Apstrakt: Ovim stručnim radom obuhvaćena su najzastupljenija narodna verovanja područja Brusa i njegove okoline u daljoj i bližoj prošlosti i savremenom dobu, a kao prilog proučavanju ove teme, rad će koristiti i mnogim drugim  istraživačima.

Ključne reči: Brus, okolina, verovanja, mitologija, mitska bića, ostala mitska verovanja, savremeno doba, promene.

 U v o d n e  n a p o m e n e

 Terenskim ispitivanjima na teritoriji opštine Brus koja su obavljena u  velikoj većini sela  (ukupno ih je 58) sa oko dve stotine ispitanika, prikupljena je obimna građa koja sadrži zanimljive i raznovrsne podatke iz oblasti narodnih verovanja. Ispitivanja su trajala po nekoliko meseci i obavljena su tokom proteklih godina (1983., 1984., 1990., 1993.,2006.).  Na osnovu te građe, sistematski i metodološki obrađene, nastao je ovaj rad u vidu  prezentacije duhovnog života ovdašnjih, naročito potkopaoničkih  žitelja, kod kojih je duhovni život bio i ostao posebno snažno izražen.

Doseljavanjem iz različitih krajeva, u XVIII veku, pritisnuti turskim ugnjetavanjem, ljudi su sobom nosili i različite poglede na svet, način života, običaje  i verovanja. Dolazilo je do mešanja i sažimanja doseljenika i ovdašnjeg, autohtonog življa,  što se odrazilo na način života, običaje i verovanja. No, i pored toga, održale su se izvesne osobenosti kako onih krajeva iz kojih su doseljenici dolazili, tako i ovih krajeva u kojima je živelo starosedelačko stanovništvo. Tako je došlo do stvaranja složenog duhovnog života ovog područja.

Kao deo bogate narodne tradicije, verovanja su  se održavala   prenošenjem  s kolena na koleno, preko različitih skupova i druženja ljudi (kao što su prela, igre, svadbe, sahrane, slave i mnogi drugi godišnji običaji, svečane i praznične prilike). Celokupno stanovništvo ove sredine pripada hrišćanskoj pravoslavnoj veri, ali, njegova verovanja su puna elemenata starih religija koje vuku duboke i jake korene (paganska religija Slovena, balkanski tabui, mnogoboštvo).  Duboko verovanje u Boga i natprirodne sile  prožimalo je  svakodnevni život ovih ljudi, čineći, dakle, važan segment u životu svakog pojedinca, pa tako i čitave zajednice, te su se upravo zbog toga  mnoga verovanja održala do današnjih dana.

 MITOLOGIJA

Na ovom području postoje razna verovanja o neživim elementima u prirodi, verovanja u vezi sa nebeskim telima i atmosferskim pojavama.  Kult prirode,  verovanja o životinjama i biljkama  ima, takođe,  veliki značaj u duhovnom životu ovdašnjeg stanovništva.

 I           Narodna verovanja o neživim elementima u prirodi

 Priče o nastanku sveta zasnovane su na verovanju da je sve stvorio Bog, pri čemu su mu pomagali anđeli.

1. Verovanja o zemlji:

Da je Zemlja okrugla poznato je svim ispitanicima proučavanog područja, ali još uvek vlada ranije mišljenje ‑ tumačenje i verovanje o ravnoj ploči koja stoji na vodi ili leži na stubovima koji kad‑kad popuste, te se zemlja zatrese, kako se objašnjava zemljotres koji je, inače, veoma česta pojava na ovim prostorima. Zemlju, kao izvor života, su obožavali sa osećanjem strahopoštovanja. Iz jednog privredno‑pravnog običaja   (u pitanju međe- granice između dva ili više vlasnika određenih zemljišnih parcela) to se može uočiti: pomeranje belega na zemlji (njivi), drugim rečima, krađa tuđe zemlje, smatralo se velikim grehom; onoga koji bi se to učinio očekivale su strašne posledice: velike muke na samrti,  jer njegova  grešna duša neće hteti lako da ga napusti, osećaće težak i veliki kamen na grudima zbog čega će neprestano vikati – pomerite stenu, eto mi je na grudima!; da  bi takvo mučenje prestalo, trebalo je da se ispovedi, da ispriča sve svoje grehe koje je počinio za života;  na onom svetu moraće, za kaznu, da nosi veliki kamen oko vrata, ili će riti po zemlji kao krt (krtica), a zbog njegovog greha, ispaštaće mu i deca sve do devetog kolena, rađajući se sakata i maloumna. 

Za vreme svih prazničnih dana u godini zemlja se nije obrađivala, niti se smelo bilo šta u vezi sa njom raditi.

Zemlja je korišćena i u narodnoj medicini, za lečenje različitih bolesti i to tako što bi se bolesnici naparivali zemljom  koju su, umotanu u peškir, spuštali u vrelu vodu.

Verovalo se da je zemlja  davalac života,  jer iz nje sve rađa, pa je samim tim sedište života, i, s druge strane,  primalac umrlih, te,  pošto iz nje sve dolazi – u nju se i vraća.

2.  Verovanja o vodi:

Kako zemlja, tako i voda,  veoma je poštovana i zamišljana je kao živo biće. Vrlo je rašireno mišljenje o lekovitim  vodama, tzv. svetim izvorima i takvih je dosta na ovom području (selo Domiševina, Vitoše, Donje Leviće i dr.). Voda sa ovih izvora smatra se lekovitom za oči, kožu i organe za varenje. U tim izvorima se, po verovanju, kupaju vile ili su ih posvetili sveci. Običaj je da se u ove  izvore baca sitan novac u smislu darivanja, za uzvrat, od njih se očekuje pomoć u zdravlju i sreći. Po predanju, u ovom kraju na mestu zvanom Gužvenik postojala je velika stena iz koje je tekla lekovita voda. Verovalo se da ispod ovog kamena žive  sveci koji su se obično pojavljivali na Sv.Metodija i nedeljom i tada su ih mogli videti samo bezgrešni ljudi, kako visoko lete na nebu. Običaj je bio ( i danas je) da se na Sv.Metodija ljudi okupljaju oko izvora, noseći od kuće po tri poskura (mali, okrugli hlebovi - kolači), gde bi ih okadili kao i vodu sa izvora koju bi poneli kućama, zbog zdravlja, kako njih samih, tako i njihove stoke.

Na  izvorima voda se ne sme piti noću, jer u vodi i pored vode žive natprirodna bića – karakondžule i zmajevi.

U slučaju smrti, vodu zatečenu u kući tog dana  ne koriste ni u kakve svrhe, već je prosipaju i donose novu, svežu, iz verovanja da je ista nečista, zagađena i samim tim nezdrava. Mrtvaca obavezno moraju okupati i sav njegov veš oprati, kako u toku godine ne bi bilo suše.

Određenim praznicima i danima, kao što su Sv.Sava, Sv.Arhanđel i Prosenac, sreda, petak i nedelja, žene nisu  prale kose, zbog verovanja da će osedeti pre vremena, kao i veš od Božića do Krstovdana.

Bogojavljenska voda je ona koju je pop osvetio na Bogojavljenje, veruje se da je lekovita i da se nikada ne može ukvariti. Koriste je za lečenje raznih bolesti i opšte  zdravlje.  

Nenačetu vodu, takođe,  smatraju lekovitom; to je ona voda koja tog dana nije zahvatana na izvoru, pa se zato zahvata rano, pre sunca.

Za zaštitu od poplava vršio se otkup vode na taj način što bi dugu (drvenu dasku bureta), okićenu jednim belim i jednim žutim cvetom, bacili u vodu izgovarajući: žuti cvet na onaj svet, a beli na ovaj. Tekuće vode zamišljaju  kao put kojim se stiže u svet duhova, do svojih bližnjih umrlih, kao put kojim im se mogu dostaviti poruke ili darovi. Mrtvom vodom ili mrtvajom, za razliku od žive (one koja je u stalnom pokretu), smatra se ona koja nikuda ne otiče, već stoji u mestu. U vodama i oko voda, kao što je već spomenuto, žive demonska bića – zmajevi, đavoli,  karakondžule i slićni demoni, te kad zagrmi treba pokriti sudove s vodom, da se ne uvuku đavoli koji beže od gromova.

Pošto se voda zamišlja kao živo biće, koristeći je pri različitim obredima, pozdravljaju je i pozivaju, a kada je na vatri, pred ključanje, kada počne da zuji – treba je ukloniti da se ne muči; kada se donese u kuću sa izvora, spusti se na zemlju da se odmori, pa se tek onda koristi za piće. Voda se ne unosi u kuću posle zalaska sunca, da se s njom ne unesu demoni, ali ako je preka potreba za tim, onda se od nje malo poprska ognjište, odnosno vatra, koja ima zaštitnu ulogu. Voda kojom je okupano malo dete, ne iznosi se napolje posle zalaska sunca. Veruje se da je voda potrebna pokojnocima na onom svetu, jer tamo vlada žeđ, pa se zbog toga voda direktno daje pokojniku tako što se za mrtvacem  nosi posuda s vodom koja se razbije na groblju.

Kada neko polazi od kuće da obavi kakav važan posao ili zadatak, za njim se prospe malo vode, kako bi se sve dobro i uspešno završilo, da sve teče kao voda. Ovaj, a i mnogi drugi običaji i verovanja vezanih za vodu, održao se do današnjih dana.

3. Verovanja o vatri: 

Vatra je poštovana, obožavana i pridavana su joj natprirodna svojstva, isto kao i mestu na kojem gori i predmetima koji su u stalnoj vezi s ognjištem.

Vatra je, pre svega, imala apotropejsku moć protiv mističnih sila. Naročito se pripisuje velika snaga  živoj vatri (dobijenoj trenjem dva drveta i na druge, slične načine) koja tera zle duhove, leči i štiti od bolesti.

Ognjište i vatra na njemu nije se smelo ni na koji način oskrnaviti, iz verovanja da je ognjište boravište duša predaka. Na ognjištu se vatra nikada nije gasila, osim kada se gase sve vatre u selu, neposredno pred vađenje nove žive vatre, ili, u slučaju kada neko umre u kući, kada se gasi vatra na domaćem ognjištu.

Postoje i određene zabrane u vezi sa vatrom, pa tako, npr. trudna žena ne sme da gleda vatru u polju i u daljini uopšte, jer će, u suprotnom, roditi crveno dete; no, ako bi se to i desilo, takvo rođeno dete izlečili bi kupanjem u vodi s pepelom donetim iz susednog sela. Trudnica ne sme da gleda ni upaljenu sveću, da joj se ne bi rodilo žuto dete, opet, ako bi se takvo i rodilo, lečeno je kupanjem u vodi sa svećom u koju je majka gledala. Trudnice su samo noću mogle da nose vatru (šibice) i to ako su baš morale da izađu, jer nije preporučljivo za njih izlaziti u to doba, zbog demona, pa im je ta vatra i služila u odbrambene, zaštitne svrhe upravo od takvih natprirodnih bića koja mogu da joj naude.

Običaj je, u vezi sa vatrom, da se na Blagovesti iznosi smeće iz kuće i pali, a vatru su preskakala deca, radi zdravlja, očišćenja i zaštite od demona. Slično se radilo i sa stokom koja je, opet radi zaštite i zdravlja, proterivana između dve vatre. Paljenje vatri određenih dana u godini , dakle, imalo je za cilj uništavanje i otklanjanje zlih uticaja, kako sa pojedinca, tako i sa stoke ili čitave seoske zajednice.

4. Verovanja o kamenu:   

Kamen je tretiran kao moćan apotropejon, zaštitno sredstvo čoveka od svakog zla. Veruje se da je kamen živ, da u njemu živi ili je živela duša nekog pokojnika (nadgrobne kamene ploče, kasnije spomenici) i da svoja natprirodna, životna svojstva koja poseduje, može da prenese na čoveka ako ga ovaj dodirne. Iz tog razloga vrlo često je kamenje korišćeno u izradi hamajlija.

Verovalo se da kamen može da okameni (zakameni) opasne, zle sile ili bića. Iz jednog običaja, karakterističnog za pastire, to se može uočiti: naime, radi zaštite ovaca od vukova, kako bi se ovima vilica skamenila te tako ne bi mogli napasti stado, čobani su na Mratindan i Sv.Minu, ujutru, posle pojedene popare s kajmakom, čitavog dana držali u ustima pod jezikom kamenčić i sve vreme nisu smeli ništa izgovarati.

 Vrlo je rašireno verovanje o postojanju ubojnog kamena koji je imao lekovito svojstvo u lečenje uboja – rana, po čemu je i dobio naziv. Ovaj kamen nema neki poseban oblik, ali je obavezno crvene  (krvave) boje. Po kazivanjima ispitanika, postoje dve verzije nastanka ubojnog kamena: po jednoj, kamen je nastao od krvi ranjenika odnosno ubijenih junaka, na mestu gde se odvijala borba, na kojem se njihova krv pretvarala u kamen, a po drugoj, kamen je nastao na mestu poprskanom krvlju nastaloj u tuči ala na nebu. Lečenje ubojnim kamenom vršilo se na više načina, tako što bi se kamenom prešlo preko rane bolesnika – pri čemu bi se krv pretvarala u vodu, bolesnik bi pio vodu sa isitnjenim u prah ubojnim kamenom ili bi ranjenik popio vodu u kojoj se nalazio ubojni kamen natrljan krvlju s rane.

Isto tako, rašireno je i verovanje o postojanju kamene strelice, koja, po rečima kazivača, nastaje od munje groma na onom mestu gde je grom udario (u zemlji se nalazi na dubini od devet metara, a na površinu zemlje pojavljuje se tek posle devet godina). Kamena strelica imala je lekovitu moć, a koristila se za gatanje i lečenje strave, i to tako što bi bolesnik popio vodu u kojoj se nalazi kamena strelica, zajedno s bosiljkom i vučjim noktima.

Iz svih spomenutih primera može se zaključiti da je uloga kamena kod   stanovnika ovog podneblja imala veliki značaj u zaštiti zdravlja čoveka i njegove stoke, naročito ovaca od vukova koje su bile osnov njegove egzistencije.


II Narodna verovanja u vezi sa nebeskim telima i atmosferskim poj avama

Najduže su se održala predanja o suncu, mesecu zemlji i zvezdama. Postoje priče o rodbinskim odnosima sunca sa zvezdama, mesecom i zemljom. Po verovanju, sunce i zvezde nastali su zajedno, a kasnije su od sunca nastali mesec i zemlja. Zbog toga su mesec i zemlja zamišljani kao brat i sestra.

Sunce čoveku daje sreću, život i berićet. Izgledom sunca mogli su da predvide neke događaje, pa tako, jarko crveno sunce nagoveštava neku veliku nesreću, čak krvoproliće. Zamišljano je kao živo biće koje se svakog jutra budi na istoku a s večeri odlazi na počinak, kada se mesec i zvezde bude. Do pomračenje sunca  dolazi kada ga  izjedu ale; sunce je  izjedeno,  alovita zmija ga pije ili ga đavoli jedu, kažu ispitanici. Ono je predstavljalo veliku nesreću za Srbe, jer predskazuje rat. Za samo sunce, to izjedanje nije bilo opasno, jer, s obzirom na to da je živo – ono se obnavljalo.  U vezi sa pomračenjem sunca, postoji zanimljiv običaj, koji se odnosi na  zaštitu zdravlja ljudi i stoke: tada su  žene  iznosile kalenicu (drvenu posudu) s vodom napolje i u toj vodi posmatrale kako se  sunce  trza. Ovom vodom žene su mesile  hleb koji bi se  pekao  na suncu i takav je  nosio naziv  ized (po izjedenom suncu); imao je  lekovitu moć.

Tragove solarnog kulta možemo uočiti u pojedinim ritualima prilikom određenih običajnih radnji u vreme proslavljanja  godišnjih praznika, kao što je, na primer, okretanje  slavskog kolača  ili obilaženje zapisa u molitvenim litijama.

Mesec  je takođe bio personifikovan, zamišljan kao živo biće i, kao što je već napomenuto, u „rodbinskim“ je vezama sa  suncem, zemljom i zvezdama. Izgled meseca prognozira vremenske prilike; naime, ako se oko meseca nalazi ograda (krug) – biće kiše, a veličinom tog kruga moglo se odrediti tačno vreme padavina. Nastanak pomaračenja meseca objašnjava se verovanjem da mesec jedu đavoli, kao i kod pomračenja sunca, ali da u ovom slučaju to je predstavljalo nesreću po neprijatelja (Turke, po rečima ispitanika). Kada je mesec crven – rastržu ga đavoli i tada, kao i kod pomračenja, kažu da se mesec trza ili ize (izjede) se mesec. Takođe, iznose posudus vodom u kojoj se ogleda mesec i posmatra kako se u vodi lad (senka) meseca trza (treperi),  tom vodom mese hleb ized na isti način i služi u iste svrhe kao već spomenuti. Tmin mesec (koji ne sjaji uobičajenim sjajem) predskazuje nevreme.

Mesec i njegove mene imali su veliki uticaj na čoveka odnosno poljske radove. Od   mesečevih mena zavisio je rod biljaka kao i vreme poljskih radova, koje se  prema njima  i određivalo. Mladina je mlad mesec (uzani mesečev srp) a uštap je pun ili stari mesec, dok su dani u ostalim menama  nosili naziv  rasipdani. Za vreme rasipdana ne treba započinjati nikakve radove. Da bi godina bila rodna trebalo bi  sejati žito pri punom mesecu iz verovanja da star odnosno pun mesec donosi i pun , bogat rod, pa se zbog toga nije sejalo, sadilo niti su se obavljali drugi poljski poslovi  na mladinu.

Iz  spomenutih primera  može se zaključiti da je stanovništvo ovog podneblja osećalo strahopoštovanje prema ovom nebeskom telu, pridavajući mu natprirodna svojstva.

Prema rasporedu zvezda mogla se odrediti sudbina. Sjajne zvezde određivale su dobru a  tamne lošu sudbinu. Za zvezde repatice verovalo se da donose, naslućuju  ili signalizuju nečju smrt. Ako dolaze sa istoka – dobro je po Srbe, a u slučaju da dolaze sa zapada – ne valja, po rečima kazivača. Po jednom predanju, pred Prvi svetski rat, na nebu su se pojavile zastave koje su donele propast  za Kraljevinu Jugoslaviju.

Atmosferske pojave prouzrokuje Bog.

Za dugu kažu da odbija vreme (ovde vreme znači nevreme). U vodi, na mestu gde se spustio kraj duge, žive zmajevi i  ta voda je lekovita za oči, a može i da podmladi. Ako neko prođe ispod duge, biće srećan, a isto tako se veruje da se na taj način može i pol promeniti; kad se duga jednim svojim krajem spusti u vodu, biće jugovine – lepog vremena. Duga štiti od ruševina. Po bojama duge, u zavisnosti od toga koja preovladava, gatalo se kakva će godina odnosno rod useva biti, pa je tako žuta boja označavala dobar rod žita, zelena – dosta rakije, plava, bogat rod grožđa i vina itd.  Oblake  predvode zmajevi, ali i duše udavljenih. Veoma česta atmosferska pojava odnosno padavina na ovom području je grad . Zato su ljudi preduzimali mnoge mere zaštite od ove napasti koja je mnogo puta nanela velike štete ubijajući useve i ostavljajući za sobom pustoš. Kako se to ne bi dogodilo, pre svega, kažu da ne valja raditi na Beli četvrtak, Nedeljom i na Prosenac. Postoje bajalice protiv grada, kao što su: A, idi tamo, nemo ovamo, ovamo je veće čudo no tamo, crven petao crveno jaje sneo, na kocu sneo, s koca palo, nije se razbilo ili bi se prizivao utopljenik, npr.Rale, rečima: O, Rale, udavljeniče, vraćaj ovo uz polje, gde se poskuri ne mese, gde se sveća ne pali, gde se tamnjani ne kade i gde petao ne peva, ili, opet, Ne čudo na čudo, ovde veće čudo bilo, devojka dete rodila, crvenom ga pelenom pokrila, a sve polje zelenom pelenom prekrila. Kada grad  počne da pada, da bi prestao, treba: prevrnuti kola, saone (sanke)ili sekiru, žene da operu džak, prvorođeno dete da pojede zrnce gradovnog leda, izbaciti  napolje pribor za jelo i to neparan broj kašika. Preduzimane su i preventivne mere zaštite od grada: nisu orali njivu ako je po njoj još snega, palili su božićnu slamu ispred kuće, metlu sa drvenim klinom vukli su po zemlji i onda bi je uperili u oblak, iznosili su kanavac (kuhinjsku lanenu ili pamučnu, tkanu krpu) napolje, metlu su okretali naopako i stavljali je iza vrata, starije žene, sedeći pored kubeta (peći), češljale su kosu, deca su okretala glavu ka suncu, četvrtkom se nije valjalo raditi u polju, no ako se ipak moralo, mahalo se kosom, srpom ili motkom prema oblaku kao da  se preti oblaku ili se upozorava da ne čini štetu. Za zaštitu od grada korišćeni su i krstovi načinjeni od badnjaka koji bi se postavljali na krov kuće ili u polja i njive. Ptica kukavica može da najavi alovitu godinu (sa puno grada)  ako se oglasi pre Blagovesti.

Gromovima  upravlja Bog, a šalje ih Sv.Ilija, da bi na zemlji uništio zle duše. Munje šalju zmajevi  (zmajeviti oganj) kojima ubijaju đavole. Za razliku od groma, munja je običan vreo vazduh i nije u stanju da pogodi odnosno ubije čoveka. Veruje se da zmije čuvarkuće i čuvari polja štite od groma. Da bi se Sv.Ilija umilostivio, na Ilindan su pravili vence od livadskog cveća, nije se smelo raditi na Sv.Vrače, niti plesti za vreme grmljavine. Da gromovi ne udaraju u koprive veruje i stanovništvo ovog podneblja.

Kišu  prizivaju dodole ili mlade devojke kupajući se nage u reci. U vreme velikih suša, dodole – devojke u belim haljinama, sa cvetnim vencima okićene, noseći u rukama posude s vodom i prskajući se međusobno – prizivale su kišu uz dodolske pesme, kao što je Oj, dodo, dodole, nama suša odole..., verujući da će ovim običajem izazvati kišu.


III  Kult prirode

Na ovom području, kult prirode bio je i ostao veoma rasprostranjen i razvijen. Tako su se do današnjih dana održala verovanja o životinjama i biljkama koje su imale značajnu ulogu  i veliki uticaj na život ljudi ovog podneblja. Dok su neke životinje srećne po čoveka – druge  donose nesreću, a sličan je slučaj i sa biljkama  kojima je bogat ovaj kraj u njihovoj raznovrsnosti, posebno onim lekovitim koje je narod pažljivo brao po obroncima Kopaonika,  sušio i pripremao u lekovite svrhe.

 1. Narodna verovanja o životinjama

     Verovanja  o vuku i običaji u vezi s njim, nastali su iz ubeđenja da će primenjivanjem istih, ljudi  ovog podneblja odnosno njihova stada biti zaštićeni od napada vukova, koji su predstavljali, a i danas je tako ,  veliku opasnost kako po stoku tako i po stanovništvo ovog kraja, naročito potkopaoničkih sela.

     Primenjivani su različiti načini odbrane i zaštite od vukova, pa  tako  ‑ nije se radilo na određene praznike kao što su Mratindan i Sv.Mina; kamenčić, već spomenut u verovanjima o kamenu, stavljan je u usta pod jezik čobaninu kako bi se vuku skamenila usta; na Božić psima se nije davalo meso ili su sekiru zabadali u pasje korito; nisu  preli vunu uveče, kao ni od Božića do Blagovesti; na Božić, Uskrs, Đurđevdan, Aranđelovdan i Velike postove, postojala je zabrana izgovaranja imena vuk unutar kuće a negde i van (umesto imena vuk, smelo se upotrebiti kurjačina); na zadušnice, Prosenac, Sv.Savu i Mitrovdan nije se smelo: bušiti iglom, praviti opanke, motati vunu i težinu na motovila. Dani kada se postilo i zbog vukova su za vreme Velikih postova – Uskršnjih (sedam nedelja), Božićnih (šest nedelja), Gospođinih (dve nedelje) i Arhanđelovdanskih (jedna nedelja). U slučaju da stado ne dođe uveče sa paše, vezuju  verige u kući. Zaštitnikom ili gospodarom vukova, smatra se Sv.Sava; on određuje sudbinu vukova, kada, gde i koliko će koji vuk pojesti ovaca. Rašireno je verovanje da Sv.Sava neće poslati vukove kući poštenog čoveka, a ako bi se to, ipak, dogodilo – Sv.Sava bi vuku  skamenio vilice.

      Dakle, iz do sada rečenog možemo primetiti da je vuk po čoveka bio i ostao nesrećna životinja. No, opet, s druge strane, čovek je od vuka imao i određenih koristi, te su su ga iz tog razloga smatrali i korisnom životinjom. Naime, veruje se da vuk može da zakolje vampira, posle čega ostaje ljiga na koju ne valja stati, zbog bolesti koju ova može preneti na čoveka ili domaću životinju. Pojedine delove vučjeg tela koristili su kao hamajlije, kao što su nokti (protiv uroka), zev (koža oko ustiju, protiv straha, za lečenje strave, naročito dece) a krzno od vuka, tzv. čukotina korišćeno je u narodnoj medicini na taj način što bi bolesnika polegli na krzno i kadili. Vučji zev koristili su i za zaštitu stoke tako što bi ga postavili iznad ulaznih vrata stočnog objekta, a bolesnu osobu od strave lečili bi na taj način što bi glavu bolesnika provlačili kroz vučji zev.

     U ovom kraju često se organizuju hajke  na vukove, pa je, ranije, bio poznat i običaj vučara; ubijenom vuku odrali bi kožu i nataknutu na drvenu motku, nosili bi kroz selo a jedan od lovaca obukao bi žensku odeću, predstavljajući vučku snašu; obilazeći kuće u selu, pevali su vučarske pesme, kao što je: Dajte vuku vunice, da ne jede junice, dajte vuku svašta dosta, da ne kolje oko mosta, dajte vuku slanine, da ne slazi (silazi) s planine!

     Mada u manjoj meri, pored verovanja  o vuku, postoje na ovom području i izvesna verovanja o medvedu. Medvedi su se ređe pojavljivali od vuka, no ipak, po nekim pričama koje su se do danas održale, može se zaključiti da je ova životinja, po čoveka, bila nesrećna. Naime, medved može da urekne decu, od čega su se štitili gajenjem – zapaćivanjem pčela. Smatra se, isto tako, da medved može imati poroda sa čovekom, o čemu postoje razne priče (npr.  u starija vremena dešavalo se da medved odvuče devojku iz sela... a onda bi ona rodila dete koje bi ličilo i na čoveka i na medveda).

      Lisica se u nekim selima ovog područja smatra srećnom a u nekim nesrećnom životinjom po čoveka, što, takođe, pokazuje složen duhovni život. Svuda se veruje da onaj ko ulovi lisicu i koristi njenu šapu kao hamajliju, biće vrlo sposoban i lukav lovac.

     Zmija   je, uglavnom, smatrana srećnom životinjom po čoveka, naročito ako mu pređe put. Postoje zmije čuvarkuće i zmije čuvari polja ‑ poznate i po nazivu sovelji. Njih nije valjalo ubijati, jer bi, u protivnom, došlo do nesreće (u lošem rodu, bolesti ljudi i stoke, morila  bi ih mora...). Alovite zmije smatrane su nesrećnim životinjama, sisale su mleko stoci a nije ih valjalo ubijati jer bi se onom ko bi to učinio dogodila smrt, ako ne njemu, onda nekom od njegovih ukućana. Postoje priče da su zmije čuvarkuće, za vreme rata, čuvale zakopano blago – dragocenosti od srebra i zlata sakrivenih od neprijatelja. Zmijski svlak korišćen je kao hamajlija protiv uroka, bolesti, ujeda noćnih mora, ili bi se, zbog istog, nakađivalo njime. Zmijska koža korišćena je i za gatanje kod ujeda zmije i to tako što bi se huknulo u ujedeno mesto a onda izgovorile bajalice (uz držanje zmijskog svlaka ili nakađivanjem istim), kao što je, npr. ova: O zemljo, tako ti neba visokoga, tako ti polja širokoga, donesi mi leka! ili: Zemlja zemlju repom bije, nije zbog zle žene, ni zbog dobrog čoveka, jed se prosu, raž se prosu. Postoji zabrana izgovaranja imena zmija, te je umesto zmija – izgovarano ona dugačka ili guja. U toku godine, praznovala su se dva praznika posvećena zmijama: Todorice i Jeremijin dan. Na Todorice se ne prave opanci, ne sme se bilo šta bušiti iglom, osim kamena kojeg tog dana bodu iglom uz reči: Bodi guju da je nije. Uoči Jeremijinog dana, u popodnevnim satima, običajem Jeremije (kada je grupa dece, lupajući u kante, zvona i sl. predmete koji prave buku, obilazeći svaku kuću, uz jeremijsku pesmu, kao što je: Jeremije u polje, bežte zmije u more, sve su guje odbegle, samo jedna ostala i ona se raspala, na dve igle šivaćke, na četiri pletićke, na dva trna glogova, na četiri šipkova , ili Jeremije u polje, bežte zmije u more, naše polje široko, vaše more duboko, sve su zmije pobegle, samo jedna ostala i ona se raspala, na dve igle srebrne, na dva konca svilena, dobijala darove od svake kuće u vidu hrane i nešto sitnog novca, koje su deca, po završetku ceremonije, delila među sobom...) verovalo se da se može uticati na nepoželjne zmije otrovnice i da će kako ljudi tako i stoka biti zaštićeni od njihovih ujeda.

     Verovanja  o ostalim životinjama su zastupljena na čitavom području ali, po obimnosti, u mnogo manjoj meri nego što je to slučaj sa prethodnim životinjama. Dok se za  zeca  veruje da donosi nesreću (zbog čega se svaki posao ili putovanje prekida, ukoliko istog ugledaju), jelen  donosi sreću. Postoji verovanje da jelena štite vile. Njegove rogove koristili su kao ukras a paroške kao apotropejon, za zaštitu od leptiraka. 
Mrava  nije valjalo zgaziti, iz verovanja da će onog koji to učini, pratiti maler; ako ih ima mnogo – predskazuju kišu. Pčele  i  ose  smatraju srećnim po čoveka; saće   koriste kao lek i kao sredstvo protiv uroka. 
Burnjaci (gušteri) slute nevolju i kišu, ukoliko se kreću uzbrdo, a isto tako i užljaci, ako ih je mnogo, predskazuju kišu. Kad veverica  pređe put čoveku, tumači se dvojako: dok jedni veruju da je to sreća po čoveka, drugi, pak, misle suprotno. 
Pas  je po ljude srećna životinja. Veruje se da psi teraju vampire. Ne valja stati na pseći sugreb, zbog buva odnosno bolesti, no ako se i nehotice stane a na koži se pojavi crvenilo sa svrabom, po rečima kazivača, kožu treba istrljati kostrutnom vrećom. Pas je veran čoveku, verniji od žene, kažu meštani ovog podneblja. 
Mačka  donosi nesreću: ako preskoči mrtvog čoveka, mrtvac će se povampiriti; ako čoveku pređe put, naročito crna mačka s belim belegom na čelu, nije dobro, sluti na zlo.  
Kokoške je imala svaka kuća u selu i od njih imala velike koristi, ipak je ova živina smatrana nesrećnom po čoveka; naime i kokoška, kao i mačka, može da povampiri mrtvog čoveka ukoliko ga preskoči. Poseduje, po rečima kazivača, i moć predskazanja, pa tako, predskazuje zemljotres.


2. Narodna verovanja o biljkama

     Područje Brusa, naročito kopaonička oblast, od davnina sve do današnjih dana, obiluje raznovrsnim rastinjem, posebno biljem lekovitog svojstva  koje je uslovilo pojavu narodnih lekara odnosno vidara  sa razvijenom  etno medicinom i veterinom. Svaka kuća na proučavanom prostoru poseduje po neku univerzalniju lekovitu biljku koju ubira u svom okruženju, suši i priprema za potrebe ukućana, koristeći je, najčešće, u vidu čaja  i  lekovita je za više vrsta bolesti  ili se koristi kao preventiva odnosno za opšte zdravlje i jačanje otpornosti organizma; takve su kamilica,  nana,  lincura,  kantarion,  bokvica,  podbeo  kao i   krompir,  crni odnosno beli  luk  i mnoge druge koje su se koristile za određene vrste bolesti kako ljudi tako i stoke, pojedinačno ili u kombinacijama jednih s drugima, u vidu napitaka, melema, kao hrana ili obloge, već u zavisnosti od prirode bolesti.

     Božjom biljkom smatrali su  bosiljak . Imala ga je svaka seoska bašta. Dovode ga u vezu s Bogom jer se veruje da je bosiljak najpre nikao na onom mestu gde je Isus Hrist bio razapet. Bosiljak se koristi i u crkvenim i u narodnim kultovima, pa su tako njime svetili vodicu, kadili se i škropili ljudi i njihova imovina, kitili ikone i obredne hlebove koje su  mesili o praznicima kao što su svadba, slava, Božić, Nova godina. Zastupljen je i u kultu mrtvih; stavljan je u ruke pokojnika ili na njegov odar. Koristili su ga i u magiji, kao zaštitu od sveg zla.

     Naročitu pažnju posvećivali su i onim biljkama koje su imale veliki značaj u njihovoj ishrani, kao što su žitarice, od kojih je na prvom mestu pšenica.  Pšenicu je blagoslovio sam Bog, po predanju, i ona se često dovodila u vezu s božjim imenom. Tako je, u proučavanom području, poznat običaj da se od klasja poslednje požnjevenog  snopa pšenice isplete predmet koji ima izgled brade, zbog čega i nosi naziv božja  brada; bila je predmet posebnog poštovanja a čuvali su je pod strehom godinu dana odnosno sve do sledeće setve, kada su zrnevlje sa božje brade mešali sa onim pripremljenim za setvu, kako bi se, po verovanju, održao kontinuitet plodnosti. Pšenicu su koristili i u žrtvene svrhe a kao žrtva prinosila se u gotovo svim važnijim prilikama, od poljskih radova i pomena mrtvima do raznih praznika i svečanosti. Korišćena je i u zaštitne svrhe, kao hamajlija ili apotropejon za zaštitu od zlih demona.

     Drveće,  uopšte, bilo je predmet animističkog verovanja. Naime,  u određeno drveće nastanjuju se duše predaka i  kao takvo poseduje neku opasnu silu. Takvo drveće nosil naziv senovito drveće i ono je predmet posebnog poštovanja.  Nije se smelo ni na koji način oskrnaviti, te ukoliko bi ga neko i povredio, posekavši ga – mogao je da očekuje samo smrt ili strašne muke do smrti. Senovitim drvećem smatralo se ono koje se na neki način izdvaja od ostalog iz okoline (po svojoj veličini, obliku ili položaju), kao i ono koje raste na groblju. Vilinsko  drveće bilo je ono ispod kojeg se skupljaju vile koje žive u njihovoj blizini i ono je, kao i senovito, bilo zabranjeno – nije se smelo oštetiti ili povrediti odsecanjem grana ili, pak, u celosti. Izbegavalo se noćno kretanje pored ovog drveća, iz straha da se ne uznemire duhovi odnosno vile. Prema ovom drveću imali su strahopoštovanje. I određenoj vrsti drveća pridavana je posebna pažnja, pa je tako rašireno verovanje da je hrast  sveto drvo ( badnjak je od hrastovog drveta), da  orah  nije dobar po čoveka (ispod njega se okupljaju mitska bića, npr. veštica), da  lešnik  štiti od groma,  tisovina  od uroka, glogovina  od vampira (glogov kolac). Svako selo, najčešće u svom središtu, imalo je svoje sveto drvo koje nosi naziv zapis, nazvano tako po krstu urezanom (zapisanom) u njegovu koru. Ovo drvo je najčešće bio hrast i predstavljalo je predmet seoskog kulta, oko kojeg su se seljaci okupljali, vršeći slavske obrede na dan seoske slave – zavetine, te se, prema tome, ni ono ni na koji način nije smelo oskrnaviti. Zapis je zaštitnik sela.

 MITSKA BIĆA

 Verovanja o raznim mitskim bićima, kao što su zmaj, ala, mora, veštica, vila ili đavo, veoma su zastupljena i rasprosranjena na proučavanom području.  Narod je duboko verovao, a i danas je tako, da ova bića postoje i da mogu nauditi čoveku ukoliko se ne poštuju određene mere predostrožnosti . Zbog toga je čovek sazdao čitav niz mera zaštite od uticaja zlih sila odnosno demona;  jedna od takvih mera zaštite je pripremanje i nošenje hamajlija. S druge strane, čovek je preduzimao i određene mere kojima je želeo da utiče na demone kako bi ih umilostivio i pridobio za sebe, a jedna od takvih mera je  vračanje.

     Vrlo je rašireno verovanje o  vilama. Po  rečima kazivača, vile postoje od  davnina a žive na nebu pod oblacima, u šumi, planini, oko izvora, na livadama, ispod kalemljenog drveta (kalama), ispod molitvenog  drveta (zapisa), pod cerovim drvetom, pod glogom i šipkom. Zamišljane su kao veoma lepe, mlade devojke, sa dugom kosom, u belim haljinama i sa krilima ispod ruku. Pojavljuju se na Beli četvrtak, od Đurđevdana do Poklada, za vreme Sv.Očeva (nedelja pre Božića) sve do Bogojavljanja, za vreme Nekrštenih noći. Vile izlaze noću, idu u svadbenim povorkama po njivama, igraju kolo po livadama, žnju žito i pomažu ljudima u mnogim poslovima. Kolo koje igraju na livadi, ostavlja trag u vidu kruga u kojem je trava tamnije boje, gušća i duža i takvo kolo nosi naziv vilino ili nevaljano kolo. Travu iz vilinog kola ne valja kositi i nikako gaziti, zbog bolesti, pa čak, i smrti - da vila ne prostreli onog koji to čini.  Ako bi se slučajno i nagazilo odnosno pokosilo, na izvor ili livadu odneli bi vino, pšenicu i sveću, kako bi se iskupili za ono što su učinili, ili bi popili čašu vina koja bi prethodne noći prenoćila ispod kalemljenog drveta. Vilino  bilje, velje ili velebilje sa crvenim, malim, bobičastim plodovima – nije valjalo jesti, iz već spomenutih razloga. Vile mogu imati poroda sa čovekom i u tom slučaju rađaju se junaci ili zmajevi.

     Zmaj, kako vidimo, nastaje iz odnosa čoveka i vile, no, može nastati i od zmije ili od čoveka. Ako nastaje od čoveka, obično ga je rađala krupna žena; dete‑zmaj  rađa  se sa svetlucavim krilima ispod ruku; naprednije je u svakom pogledu od ostale dece i roditelji su morali da ga čuvaju od ostalih pogleda četrdeset do godinu dana od rođenja, pa čak i do sedme godine života, jer  od tada pa na dalje  niko ne bi bio u stanju da mu naškodi na bilo koji način.  Živi u pećinama i na velikim izvorima. Voda u kojoj zmajevi žive, lekovita je, naroćito za bolesti očiju i reumu. Zamišljaju ga kao biće muškog pola, ptičjeg oblika, sa zmijskim repom, koje može uzeti i ljudsko obličje, sa krilima pomoću kojih leti visoko po nebu, danju i noću, ostavljajući pri tom varnice za sobom, pošto su mu krila sjajna i svetlucava, zbog čega nebo postaje crveno. Ljudi vole zmajeve jer ih ovi štite od vremenskih nepogoda, naročito gradonosnih oblaka koje predvode ale sa kojima zmajevi vode borbu, a pomažu im i u borbama s neprijateljem, za vreme ratova.

     Ale su zamišljane kao ogromne zmije sa ljudskom glavom, koje žive u vodi ili na oblacima. Ljudi ih se plaše, jer predvode kako kišne tako i gradonosne oblake i svojom tučom na nebu  izazivaju padavine. Ale su snažne i proždrljive, te postoje izrazi kao što su  jak kao ala ili alav – proždrljiv; koliko su ale alave vidi se i po tome što jedu čak i nebeska tela odnosno sunce i mesec, na koji način se objašnjava njihovo pomračenje (o čemu je bilo reči). Suprotstavljaju im se zmajevi koji ih uništavaju.

     Verovanja o umrlim nasilnom, neprirodnom smrću,  kao što su samoubice ili utopljenici, zastupljena su na čitavom proučavanom području. Oni predvode kišne i gradonosne oblake, najavljuju bolesti, a pojavljuju se na nekrštene dane. Protiv njihovog napada na ljude se gatalo. Prema običaju, ljude koji umru neprirodnom smrću sahranjivali su van groblja, bez ceremonija, najčešće na mestu ili u blizini mesta nesreće. Pošto Bog nije odredio da tako umru, nije vršeno opelo po smrti, pa ni njihove duše nisu odlazile sa dušama umrlih prirodnom smrću, Bog ih više ne čuva, pa se zbog toga dešava da im duše budu razjedene od đavola, po rečima ispitanika.

     Do današnjih dana očuvalo se staro verovanje o postojanju  kućnih   duhova. Smatra se da su to duhovi predaka. Žive  pod ognjištem ili na tavanu kuće, donose berićet i sreću ukućanima, čuvaju temelj i tavan.

     Na celom proučavanom području zastupljeno je verovanje o postojanju ljudske duše. Zamišljaju je kao vetar ili vazduh koji se nalazi  u srcu ili grudima čoveka. Duša može da privremeno napusti telo, za vreme sna ili nesvesti čoveka. Javlja se u obliku leptirka  koji siše deci krv iz grudi, pa se deca suše; deci su zbog toga mazali grudi sirćetom ili rakijom sa istucanim belim lukom. Duša koja privremeno napusti telo prekazuje se i plaši ljude noću, kao mora. Nesvest prouzrokuje tuča među vilama, koje, tom prilikom, krilom okrznu  čovekovu glavu i onesveste ga. Kako bi izgubljenu dušu vratili u telo, nazdravi se, pojede i popije: tri kocke šećera, devet zrna pšenice i tri čaše vina,  zatim se nakadi svećom. Smrt je konačan raskid tela i duše. Tada duša napušta telo, i to, kao neki vazduh koji lako ili teško iscuri, u zavisnosti od količine i vrste grehova koje je čovek počinio za života. Da bi se olakšao odlazak duše, samrtnik se ispoveda popu ili nekom od ukućana, a zatim ga pop opoje za dušu. Duša ostaje na zemlji do četrdeset (pa i do godinu) dana. Za to vreme ona se prikazuje ukućanima i dosađuje im, plašeći ih, kao mora. Smrću  nekrštene dece nastaju zle duše koje more decu; ova bića nose naziv  nekrštenci  ili  drekavci; nekrštena deca sahranjivana su van groblja, bez krsta, ispod neke voćke. Prikazu zlog duha odnosno more nisu smeli  da oteraju, zbog verovanja da bi to donelo zlo u kuću i bolest ukućanima. Posle izvesnog boravka na zemlji, duša odlazi na nebo; Bog i Sv.Petar određuju gde će konačiti – u raju ili paklu, u zavisnosti od greha. Da bi se duši olakšao boravak na onom svetu, telo je sahranjivano u najboljem ruvu (odelu), sa raznim darovima.

     Već spomenuta  mora  koja ne da ljudima, posebno deci, san na oči predstavlja biće koje ima oblik  nalik ptici ili  slepom mišu. Kako bi se oslobodili more odnosno decu oslobodili straha, vršili su saterivanje strave (straha), salivanjem olova i gašenjem ugljevlja i  to su obavljali vračevi i vračare.

      Veruju u sudbinu. Ona je čoveku određena rođenjem. Određuju je odnosno dodeljuju  (dele je) Bog, vile  suđaje  -  suđenice i anđeli - proroci. Proroci su određivali da dete rođeno u posteljici ima zle – urokljive oči, a sa pupčanom vrpcom oko vrata (guše), da će se obesiti. Suđenice su lepe, mlade devojke, duge kose, u belim haljinama, koje  se u kući novorođenčeta pojavljuju trećeg dana po rođenju deteta, s ciljem da mu odrede sudbinu. Nevidljive su tj. mogao ih je videti samo vidovit čovek. Prva, najstarija suđenica dodeljuje obično najtežu presudu – najteži život, čak i preranu smrt; druga, srednja ublažava  prethodno izrečenu sudbinu, a treća, najmlađa bila je najblaža i njena presuda bila je odlučujuća. Sudbina se  ne može izbeći odnosno izmeniti. Na to ukazuju i narodne izreke kao što su: nije kome je rečeno, već kome je suđeno ili nema smrti bez suđenog dana. Po narodnom verovanju, bolje je roditi se pre    nego posle podne.

      Biće koje  zamišljaju kao putnika namernika nosi naziv usud. Obično je, po rečima kazivača,  prisutan pri podeli imanja, žita i slično, kako bi se, zahvaljujući njemu, izvršila pravedna podela. Usud, kako kažu, može da  razvali (potpuno uništi) nepravednog čoveka.

     Porođajne demone nazivaju  babicama. To su  opasna bića koja  mogu da naškode i porodilji i detetu. Pojavljuju se u vreme do četrdeset dana po rođenju deteta, odnosno do njegovog krštenja. Od njihovih zlih uticaja štite se oterivanjem živim ognjem, kupanjem u vodi sa kamenom strelicom, bosiljkom, zmijskom košuljicom, vučjim noktima, a preduzimaju su i određene mere zabrane, kao što su ne izlaženje iz kuće noću i ne ostavljanje pelena napolju posle zalaska sunca. Obavezno je i nošenje hamajlija od crnog gloga.

     Od demona bolesti poznata je  čuma  ili  kuga, biće sa likom žene i dugom, crnom dlakom, koje jaše na konju zelencu. Dolazila je u nečiste i nesređene kuće, noseći ukućanima zlo i bolest, pa čak i čitavom selu. Ovaj demon uvek je išao u grupi i u kuću je ulazio kroz dimnjak. Dešavalo se i da ugrabi koje dete, pa preme tome i postoji izreka u ovom kraju – kupi ki čuma decu. Jedina sigurna zaštita od čume je redovno održavanja čistoće kuće i samih ukućana, jer u tom slučaju ona ne dolazi.

     Vampir, kao mitsko biće koje nastaje od čoveka,  poznat je još i pod nazivom vukodlak. Vampir nastaje od mrtvog čoveka kojeg preskoči mačka,  kokoška, prekrije senka živog čoveka, koji umre bez sveće, kada se puca pored groblja ili ga preskoči konj, ukoliko je za života bio mnogo grešan i zao. Povampirenje se dešava u roku od četrdeset dana po smri, i od tog četrdesetog dana obično se  pojavljuje. Zamišljaju ga kao prikazu u beloj odori, koji ide sa pokrovom kada ga đavoli naduvaju, i nikako ne prelazi preko vode. Poseduje moć metamorfoze, pa tako može imati izgled lepe devojke u belom, mačke, koze, može biti i nevidljiv. Vampiri plaše ljude, uznemiruju ih bukom i obično se vraćaju kući gde su ranije živeli, nanoseći ukućanima štetu: preturaju po kući, rasturaju stvari, lupaju po tavanu, prevrću kašike i viljuške, razbijaju tanjire. Ne napadaju ukućane, samo  ih plaše. Vampira mogu ubiti vidovit čovek (rođen u subotu), prvoštenče, vuk, lovac (ali sa prevrnutom puškom), glogov kolac kojim vampira probadaju u srce,  a može se uništiti i ako se na raskrsnici ostave opanci ili čarapa od mrtvaca koji se povampirio napunjena krtinjakom (zemljom sa njegovog groba) i u tom slučaju vampira će pojesti vuk. Vampiri danju borave u barjaku, na grobu, pa se spaljivanjem tog barjaka,  ubijao i vampir. Kako se mrtvac ne bi povampirio, u grob se stavljaju krst i sveća, rovaše mu se tabani iglom sa crvenim koncem, nožem ili trnom od crnog gloga, ili mu iglom probodu ruku odnosno grudni koš a tu iglu slome na grobu. Za zaštitu od vampira nosi se kopitnjak oko vrata, zabada se nož iznad ulaznih vrata, koristi se beli luk, krst, tisovo i glogovo drvo, sveća, vatra. Po verovanju, vampir može da ima poroda sa čovekom i u tom slučaju rađa se biće, u ovom kraju poznato pod već spomenutim nazivom leptirak.

     Mitsko biće koje nastaje od čoveka je i veštica. Nastaje od deteta rođenog u košuljici ili sa nekim belegom (velikim mladežom na vratu, dukom kosom, zubima, čak i krilima). Zamišljaju je kao stariju i ružnu ženu, kratkog, okruglog tela – kao u leptira, sa okruglim, velikim i buljavim očima, dugih crnih trepavica, sa dlakavom bradom. Mogle su se pretvoriti u šarenog leptira i kao takve letele su noću. Nazivaju  ih i  noćnjačama. Skupljaju se na guvnu, u gluvo doba noći, uoči praznika. Veštice spadaju u zle demone koji noću napadaju decu, sišući im krv ili im šalju more a svoju decu, po verovanju, pojedu. Za zaštitu dece, pre svega, koristi se beli luk, tisovo drvo i nož u kolevci; sokom belog luka mazali su decu i ulazna kućna vrata a od veštica se branilo i prekršćivanjem, spaljivanjem odeće (ili delova odeće bića koje smatraju vešticom) i nakađivanjem.

     Demon zla, protivnik Boga u hrišćanskoj mitologiji, je  đavo. Poznat je u ovom kraju i pod nazivom sotona, nečastivi, repati, kusi. Po rečima ispitanika, đavo ima izgled majmuna, crn je i dlakav po celom telu, sa malim rogovima, ružnom glavom sa povijenim nosom, repom i papcima. Živi u kršu i oko vodenica. Ima moć transformacije, te se može pretvoriti u čoveka, mačku ili kozu. Izbegavaju da izgovaraju njegovo ime đavo, jer samo spominjanje može  da dozove đavola koji bi im naneo nekakvo zlo. Kada bi ga i spomenuli, brzo bi se prekrstili, verujući da će ga time oterati, pa otuda i izreka beži ko đavo od krsta  ili bi tri puta pljunuli u levu stranu izgovarajući magične reči daleko mu lepa kuća odnosno  pod levo ga koleno. Po rečima ispitanika, đavoli su noću, u grupi, išli poljem u svadbenoj povorci, preko njiva i livada i ukoliko bi sreli usput nekog čoveka, pozvali bi ga kićenom čuturom da im se pridruži; ovaj bi to odbio prekrstivši se u kom slučaju nestaje čitava povorka a buklija (kićena čutura) pretvara se u konjsku balegu, plećku od stoke ili konjsku lobanju. Po verovanju, đavoli čine zlo ljudima navodeći ih na pogrešne puteve u životu, na zlodela, pa se često kaže za nekog ko nije kao sav ostali normalan svet da ga je đavo zaposeo, da je opsednut ili đavo je ušao u njega. Od đavola su se branili, već spomenutim, prekršćivanjem, nošenjem dva noža, tisovinom i belim lukom. Po verovanju, đavo jede vampire. Sposobnost i moć da ubije đavola ima Sv. Ilija, koji ga gađa gromovima.

     Slično đavolu je demonsko biće koje nosi naziv  karakondžula.  Zamišljaju je kao biće koje može biti  muškog, ali je češće ženskog roda. Po rečima ispitanika, zamišljaju je na dva načina: ima izgled lepe ali opasne devojke  ili je to ružno biće, svetlih očiju, kojim plaše decu, jer veruju da karakondžule napadaju samo neposlušnu decu. Živi u vodi, oko vode, blizu vodenica. Pojavljuje se  u gluvo doba noći. Napada ljude bacajući im  sač  na glavu i jašući ih sve do devete vodenice.  Nestaju  kada petao zapeva. Ako joj čovek ukrade češljeve, ona ne može nigde pobeći i u tom slučaju čovek se može i oženiti njom, pa čak, i imati poroda, ali, moraju se dobro sakriti njene stvari, kako ih ne bi pronašla i pobegla. Karakondžule ne napadaju onoga ko je blagorodan, ko ne psuje crkvu. Kao zaštita od ovih bića, koristi se prekršćivanje i nošenje tisovog drveta zašivenog u neki deo odeće.

     Postoji verovanje da pojedine osobe poseduju nekakvu posebnu magičnu moć u očima, preko kojih mogu da deluju  i to negativno, na sve što je lepo, dobro i napredno. Takve osobe imaju zle očii poznate su pod nazivom  urokljivci, zato što mogu da ureknu, tj. da nanesu zlo i štetu svemu živom i neživom, pa otuda i takav naziv. Uročnice   u ovom kraju drugačije nazivaju i vešticama. To su obično bile ružne i bradate žene, sa svetlim očima i dugim, crnim trepavicama i debele. Nastaju od dece rođene u posteljici i od one dece koju su majke odbile od dojenja pa ih po izvesnom vremenu ponovo podojile (propuštile); takva deca, po verovanju imaju zle oči i moć uroka. Urok je kod ljudi izazivao bolesti, pa čak, i smrt. Od njega se lečilo magijskim radnjama i bajanjem, no, pre svega, bitna je bila preventiva, kako ljudi tako i stoke, imanja i svega naprednog, tako što bi se izbegavao kontakt sa urokljivcima i što se kao zaštita od uroka nosilo tisovo drvo zašiveno u odeću i beli luk. Protiv uroka preduzimane su mere izlečenja već obolelih odnosno ureknutih osoba; jedan od načina je nakađivanje obolelog kandilom u koji se smesti i upali deo odeće ili pramen kose urokljivca, uz reči crne oči urekni zeleni, prsti uročljivi ispali, okretao se naopačke klin na jarmu kola u kojem slučaju bi se uročnica prevrtala od muke i bolova, a  u istom cilju, vršilo se i gašenje ugljevlja: u vodu se baca ugljevlje, para (metalni novčić) i beleg od obolele osobe, baje se, a onda se oboleli umije tom vodom (isti slučaj je i sa lečenjem životinja obolelih od uroka). Od uroka se branilo starom, iscepanom ili upadljivom odećom, majčinim prstenom, čuvanjem kašika i viljušaka vojnika pod strehom, uročkom ‑ hamajlijom koju čine: već spomenuti beli luk i tisovina, krilo slepog miša, crno dugme, kopitnjak, crni glog, tri zrna pšenice, kamena strelica, krst od alenog (crvenog) konca, nokti od kopileta, bosiljak; branilo se od uroka i bajanjem na sledeći način: uzme se gar (garež) sa veriga i njime namaže čelo, pa se tri puta pljesne rukama i tri puta ponovi bajalica, ljubeći u čelo ureknutog ; sve to radi gatara, izgovarajući bajalicu: razlivajte se uroci, kao gora visinama, kao vuci planinama, kao ovce dolinama, kao voda preko brda. I  određene izgovorene reči mogle su da ureknu osobu kojoj su namenjene;  kada bi pohvali neko dete, životinju ili šta drugo, rečima kao što su „kako je lepo, dobro, napredno...“, odmah bi  dodali da nije uroka ili bi se pljunulo, da prethodno izgovorene pohvale ne bi imale negativno dejstvo, tj. moć uroka. 


OSTALA MITSKA VEROVANJA

     Na čitavom proučavanom području zastupljeno je verovanje o  hamajlijama   a, samim tim, raširena je i njihova upotreba. Hamajlije su predmeti kojima se pripisuje tajanstvena, magična moć zaštite kako čoveka, tako i njegove stoke i uopšte imovine. Njima se štitilo, branilo od uroka, zlih očiju, ujeda zmije, groma, zlih demona i bića, od svake štete i nesreće. Na ovim prostorima hamajlija nosi naziv: amajlija, uročak ili urokče. Kao hamajlije korišćeni su različiti predmeti životinjske, biljne i druge prirode. Tako su određeni delovi mnogih ptica, životinja i biljaka koje su, inače, bile izvor različitih verovanja, korišćeni kao hamajlije; orla su smatrali ponositom i hrabrom pticom, pa su zbog toga njegove kandže korišćene kao zaštita u borbama (sa Turcima, na primer); u srednjem veku  lovci i rudari na Kopaoniku, koristili su sokolova pera za sreću u lovu i zaštitu u rudnicima; od biljaka, kao hamajlije, koristili su, najčešće, beli luk, tisovinu, crni glog, bosiljak, tamijan, dren, koprivu, kopitnjak, pšenicu . Tisovina i crna glogovina, kao i beli luk, posebnu ulogu imaju u zaštiti od uroka, veštica i vampira, dok su drenovinu koristili u uročku za zdravlje. Radi zdravlja dece i naročito ako se roditeljima ne drže deca, koristi se hamajlija u obliku sečiva koje se postavlja ispod jastuka na kojem dete spava; to je tzv. nož crnokorac kojeg spravlja kovač, u gluvo doba noći, nag, od konjske potkovice koju donosi majka deteta. Za očuvanje zdravlja dece i njihovu opštu zaštitu (od uroka, zlih sila), koristili su uročak u vidu trouglastog staklenog predmeta crvene boje, veličine oko 2cm, sa perforacijom u jednom uglu, kako bi hamajliju zašili za neki unutrašnji deo odeće. U zavisnosti od namene, hamajliju mogu činiti jedan ili više elemenata u sklopu, koje sastavljaju vidovite ličnosti ( vidari, vračare). Hamajlija od jednog elementa nosi se ušivena za neki deo odeće, a one koje su skup više delova nose se u kesicama od navoštane tkanine ili metalnim kutijicama. Najradije i najčešće nose se zašivene u odeću ili na lančiću oko vrata odnosno ruke, a stoci stavljaju o vrat, rep i na rogove. Hamajlije stavljaju i u košnice, na torove i obore, na polja i njive, u vinograde, a u kući ih drže radi zaštite doma.

      Ljudi natprirodne snage, koji leče od bolesti nastalih dejstvom zlih sila, nose naziv vračevi, odnosno vračare. Moć njihovih magijskih radnji, u mnogim životnim situacijama, bila je odlučujući  faktor  spasa, pa samim tim, vračevi uživaju veliki ugled kod stanovništva ovog podneblja. Po rečima ispitanika, zdrave osobe ne mogu biti vračevi, naime,  to su ličnosti koje su prebolele neku tešku, duševnu bolest i koje su umrle pa se ponovo vratile među žive. Zbog verovanja u to da su takve osobe upoznale  onaj svet – svet mrtvih, veruje se da su one u stanju  da stečenom magijskom moći utiču i na čoveka i prirodu; one su i vidovite, jer mogu da predvide čovekovu sudbinu, kao i mnoge pojave u prirodi. Vračevi i vračare pomagali su ljudima u lečenju raznih bolesti, najčešće gašenjem ugljevlja i salivanjem olova, gatanjem i bajanjem, jer se verovalo da je uzrok svake bolesti čoveka ili životinje i, uopšte,  svake nevolje i nesreće,  nekakva viša sila koja potiče od zlih bića i demona i u tom slučaju, jedini spas bilo je obraćanje vraču. Magijske radnje kojima se bave vračevi nose naziv  vračanje, a vračalo se tajno, uglavnom uveče i noću, bez osvrtanja i tuđih pogleda i to na ognjištu, drvljaniku, na pragu, raskrsnici, na neznanom grobu, ispod mosta.... Predmeti koji se koriste u vračanju nose naziv čini  i imaju ogromnu magijsku moć koja im je preneta tzv, zavračivanjem; zavračivanje obavlja vrač malim prstom leve ruke, najčešće uoči većih praznika, nikada praznicima. Čini su, dakle, magični predmeti, a čine ih: životinjske šape, kljun, kandže, nokti, zubi, zamršena kosa, dlake, korube od jaja, katran, mrtvačka sveća, lobanja, dva katanca, dva ključa, glogov trn, beli luk; primenjivane su namenski, u zavisnosti od vrste magije odnosno vračanja . Čini su obnosili  ili zaoravali, ostavljali ih na raskrsnici, pa ih nije valjalo nagaziti, kako se njihovo dejstvo (na primer bolest koja je istim lečena) ne bi prenelo na onoga koji ih je nagazio. Primarna uloga vračanja je lečenje  pomoću magije, kao što se da primetiti i to gonjenjem zlih duhova i demona, kao prouzrokovača bolesti, a za to su korišćeni već spomenuti načini kao što su gašenje ugljevlja, salivanje olova, nakađivanje raznim biljem, delovima određene odeće i tako dalje. No, pored ove tzv. zdravstvene magije, vračevi su primenjivali i druge vrste, kao što su crna magija, kojom se pakosti, ratna, za zaštitu u borbama, ljubavna, za dobijanje naklonosti neke osobe, proizvodna, za uspeh u svim poslovima privrede  stanovništva, meteorološka, za zaštitu od vremenskih neprilika, naročito suše i grada i drugostepena, sitna magija.

Vračevi odnosno vračare, kao što smo videli, pomagali su ljudima  u mnogim situacijama i njihova magijska moć, po dubokom uverenju kazivača, bila je neosporna. No, s drge strane,  narod je preduzimao i mere zaštite od vračanja i magije pa je u te svrhe koristio: hamajlije, so, proso,  pepeo,  koprivu,  krst, svetu vodicu, beli  luk  i druge predmete, kako bi se odbranio od štetnih i opasnih uticaja crne magije.

Stanovnici ovog podneblja, naročito  seoskih sredina, i danas veruju vračevima i njihovim natprirodnim, magijskim sposobnostima, te im se često i u savremenim uslovima života obraćaju, tražeći od njih različite savete i pomoć, najčešće kada je u pitanju zdravlje, tj. za lečenje raznih bolesti.

Z a k lj u č n e   n a p o m e n e

Posmatrajući život i kulturu bruskog podneblja, u celini, u vremenskim i prostornim okvirima, može se sa sigurnošću zaključiti da je velika većina  narodnih verovanja ostala do današnjih dana sačuvana u gotovo neizmenjenom, izvornom obliku. Uprkos modernizaciji, osavremenjavanju života u svakom smislu, promenama u svim segmentima života i kulture uopšte, koje su se događale i na ispitivanom području, što je i razumljivo,  narodna verovanja nisu poprimila duh novog vremena, te su opstala i ostala sačuvana ne samo kroz priče i predanja ispitanika, nego se i danas  veruje, kako u Boga, kao stvoritelja sveta, tako i u natprirodna, mitska bića, demone, sudbinu koja je rođenjem određena i nekakvu višu silu, od koje sve u životu zavisi, koja je svemoćna, koju čovek poštuje a u isto vreme je se i plaši. I dalje je zastupljeno verovanje u moć vrača i vračanja, čini i hamajlije, kao „najefikasnije“ zaštitno sredstvo od sveg zla.  Posebno je potrebno naglasiti da verovanja  nisu danas zastupljena samo u seoskim naseljima, kako bi se očekivalo. Iznenađujuće je, na neki način, to što su sve zasupljenija i u gradskim sredinama, čak i u intelektualnim sferama a to nisu samo verovanja koja propoveda hrišćanska crkva, već i ona iz prehrišćanskih, paganskih vremena, pa danas mnogi ljudi a među njima i sve više  „ intelektualaca“, „pomoć“ traži i očekuje od raznih vračeva, vračarica i magova koji im „određuju“ sudbinu; ovi, pak, svoje „usluge“ naplaćuju, stičući materijalnu dobit, a čovek kao čovek u današnjim, za većinu teškim, uslovima života, u nekakvoj, reklo bi se, krajnjoj nuždi, opredeljuje se za ovaj izbor i ovakav način „spasenja“. No, to je već druga tema ili varijacija na istu.


Mirjana Ivezić, dipl. etnolog
Zavičajni Etnografski Muzej
Brus

Korišćeni izvori:
1. Žitelji‑ispitanici opštine Brus (građa Zavičajne etnografske zbirke) 
2. Narodna religija Srba u 100 pojmova, Dušan Bandić, Beograd, 1991.
3. Srpski mitološki rečnik, Š.Kulišić, P.Ž.Petrović, N.Pantelić, Beograd, 1970.
4. Naš narodni život, Tihomir Đorđević,
5. Srpski rječnik, V.S.Karadžić, Beč, 1852.
6. Glavnije bilje u narodnom verovanju i pevanju kod nas Srba, Niševljanin,   Beograd, 191

 Brus, 10. septembar 2012


Dodajte komentar:

Vaš komentar je uspešno poslat i biće objavljen nakon odobrenja.
Dogodila se greška prilikom slanja komentara. Molimo pokušajte kasnije.
Facebook - BrusONLINE
YouTube - BrusONLINE