vuk crveneberetke18

Hrabar, snažan, usamljen, nepoverljiv, predator, tih, opasan, munjevit, oprezan, porodičan, društven, odan, osvajač, napadač, dosledan, slobodan, divlji i lep… to je vuk.

Veselin Čajkanović, najveći srpski etnolog, zapisao je da je svaki narod vezan za poneku životinju, i u izvesnom smislu izjednačen sa njom. „Za Srbina se, na primer, kaže da je vuk, i to je sasvim na svom mestu, utoliko što je vuk mitski srodnik i predak srpskog naroda, odnosno mitski predstavnik srpskog naroda“.

To verovanje da je vuk mitski predstavnik srpskog naroda je toliko moćno uticalo na svest njegovu da je ovaj pojam bio osnova brojnih srpskih imena i prezimena još iz prehrišćanskog vremena do današnjih dana. Uz pojam slave, ova osnova naših imena i prezimena je najbrojnija. I danas je taj pojam moćan u našim imenima i prezimenima.

Poslovica „vuk dlaku menja a ćud nikako“ u stvari govori o prilagodljivosti teškim uslovima i spoljnoj okolini s jedne, ali i o nepromenljivosti svog izvornog – moralnog karaktera s druge strane.

U drevnoj srpskoj mitologiji kult vuka je zauzimao veoma važno mesto, a to poštovanje vuka – odnosno onoga što vuk simboliše – svoj izraz je našlo i tokom dugog niza vekova krštene istorije Srba. Između ostalog, prema drevnim shvatanjima našeg naroda, Sveti Sava je postao i zaštitnik vukova tako da su i „odnosi“ između Svetoga Save i vuka prijateljski.

U svom romanu „Poslednji Evropljanin“, Dragoš Kalajić je o simbolici vuka zapisao:

„Vuk dobro oličava jednu ljudsku silu koja je veoma složena i raznolika, a njena najupadljivija pojavnost je urođena potreba za slobodom kao osnovnim uslovom života… Vuka nije moguće pripitomiti, učiniti zavisnim i poslušnim, kao njegovog dalekog rođaka psa. Nije to moguće i zato što je mnogo pametniji. Za tu slobodu vezan je i snažan osećaj samopoštovanja i ponosa, bez premca među životinjama, a i među ogromnom većinom ljudi. Kod vuka je etika isto što i pamet. Vuk ne trpi nikakve kompromise, koje vidi kao izdaju svoje etike ili prirode. Rekao bih da u tim svojstvima vuka počiva objašnjenje istinskog uzroka omraze koju uživa kod onih što zavide tuđem slobodoljublju i plemenitosti, jer ih ne poseduju. (…)

U vuku bi danas valjalo prepoznati i simbol ustanika protiv moderne civilizacije Zapada, jer je ona potpuno preokrenula sve tradicionalne i prirodne vrednosne poretke te kriterijume selekcije. Civilizacija Zapada privileguje i umnožava najgore, a progoni i proskribuje, kažnjava i zatomljava najbolje.“

Taj „vukov“ ustanak protiv „moderne civilizacije Zapada“ koja još afirmiše potrošački mentalitet, obezličavanje čoveka i porodice uz stvaranje plašljivih i kukavnih ljudi nesposobnih da se za bilo šta dobro i časno bore i izbore, kao da najupornije brane i zastupaju upravo Srbi.

Verovanje u vuka kao životinjskog pretka kod Srba se manifestuje u mnogim običajima. Neki su očuvani i dan danas tako da na osnovu njih možemo da rekonstruišemo osnovne odlike vučjeg kulta.

Vuku su u Srbiji posvećeni zimski praznici Mratinci. Za Božić se u Srbiji pripremala „vukova večera“ koja je kao žrtvena ponuda imala za cilj da umilostivi vuka i obezbedi zaštitu stoke. Ovu „vukovu večeru“ odnosio bi jedan član porodice na raskršće, najčešće dete, koje bi ostavivši hranu tj. žrtvu vuku, i ne osvrnuvši se odlazilo kući. Kada se rodi dete, u selu se njegovo rođenje objavljivalo tako što domaćin kuće vikne: „Rodila vučica vuka!“. Srpska majka je svome detetu takođe otkrivala njegovo vučje poreklo pevajući mu sledeću uspavanku: „Nini sine, vuče i bauče, vučica te u gori rodila“.

Slovenska mitologija spominje jedno božastvo koje je u neraskidivoj vezi sa vukom. To je Dažbog (Dajbog). Dažbog je kao i većina božanstava teriomorfan, a njegov životinjski oblik je beli vuk. Veoma je čudno da beli vuk koji se smatra pretkom srpskog naroda, ima tipično polarne karakteristike. Međutim, bela boja vučjeg krzna odnosi se, pre svega, na htonični aspekt Dažboga, ali i htoničnost samog vuka. Inače, bele životinje u evropskom folkoru predstavljaju bića koja povezuju naš svet sa svetom duhova tako da nije čudo što životinjski oblik jednog htonog božanstva ima krzno bele boje.

Čovek je od nasilno pripitomljenog vuka vekovima i sistematski pravio raznovrsne i brojne rase pasa s tim da ni jedna od njih nije toliko otporna, snalažljiva, niti inteligentnija ni jača od vuka. Neke od njih su primeri psećih vrsta koje su apsolutno nesposobne za bilo kakav prirodno samostalan život i opstanak.

Inače, vuk nikog ne sluša niti hoće bilo kome da služi. On je svim bićem posvećen zaštiti, odbrani, jačanju i opstajanju svoje vrste sa svim prirodnim osobinama i karakterom na svojoj slobodnoj teritoriji.

Iz „ugla viđenja vuka“, deo njegove grane, odnosno potomstva dok je bilo malo je otimano, pa odrođeno pristalo na pripitomljavanje; pristalo na lanac i povodac, na kućicu i ugodniji način života uz i sa čovekom služeći verno njemu, po njegovim zahtevima i potrebama. Promenio je čak i „jezik“ u smislu da ne zavija laje.

Ponekad se kod našeg čoveka za nekog lošeg čuje kako kaže „Pseto jedno!“, ili za žensku osobu „Kučko jedna!“ što je naravno pogrdno. Sa druge strane, nikad nećete od Srbina čuti neku izreku pogrdnog tipa u smislu „Vučino jedna!“

Između vukova u čoporu postoji jasna hijerarhija koja se uspostavlja unutrašnjom borbom gde jači nikad neće ubiti slabijeg vuka. Naime, jači vuk snažnim ugrizom do početka loma kosti, opominje drugog da je slabiji što ovaj prihvata ležući na leđa pokoravajući se bezuslovno da bi bio oslobođen daljih napada.

Vukovi su složni u lovu, podeli plena, odgajanju i brizi za potomstvo i u poštovanju unutrašnje hijerarhije. To kod pasa nije slučaj obzirom da su se ti instikti i nagoni vremenom izgubili. Na kraju, kroz prirodnu sekekciju najjačih, najzdravijih i najsposobnijih u svojoj vrsti uz daleko izoštrenija sva čula u odnosu na pse, vukovi su obezbedili izvanrednu životnu sposobnost, otpornost i adaptilnost.

Imajući u vidu da je vuk po animističkim verovanjima Srbinov predak, uz prethodne njegove osobine karaktera i rasne životne otpornosti, u našem narodu detetu je davano ime Vuk. Ono je jedno od najstarijih i veoma čestih imena u srpskom narodu, upravo zbog toga što se ranije verovalo da će onaj ko nosi ime totemske životinje biti zaštićen od svakakvih zala. I dan-danas srećemo imena kao što su Vuk, Vučko, Vujkan, Vujica, Vukašin, Vukan, Vučica i Vukica, kao i prezimena Vučić, Vučinić, Vuković, Vujošević, Vujičić, Vukadinović, Vujović, Vukobratović, Vujković, Vučetović, Vučković, Stanivuković i mnoga druga.
Rade Rajić, www.crveneberetke.com


Dodajte komentar:

Vaš komentar je uspešno poslat i biće objavljen nakon odobrenja.
Dogodila se greška prilikom slanja komentara. Molimo pokušajte kasnije.
Facebook - BrusONLINE
YouTube - BrusONLINE