnjom podrumskog zida od kamena koji je jednom svojom stranom zbog kosog terena usečen u zemlju. Pôd podruma najčešće je od nabijene zemlje.

Na kameni osnov kuće postavlja se zidna konstrukcija od cerovih ili hrastovih (srčevih) greda. Najpre se postave četiri grede koje nose naziv venčanice ili temeljače, koje se u uglovima spajaju usecanjem. Za podnu konstrukciju postavljaju se podrumače na svakih pola metra, dok se prazan prostor između njih popunjava daskama postavljenim na tzv. šišice – letve, uvučene u žlebove po bočnim stranama podrumača;u starijoj varijanti, umesto dasaka koriste se valjci – drvene duguljaste kolenike, uvaljane u blato sa slamom ili plevom, oblika vretenaso-valjkastog. Preko dasaka ili valjaka nanosi se blato do visine podrumača.Na dobijeni zemljani pod  mogu da se postave  daske kao patos. Podna konstrukcija , posmatrana iz podruma, nosi naziv karatavan. Radi  veće čvrstine karatavana, ispod svih greda podrumača postavlja se ćuprijača  i kao osnovno ojačanje , na sredini nje postavlja se direk. Radi  bolje nosivosti poda, između ćuprijače i direka postavlja se komad drveta, obično dug šezdesetak santimetara, tzv. jastuk.

Zidovi kuće napravljeni su od direka postavljenih u posebno pripremljene stope na temeljačama i koji u uglovima kuće nose naziv ćošnici. Kao pojačanje uglova kuće postavljaju se tzv. pajante ili kosnici, grede koje spajaju ukoso ćošnik pri vrhu, sa prvim direkom pri kraju. Duže kuće imaju ovakva pojačanja i na sredini zida. U pravilu, od vrha srednjeg direka ka krajevima susednih postavlja se po jedna pajanta. Pored spomenutih, postoje i kratke pajante koje nose naziv ćorke. Na direke i pajante horizontalno se postavljaju  letve,  kako sa spoljašne tako i sa unutrašnje strane, koje nose naziv prikovci ili latne, a zatim se ova drvena konstrukcija ispunjava blatom pomešanim sa plevom. Ova mešavina se dobro nabije, i na kraju se takav zid premazuje tanjim slojem finog blata sa unutrašnje i spoljašne strane. Zidovi pojedinih kuća imaju kameno proširenje i pojačanje, jednom dužinom kuće, koje nosi naziv zad , i može da postoji kako sa unutrašnje tako i sa spoljašne strane zida; koristi se kao ostava za različite stvari.

Tavan kuće gradi se slično podu, s tim što gornja površina ne mora da bude premazana blatom.   Najpre se  na osnovu  zida   postave dve  grede – prva nosi naziv atula  a  druga poklopnjača (ili plotnjaja). Atula je sa direcima spojena slično temeljačama: u izdeljane vrhove direka, tzv. kulake naležu otvori sa donje strane atule . Atule i poklopnjače tako se usecaju da prave četvrtaste otvore u koje se umeću tavanjače odnosno sobnjače. Radi veće nosivosti tavana, ispod tavanjača postavlja se ćuprijača (kao kod karatavana). Dalja gradnja tavana je ista kao kod poda, s tim što neke kuće imaju tavan od šindre.

Za međusobno spajanje atula, poklopnjača i temeljača koriste se pravi i kosi sek, od kojih je ovaj drugi nešto jači, po rečima ispitanika.

Krovna konstrukcija kuće takođe je od drveta. Najpre se postavljaju četiri grede preko kojih su tzv. stoličnjače. Grede se oslanjaju na kratke direke tzv. popove koji su postavljeni direktno na tavanjače ili na specijalne grede, koje služe kao držači popova i nalaze se na mestima gde se spajaju dve stoličnjače, kao i na sredini, ukoliko je kuća duža. Kada je sve ovo završeno, postavljanjem merteka nastaju rogovi, koji se na vrhu  spajaju usecanjem ili  zakucavanjem za sleme – gredu koja se postavlja  u sam vrh krova. Merteci su međusobno  udaljeni oko 80 cm i nešto su duži kako kiša i sneg ne bi kvasili zidove. Ivicom krova prikucava se malo manja greda, koja nosi naziv ćenarka, radi veće čvrstine krova. Između merteka postavljaju se raspinjače – male grede, a zatim se prikucavaju letve na tridesetak santimetara jedna od druge; one drže crep koji se postavlja kao finalni deo gradnje krova odnosno kuće.

Kuće u ovom kraju, kao i druge pomoćne zgrade, shodno materijalu kojeg ovde ima u izobilju, grade se dakle od kamena i drveta. Kao vezivni materijal koristi se blato od gline pomešano s plevom. Pored ovog materijala, koristi se: kreč, crep, metal (malo), slama ili paprat, za pokrivanje kuće itd.

Za izgradnju kuća obično su pozivani majstori iz jugoistočnih krajeva Srbije koje je narod ovog podneblja nazivao Bugarima ili Šopovima. Dolazili su majsori iz Gnjilana, Surdulice, Kuršumlije, ali najbolji i najmnogobrojniji  bili su iz Crne Trave – Crnotravci. Manje imućnija domaćinstva  svoje kuće su gradili  sami, uz pomoć meštana, koji su se uzajamno pomagali u svim većim poslovima.

U fazi pripreme odnosno obrade građevinskog materijala, drvena građa se teše sekirama, žlebovi se izvode kopačom i svaki direk se teslom iskljuca u mnoštvo zaseka, kako bi blato bolje prionulo. Prilikom obrade drvene građe, majstori često ucrtavaju geometrijske šare na direke u funkciji estetike, predstavljajući pri tom, često  oznake samih majstora, po kojima se prepoznaju.

Za spajanje greda, direka i letvi, osim usecanja, žlebova i stopa, korišćeni su razni ekseri: klanfe, veliki ekseri u obliku čiriličnog slova „p“, mertekari, metalni ekseri dugi 12-25 cm, kovački ekseri  i drveni ekseri koji su veoma retko u upotrebi.


III   OKUĆNICA

 Pod pojmom okućnica narod podkopaoničkog kraja podrazumeva sve stambene i pomoćne zgrade, baštu, voćnjak, zapravo sve ono što se nalazi u dvorištu jednog domaćinstva.Veličina okućnice  zavisi od reljefa terena, od potreba i materijalnih mogućnosti.

U okućnicu, pored glavne stare kuće, u novije vreme spada i nova kuća, za dnevni boravak i spavanje, tako da stara kuća služi za ostavu raznih stvari i alata;u okućnici su još: ambar za žito, salaš za kukuruz, plevnja  ili  senara za seno, bačija  ili  mlekar za  mleko koje se prerađuje u mlečne proizvode, zgradica  ili  ižina za spavanje mladenaca, tor  za ovce, štala za krave, svinjac, obor  ili  kočar za svinje, kokošar za kokoške, trap za skladištenje određenog voća i povrća preko zime, poljski WC odnosno klozet, bunar  ili  česma porodična ili seoskog vodovoda. Nije obavezno da se svi ovi objekti nalaze u dvorištu jednog domaćinstva, ali  u pravilu je tako. Spomenute porodične privredne i pomoćne zgrade mogu biti pod zasebnim krovovima, ali se vrlo često prave racionalne i korisne kombinacije, između ambara i salaša, plevnje i štale, kuće i zgradice.

A m b a r  je privredni objekat za skladištenje žitarica kao što su ječam, ovas, raž i pšenica. Obično je podignut na najmanje tridesetak santimetara od zemlje, radi zaštite od vlage. U tu svrhu se ispod temeljača postavljaju tzv.  podvaljci- kamenje u uglovima i sredini svake strane ambara. Na temeljače se vertikalno užlebljuju direci, i u žlebove  umeću se daske, debljine 2-3 cm, koje čine zidove ambara, dok se pajante  prikivaju sa spoljašne strane direka. Unutrašnjost ambara podeljena je na nekoliko delova, koji nose naziv preseci, i koriste se za smeštaj žitarica po vrstama. Pregradni zidovi od dasaka, umetnutih u žlebove, su pokretni,  po potrebi, mogu da se pomeraju. Za izgradnju ambara koristi se drvo, malo kamena i crep za pokrivanje. Ambar se vrlo često gradi sa ajatom- nadstrešnicom u produžetku jedne strane, ili u kombinaciji sa  salašom,  i koji se koristi za smeštaj drvenih kola, čeza i  raznih privrednih alatki, u današnje vreme i traktora.

S a l a š  služi za smeštaj i sušenje kukuruza, slično ambaru, s tim što se umesto dasaka na direke prikivaju letve,  jedna od druge udaljene  3-4 cm. Temelj je od kamena a krov od crepa. Salaš je dug oko 5 m, širok oko 1 m, njegova visina je oko 2 m. Postojali su ranije, a  i danas,  na ovom području salaši sa zidovima od pletenog pruća, koji predstavljaju stariji tip gradnje.

P l e v nj a  ili  s e n a r a, shodno nazivu, koristi se za smeštaj sena. Vrlo retko se gradi kao samostalan objekat, jer je, obično, u kombinaciji sa štalom, kako bi se ishrana stoke obavljala na jednostavniji način. Ukoliko se gradi zasebno, uvek je u blizini štale. U tom slučaju, zidovi su od grubo tesanih dasaka koje se prikucavaju na udaljenosti od 5 cm jedna od druge, zbog promaje,  krov je od slame, odnosno crepa u novije vreme. Kada je plevnja u kombinaciji sa štalom, gradi se iznad štale, koja je od kamena, delimično ukopana u zemlju, najčešće zbog strmine terena. Dakle, na kamenu osnovu štale nadograđuje se plevnja od direka, letvi i pajanti,  koje pojačavaju pojas, i pokrivena je crepom.

Š t a l a za držanje krava, ranije i konja, koza i magaraca, može da bude od kamena i blata kao veziva, sa plevnjom pod istim krovom,  gradi se i kao čatmara, sa zidovima od čatme, sa prikovcima (latnama ) i blatom pomešanim s plevom, s tim što se spolja ne premazuje blatom,  pokrivena je slamom ili crepom, retko daskama.

B a č i j a  ili  m l e k a r (a)  je privredna građevina u kojoj se obavlja prerada mleka i   drže mlečni proizvodi :sir, kajmak i surutka. To je u pravilu zgrada sa kamenim temeljom, zidovima od poluoblica ili dasaka, s krovom od crepa, ranije od slame. Na čeonoj strani pri vrhu ostavljaju se razmaci između drvenih elemenata zida, koji tako čine promajne otvore. Bačija je četvrtastog  oblika, dimenzija u osnovi 2x4 m, visine je do 3 m. Uglavnom se nalazi u neposrednoj blizini kuće. Postoje i bačije sagrađene kao čatmare, koje na jednoj strani imaju prozor od letvi radi provetravanja.

Z g r a d i c a   ili  i ž i n a   je čatmara sa jednom prostorijom kvadratne osnove, manjih dimenzija, koja je služila  za držanje odnosno čuvanje miraza (devojačke spreme za udaju), ponekad i za spavanje mladenaca. Nekoliko ovakvih zgradica može da bude oko kuće,  zavisno od broja devojaka i mladih bračnih parova, kojima su ovi objekti namenjeni. Građene su blizu ili uz samu kuću, dograđivanjem po potrebi.

T o r  se koristi za držanje ovaca. Gradi se u obliku manje košare. Jedna strana tora je   otvorena i predstavlja ulaz, oko kojeg se nalazi  visoka ograda od kolja.

S v i nj a c,  o b o r  ili  k o č a r   je građevina od kamena, sa nekoliko pregrada. Može biti u sklopu neke druge zgrade, na primer plevnje. Stare košare često se koriste i za držanje svinja, s tim što moraju biti „pojačane“ kamenom konstrukcijom pri osnovi zidova.

K o k o š a r  ili kokošinjac je jednostavna građevina od dasaka. Ona je dužom stranom naslonjena na štalu ili neki drugi objekat u dvorištu. Vrlo čest slučaj je i to da se za držanje kokošaka koristi neka zgradica koja nema drugu namenu.

T r a p  je ukopina u zemlji dubine do jednog metra, obložena kamenom, sa krovom od slame, paprati ili grana s lišćem  koje se stavlja preko talpina – drvenih motki spojenih pri vrhu. Vrata su relativno mala, drvena i prizemna.  Preko vrata stavlja se slama ili paprat, kako bi se održavala potrebna unutrašnja toplota. Trapovi služe za držanje i čuvanje preko zime voća i povrća: jabuka, krušaka, dunja, repe, šargarepe, krompira.

S t a r a   kuća obično se nalazi pored nove i, ako se u njoj ne stanuje, služi za držanje raznog  alata i drugih predmeta. N o v a kuća koristi se za stanovanje – dnevni boravak i spavanje, negde samo za spavanje. Ima slučajeva  da se u njoj  malo ili nimalo živi,  te nova kuća  predstavlja   samo lepo uređenu savremenu zgradu u kojoj  se,   uglavnom, povremeno boravi, jer se, po navici i dalje živi u staroj. Nova kuća se koristi za gostinske i slavske svrhe.

Poljski WC  -  k l o z e t   nalazi se na pogodnom mestu dalje od kuće. Pravi se od dasaka,  četvrtastog je oblika, manjih dimenzija, sa drvenim vratima i krovom od šindre.

B u n a r   i   č e s m a  nalaze se u blizini kuće. Bunari su duboki od 10 do 15 metara. Obloženi su kamenom, ograđeni i pokriveni daskama. Nailazi se i na lepo uređene bunare, sa ogradom od obrađenih letvi i krovom od istih, lepo ofarbane. U novije vreme, u dvorištima nalazimo  česme sa betonskom zaštitom, ali u najvećem broju  to su metalne cevi sa slavinom, kao nastavak plastičnih cevi vodovoda.

D v o r i š t a  su pretežno ograđena, prilagođena obliku terena. Ograde su u pravilu niske, načinjene od dasaka, kolja ili ispletenog pruća.


IV  OBIČAJI VEZANI ZA GRADNJU KUĆE

Pri izgradnji kuće postoje  običaji, nastali iz verovanja da će kuću, domaćina, porodicu pratiti sreća i berićet kroz čitav život ako se prilikom postavljanja temelja na prvi kamen temeljac stavi novac i rakija, koju svi zajedno popiju, čestitajući domaćinu početak gradnje kuće, ponekad  uz pucanje iz lovačke puške ili drugog oružja. Poznat je i običaj žrtvovanja životinje: puštanjem krvi kokoške, svinje ili ovce, na jednom od uglova temelja kuće. Na kraju se žrtvovana životinja ispeče i u slast pojede. Ovim će običajem  biti zaštićeni majstori od povreda, tokom gradnje. Kada se dignu rogovi na kući, običaj je da se okače darovi u vidu peškira,   košulja,  čarapa, maramica   i sl.,  uz  obaveznu  flašu (ili ibrik) rakije,  okićenu bosiljkom.  Ovi darovi namenjeni su majstorima  i donose ih zvanice koje su pozvane na svečani ručak. Kada se završi  gradnja i kuća postane useljiva,  priređuje se gozba pod nazivom useljenje ili naselje. Tada se pozivaju prijatelji i rodbina. Oni donose poklone u vidu raznih servisa, čaša i sličnih predmeta za kućnu upotrebu po svom izboru. Onoga koji prvi dođe i donese rakiju u kuću nazivaju prinovcem. Postojao je običaj da se v a t r a  iz stare kuće prenese  u novu, da se ne ugasi ognjište.  U današnje vreme takvi običaji sve ređe se čine. Ali, vredno ih je zabeležiti i opisati, obično s ciljem da se odloži njihov zaborav. To je realna Srbija od 200 godina ranije do današnjih dana.

 V   VODENICE I PODRUMI U POLJANAMA

U mojim istraživanjima posebnu pažnju privukle su zgrade daščare – vodenice na Graševačkoj reci i  podrumi u poljanama sa vinogradima, koji su jedinstveni primerci ovoga kraja i Srbije, naravno.

Na ispitivanom području, na relaciji Brus – Kopaonik, prve vodenice nalaze se u selu Žiljcima, uzvodno uz reku Graševku,  zatim se ređaju vodenice sela Vlajkovci, Livađe i Brzeće (u kojem su najmnogobrojnije). Na izvesnim vodenicama je izvršena restauracija i konzervacija od strane Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Kraljeva.

Vodenice su male i jednodelne prostorije, sačinjene od dasaka, sa krovom na dve vode. Podignute su na kamenom temelju čija visina zavisi od konfiguracije terena i nivoa vode reke. Jednostavnih su fasada, bez naročitih arhitektonskih detalja. Vrata na vodenici su mala i, obično, okrenuta ka istoku  kao jedini izvor svetlosti, budući da su bez prozora, uvek otvorena dok se u njoj radi. U njoj se nalaze mlinovi za mlevenje žita (kukuruz, pšenica...), po neka klupa, improvizovano ognjište na kojem bi se spremalo nešto za jelo i ogrejalo preko zime.

U vodenicama rade uglavnom muškarci. Kada nema odraslih muških članova u porodici, kao i u teškim materijalnim prilikama,  žene su se prihvatale ovog ni malo lakog posla.

Za izgradnju vodenica, naravno, birana su ona mesta koja imaju dobar pad vode. To mesto se kupovalo  za punu cenu ukoliko vlasnik zemljišta nije ortak; ukoliko jeste, drugi ortak bi plaćao polovinu vrednosti zemljišta; broj ortaka je obično od   dva do pet.

Graševačke vodenice nemaju veliku ni arhitektonsku ni istorijsku vrednost, sve su nastale početkom 20-og veka, ali su značajne kao folklorne i privredne građevine, kojih je svakim danom manje.

O podrumima-poljanama u  predelima  Župe pisao je  Milan Đ. Milićević u knjizi „Kneževina Srbija“, u kojoj kaže „da su bile od drveta, pokrivene običnom krovinom preko koje je vinova loza; neke zgrade su zgrade ukopane u zemlju, a bilo ih je i na sprat“.

Poljane su prava, mala sela  zbijena „u kup“ radi veće bezbednosti. To su sezonska odnosno privremena i povremena naselja u kojima se živi u sezonama obrade vinograda, branja i prerade grožđa. Mala naselja su u blizini vinograda, na mestima nezasađenim vinovom lozom. Poljane su u stvari zgrade za boravak, sa dovoljno prostranim podrumima za smeštaj sudova i alata. Proizvodi od grožđa se kasnije postepeno prenose u domaćinstva. Sela vlasnika ovih poljana, su pretežno na padinama  Kopaonika i Željina,  nepogodna za gajenje vinove loze. Zato  su je žitelji gajili u povoljnijim, župskim predelima. Iz razloga velike udaljenosti sela od vinograda, podizana su  naselja koja su u ovom kraju poznata pod nazivom poljane.

Za razliku od ostalih vinogradarskih područja kod Negotina, Pirota ili Čačka, gde grupa podruma uglavnom pripada jednom selu, ovde je pravilo da su na jednoj poljani zgrade vlasnika iz više sela.

Najveći broj zgrada u poljanama sagrađen je od čatme, direka i letvi (prikovaka ili latni) a brvnara je bilo ranije. Zgrade novijeg datuma  grade se uglavnom na dva nivoa, sa prizemljem i spratom. U prizemlju od tvrdog materijala nalazi se podrum za smeštaj buradi sa vinom. Na spratu su kuća i sobe za spavanje; kuća je zajednička prostorija, dok broj soba zavisi od broja ortaka. Ispred podruma je otvoreni i pokriveni deo za sklanjanje stoke. Krovovi su na dve, tri ili četiri vode. Zgrade sa krovom na tri vode ili „na kalkan“ imaju sa četvrte strane vrata za ulazak na tavan ili gornji deo zgrade. Krovovi se pokrivaju ćeramidom ili crepom. Pored podruma kao glavne zgrade, u poljani se nalaze i drugi objekti:  koš za kukuruz, obor za svinje i štala za krupnu stoku.

Poljane, kao vrsta privrednog prostora i naselja od koristi, nastale su prema tome iz proizvodnih razloga.  Prilikom njihove  izgradnje  mislilo se i na udobnost  kao i na njihovu  estetsku vrednost.  Poljana Pokrp i pojedini podrumi, kao što su podrumi familije Vukosavljevića iz Drenove su konkretni primeri za to. Jedan od spomenutih podruma podignut je na neravnom terenu; u prizemlju su dva prostrana podruma za smeštaj buradi sa vinom. Na spratu su kuća i tri sobe. Kuća, sobe i doksat popločani su ciglom. U svim prostorijama tavan je od šašovca. Poseban ukras ovog podruma je veliki doksat koji se prostire duž cele istoćne strane i predstavlja najudobnije odeljenje cele zgrade.  Po kazivanju seljaka i zapisu Studije o kulturno istorijskim spomenicima na području opštine Brus, Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Kraljeva, trebalo bi da ima preko dva veka. Važno je da se spomene još dva podruma koja pripadaju porodici Stojanović iz sela Rokci u poljani Boćki, koji se po legendi  vezuju se za  cara Lazara. Naime, na ovom mestu u vreme cara Lazara  iz ovih podruma natočeno je vino koje je služilo za pričešće vojske pre polaska u Kosovski boj.  Postojeći podrumi su stara zdanja, prostrani iako imaju samo po jednu prostoriju. Izgrađeni su od brvana (brvnare) i obe građevine su prizemne, sa velikim tremovima za sklanjanje stoke.

Po svojoj nameni, poljane imaju sličnosti sa drugim privrednim zgradama odnosno naseljima koja se dižu van sela:  bačije ili salaši, na primer.

Z a v r š n a   r a z m a t r a nj a

Pojave tradicionalne materijalne, socijalne i duhovne kulture žive i traju autentično, manje-više izmenjeno, izvesno kraće ili duže vreme. Narodno graditeljstvo, u poslednjih nekoliko desetina godina, podleže  neminovnim promenama nametnute  dostignućima savremenog doba. Negde te promene dolaze ranije a negde kasnije. To je slučaj sa selima ispitivanog područja, koja su raštrkana po obroncima Kopaonika, slabe komunikacije i povezanosti sa daljim sredinama, samim tim  zatvorenija su za uticaje sa strane, te na duže vreme  zadržavaju svoj tradicionalni oblik života.

U novije vreme, iako sporo, određene promene dešavaju se i u spomenutim selima. U narodnom graditeljstvu,  ogledaju se, pre svega: 1. u vrsti materijala od kojeg se grade objekti za stanovanje ; sve više se koriste cigla, beton, crep i metal, 2.  većem broju prostorija; dodavanjem kupatila i još neke sobe, 3. u okućnici sa privrednim i pomoćnim zgradama, čiji se broj smanjuje usled promene ekonomije sela,  sada su savremenije, te  bačije i vodenice sa nepromenjenom funkcijom su se zadržale samo sporadično, i 4. u odabiru mesta za lociranje stanbenog objekta, koja su sve bliža okolnim urbanim sredinama – Brusu, Aleksandrovcu ili Kruševcu.  Uticaj novog vremena, manje ili više, izražen je u svim ispitivanim selima,  u sklopu  starih običaja i navika stanovništva ovog podneblja, ti noviteti doveli su do tipičnog arhitektonskog nesklada na čitavom prostoru. Izgradnja novih kuća je u porastu poslednjih nekoliko decenija 20-og veka, da bi poslednjih godina stagnirala zbog ekonomske krize. Nove kuće su uvek u blizini stare, ukoliko mesto za lociranje nije potpuno promenjeno, te se nalazi van sela, bliže gradu.  Vrlo retko nove kuće imaju plansku gradnju i raspored,  dovoljan broj prostorija, funkcionalnu vrednost.

Mnoga sela ostaju bez dovoljnog broja stanovnika, mlađe populacije gotovo da i nema, mnoge kuće su prazne i zapuštene, tako da je opšta slika današnjih sela tužna.  Verovatno će trebati  mnogo godina da bi se ova slika izmenila, da sela ožive, razvojem seoskog turizma, intenzivnog stočarstva,  posebno voćarstva,  za šta prirodnog potencijala ima na pretek. Isto tako, služba zaštite prirode i čovekove sredine trebalo bi da  dobro očuvane primerke starih odžaklija, bačija, vodenica i tzv. poljskih sela,  podruma u poljanama,  obnovi i zaštiti od daljeg propadanja i da, ovi objekti svedoče o negdašnjem narodnom graditeljstvu i životu naroda ovog podneblja. Osim toga, imaju veliku etnografsku vrednost i kulturno-turističku atrakciju.

 REZIME

Mirjana Ivezić-Gašić
Zavičajna etnografska zbirka
Centar za kulturne delatnosti
i bibliotekarstvo opštine Brus

TRADICIONALNO NARODNO GRADITELJSTVO NA PADINAMA ISTOČNOG KOPAONIKA

 U ovom radu, nastalom kao rezultat višemesečnih ispitivanja, predstavljena je tradicionalna narodna arhitektura, od najranijih do savremenih stambenih objekata, sa pratećim privrednim i pomoćnim zgradama koje čine okućnicu, s posebnim osvrtom na vodenice-potočare i poljane- podrume, od početka XIX veka, do današnjih dana.

Ispitivanjem je obuhvaćeno oko dvadesetak sela, koja  pripadaju opštini Brus, i ista sadrže tipične predstavnike kako stambenih, tako i pratećih objekata, na osnovu kojih može da se prati čitav jedan proces gradnje objekata, od tradicionalnog do savremenog tipa, preko načina gradnje, vrste upotrbljenog materijala, oblika i funkcije. Predsravljeni su: košara, koliba, krivača, slamarica, čatmara ili čakmara,od prvobitnog tipa s jednom prostorijom, kućom, do čatmare moravskog tipa sa tremom i podrumom, i okućnica, koja, pored kuće obuhvata ambar, salaš, plevnju ili senaru, bačiju ili mlekar, zgradicu ili ižinu, tor, kočar, kokošar, trap, bunar...

Cilj ovog rada je da se preko dokumentarne, autentične žive građe, pisanim putem predstavi i sačuva  tradicionalno narodno graditeljstvo brusko-kopaoničkog podneblja, u prilog  daljem proučavanju iste ili slične teme.

 (Prevedeno na engleski jezik)

PS. Rad objavljen u Župskom zborniku, 2010.

Korišćeni izvori:
1. Ispitanici pokopaoničkog područja opštine Brus, 1984.-1985 i 2009.- 2010.
2. Milan Đ. Milićević, Kneževina Srbija knjiga I, II, Beograd, 1876,
3. Studija o kulturno istorijskim spomenicima opštine Brus, Kraljevo, 1968.
4. Jovan Cvijić, Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje, Beograd, 1966.
5. Vidosava Stojančević, Stanovništvo i običaji kruševačkog kraja u XIX veku, Kruševac kroz  vekove, Kruševac, 1971.
6. Dokumentarna građa  Zavičajne etnografske zbirke Brus (1984., 1985, 2009., 2010.
7. Fotografski snimci  (Dragan Gazibara, fotograf, foto dokumentacija Etno zbirke Brus)


Dodajte komentar:

Vaš komentar je uspešno poslat i biće objavljen nakon odobrenja.
Dogodila se greška prilikom slanja komentara. Molimo pokušajte kasnije.
Facebook - BrusONLINE
YouTube - BrusONLINE