Da li je veći besmisao ne raditi i čekati propast ili raditi Sizifov posao u nadi da se Država probudi? Možda je najbitnije pokazivati samopoštovanje.

Akcija Rasina150417 2

Nama se čini da živimo najteže vreme od postanja. Mislimo non stop da gore nije bilo. Pamtimo ali još brže zaboravljamo. Neosporno imamo kao društvo velike probleme. Postojimo više hiljada godina, zar nije bruka, iako nije lako, da kukumavčimo? Bila su i ona vremena kad “su živi zavideli mrtvima”, a sad ipak nije tako što reče prof. Damjanović. Znači nije prispelo toliko. Razmrdajmo se.

Sve bivše “bratske” republike imale su opipljivije koristi a neiskreniji odnos prema Jugoslaviji od komunističkog vrha u Srbiji kao utemeljivača te autodestruktivne ideje. U isto vreme, svoje nove identitete bazirali su na antisrpstvu i na fabrikovanju bliže i dalje istorije. I to ne prestaje, niti će. Taj proces ide sve dalje, do najnovijeg, da novoformirani Montenegro traži tapije mnogostruko starijoj Mitropoliji. Traži se krivica Srbije, u svemu. Traži se defanziva, naši iznuđeni a ne planirani potezi. Glave da ne dignemo, da nemamo kad da razmislimo. Vrlo često, naše nedorasle tzv elite, svojim neznanjem i uskogrudošću tome doprinose a običan svet, satrven i pasivan, misli da će se točak zaokrenuti jednom i njima.

To nam je svima poznato. Osećaj besmisla i obespravljenosti, teži je od materijalne bede a duhovna beda neophodan uslov za materijalno ništavilo. To nije obeležje jedne ili druge garniture, imamo kontinuitet loših poteza. Ili bar imamo nedovoljno pravih u dugom roku, da ne bude previše paušalno.

U neku ruku mi smo već 20ak godina u nekoj vrsti protektorata, kao kolonijalnoj zoni. A zna se mehanizam kako da kolonija bude “uspešna”. Što nepismenije i siromašnije stanovništvo, što manje nade, što više neracionalnih destruktivnih poteza(ajmo minihidrozla graditelji, kako Vas nije sram a i sastavljače i predlagače zakona pa je takva rabota ZAKONSKA), što više crnih hronika, rijalitija, što veće izrabljivanje to je bolje kolonijalnoj upravi. Nije cilj oplodnja i umnožavanje dobra i ljudi, cilj je umnožavanje kapitala malog broja ljudi.

Strancima plaćamo za radna mesta a domaćima stavljamo prepone. Višnje otkupljujemo par dana, za druge kulture spremaju se nova iznenađenja. Nije lako biti na selu, živeti od poljoprivrede a biti poslednja karika. Beše se borimo za sela, tako pričaju pred svake izbore?

Čekamo EU datum magleni, za njega dajemo opipljive stvari. Nešto i dobijemo sitno ali ne dobijemo niti pominjemo npr ratnu odštetu za protivpravnu NATO agresiju (da li su sve pomoći EU fondova pokrile i 20% štete nastale ovim neljudskim gestom na kraju drugog milenijuma). Koristimo jednostrano sporazum o Stabilizaciji i pridruživanju, favorizujemo uvoz, ni jednu novu fabriku sami nismo smislili ili nismo smeli da simslimo 20 godina? Da li smo mi hteli da postanemo ona zemlja što jednom reče Dragan Jove Torbica...Ne, nek mi na ulazu u Srbiju napišemo, mi ništa ne znamo, mi sami ništa ne umemo!? Ako tako pogledamo, ko je kome dužan u toj celoj priči? Zašto sami sebi ne pomažemo?

Ljude žale kada napuštaju zemlju rođenja. To je užasno težak korak, bez obzira na sve plate ali već 30 godina je jednako teško i ostati ako ne i teže. A da li je ostati pravednije i da li je posle Golgote nastupio Vaskrs. Svi znamo da jeste iako mnogi u to ne veruju. Ja verujem u Svetosavlje, u pravdu i u dobre primere. Verujem u žrtvu za više ciljeve, tako se zaslužuje Vaskrs. Ne može se sve.

Svi lekovi za naše današnje probleme, čak i ove svakodnevne nalaze se, znate li gde? Tamo gde ih najmanje tražimo ili tamo gde nam se najviše mediji izruguju ruglu, terajući ljude odatle. U prošlosti, u onoj viševekovnoj, teškoj, krvavoj ali s idealima, sa višim ciljevima. Gde su naši ideali danas, svakog od nas? Da li su to one reči što će većina za njih reći: nemoj biti budala, vidi kako drugi, to je nekad bilo, drugačiji su ljudi bili, bilo je drugo vreme, šta da radiš, svi tako... Umesto što se merimo po menjanju kola, fensi letovanju i skijanju (a u isto vreme govorimo da smo skromni i da ne tražimo puno...a između ta dva i po neko putovanjce od par dana), umesto što se uglavnom takmičimo u prejedanju, gledanju tuđih života, piću, šmekeraju ili ribovanju treba da čitamo. Mi nismo iznikle pečurke, imamo bogatu i ponosnu prošlost. Mi nismo samo ovaj sada stomak i samo ovo telo iako bi mnogi da nas banalizuju tako. Nismo mali i jadni kao što se često da čuti iz mas-medija. Nema razloga da nam 90% medija koriste latinicu. Obaveza istih je nega nacionalnog blaga, zakonska i ljudska.

Trebali bi da se pitamo šta bi rekli preci na ovo kako se većinski vladamo danas i na šta sve pristajemo. Evo jednog jednostavnog primera kako su ljudi doživljavali Kosovo i Metohiju a kako smo danas pretvorili sve u trgovinu. Evo naći ćete citat Natalije Bjelajac da se podsetimo kako su osećali i razmišljali naši preci i kako za neki viši cilj mnogo generacija treba da uzida svoj znoj, krv i suze što reče prepredeni Čerčil. Obratite pažnju na deo kad govori o Drugom balkanskom ratu (pogledajte OVDE), a obratite pažnju i šta su ako ne ideal i borba za viši cilj odredili život ove heroine kao i mnogih drugih. Možete videti da nije htela vile, da nije htela da banalizuje svoje rane i trampi ih za kuću ili plac, a mogla je. Šta je ona današnjim rečnikom većine? Šta bi joj svako od Vas rekao kad bi mogao da je sretne? Poštovana Natalija ili Milunka, da Vam poljubimo ruke ili šta Vam je to trebalo, pa mi se ni za šta ne pitamo?

Jedan ruski ambasador s početka 20. veka, nekoj od naših umnih glava rekao je otprilike da mi Srbi sve vidimo ili previše tamno ili previše svetlo, ali nikako onako kako baš jeste. Možda je u pravu. Da li svako od nas nema te i takve “napade”?

Ja volim da gledam iz više uglova ali da pobedi dobro ili bar da zapamtim dobre stvari.

A sa ove opšte priče sićiću ponovo u jedan besmisao sadšnjosti ili suvi smisao, zavisi kako i ko gleda. Kako mi to čistimo Rasinu, šta li mislimo i čemu li se nadamo, kako govoraše čuvena epska pesma o Kraljeviću Marku.

AkcijaRasina 2306191

Ove godine održali smo drugu akciju(kao i lane, kiše i vodostaj nam ne idu baš na ruku ali mislim da ćemo nadoknaditi), prešli teren od ušća Graševke u Rasinu pa uzvodno jedno 500m do nivoa malo iznad poznatih kafana u Ulici Kralja Petra I. Šta smo našli, pa 50 džakova smeća a taj deo čistili smo 2017.godine, sada je bio možda i prljaviji. Stiče se utisak da se smeće baca niz liticu godinama jer su naslage ogromne(ovo za one što vide samo tzv Cigan malu, koja je neosporno ruglo).

Šta nam to govori? Da nismo ništa uradili? Možda ali samo u oku zavsinog posmatrača. Početna ideja, sem što je nasušna potreba da reku spasemo, bila je da se o ovom problemu govori što češće ne bi li smo uspeli da probudimo Državu da radi svoj posao, a ljude da pripomognu. Nismo se nadali da možemo da očistimo nešto što se gotovo nikad nije ni čistilo. Usput, družili smo se, upoznali, bili jedni drugima i radna terapija i drugari i familija. Zajedno od osnovaca do penzionera. Svako biće voli da je deo zajednice, a ovakve mobe, pravi su način za zdravu psihu i dobro delo.

Po čemu je ova akcija posebna, po prvi put nakon 14 akcija imali smo u reci, u smeću, u punom radu jednog nosioca neke javne funkcije. Bio je to Gdin Nenad Milenković, direktor Sportskog centra i želim da mu se i javno zahvalim, nadam se da neće biti jedini put i nadam se da će i drugi slediti njegov primer. Tako će Brus vrlo lako postati prepoznatljiv po jednom posebnom fenomenu. Nema većeg poštovanja niti pokazivanja ljubavi za mesto u kom živiš, nego čistiti nešto što sam nisi zaprljao i nadati se da Rasina postane reka za primer. Jednostavno, dati sve od sebe.

Treba naglasiti i tri mlada lava: Veljka Ćirića, Mihaila Milića i Mateju Marića. Bili su od pomoći i bilo je lepo videti fine momke na plemenitom radu. Da ne zaboravim i Tanju Ivezić a pohvalio bih sve naše dobrotvore kao i podršku JKP Rasina iz Brusa i SO Brus.

Zahvalio bih se ovde i svim učesnicima koji su ikad bili u ovih 15 akcija i tri sezone. Do sada izneli smo preko 950 džakova smeća, ne računajući kabasto smeće, prešli teren od ušća do Ribara a obavili i dve akcije u Krivoj Reci. A prosečno nas bude (samo) 7-10. Da li smo sanjali o tome u početku? Ne. Da li je sad Rasina ko Gradac? Nije. A da li je besmisleno? Procenite sami.

Ja mislim da smo odlični, samo je vreme da mnogo više komunalnih inspektora obilazi reku svakodnevno, da se nesavesni kažnjavaju i da dobijemo još puno kontejnera i radnika čistača.

Ako Bog da, vidimo se u Rasini.
U ime Udruženja građana za zaštitu prirode i negovanje Srpskog nasleđa “Rajko od Rasine” iz Brusa
Aleksandar Milutinović, predsednik i osnivač
Foto sa akcije 23.juna OVDE


Dodajte komentar:

Vaš komentar je uspešno poslat i biće objavljen nakon odobrenja.
Dogodila se greška prilikom slanja komentara. Molimo pokušajte kasnije.