Nekada je prostor između današnjih sela Razbojne i Ravni bio puklo polje, ravno i pregledno, ukrašeno cvetnim livadama i stoletnim hrastovima, a u tom hramu prirodne lepote posebnu draž davala je kristalno čista i vijugava Rasina.

U poznatim austrougarsko - turskim ratovima, krajem XVII veka, u sastavu austrougarske vojske nalazio se, kao oficir, Sibinjanin Janko, a na mađarskom jeziku poznat kao Janko Kunjadi-Hunjadi. Janko je u Mađarsku otišao u poznatoj seobi pod Arsenijem Trećim Čarnojevićem. U borbu protiv Turaka, Janko je poveo oko tri hiljade Srba i Mađara. I kada je stigao na prostor između Razbojne i Ravni koji danas pripada Razbojni, Janko je sa vojskom napravio veliki odmor, kako bi se vojska dobro osvežila pred nastupajuće bitke. 

Pošto su se dobro odmorili, Janko je svojoj vojsci održao veliki govor nadahnuća. I na kraju im je rekao da dobro zapamte ove njegove reči: „Posle boja sa Turcima ovde ćemo se opet sakupiti kao pobednici ili  razbijeni“.

Posle održanog govora, Janko je svoju vojsku poveo u obližnju klisuru, koja danas nosi njegovo ime, gde je u crkvi Svete Vrači sve vojnike pričestio.

Legenda kaže da je ova crkva bila prihvatilište za ranjenike u boju kneza Lazara sa Turcima na Kosovu polju.

Kao što je poznato, Janko je zakasnio za odlučujuće bitke sa Turcima, zato i pesma – „Kasno Janko na Kosovo stiže“,  sva mu je vojska izginula i on nije imao sa kim da se vrati na polazno mesto iz Razbojne. Legenda ne tvrdi, ali opominje da je Janko možda kasno stigao jer je izgubio dragoceno vreme u pričešćivanju  tri hiljade vojnika.

Mesta gde se odigrala neka bitka ili događaj u vezi sa bitkom – „Pa se šeta po razboju mlada“ – Kosovka devojka – u narodu je poznato kao razbojište.

 Kako je  na ovom mestu održan veliki zbor ratnika u vezi sa predstojećom bitkom, kada je počelo da se formira naselje – selo, u znak sećanja na Jankove reči: „Ovde ćemo se opet sastati kao pobednici ili razbijeni“ , a i po nazivu mesta odžanog zbora razbojište, selu su njegovi stanovnici nadenuli ime Razbojna.

Sibinjanin Janko se sam vratio iz boja sa Turcima. Verovatno ga je bilo sramota da se istim putem vrati i da narodu koji će ga prepoznati proča kako je na ratištu bilo, dugo je lutao po planinama ne znajući ni sam kud se kreće. Tako ga je put odveo u selo Vlasteljicu, u dragačevskom kraju. Tu je nekog domaćina zamolio da ga primi na konak što je ovaj rado i učinio. A to je bilo baš na dan slave Sveti Vrači (danas 14. Jul). Domaćin je baš ovu slavu slavio pa kad su uveče došli gosti domaćin je i Janka posadio u blizini čela sofre. Gošćenje je već bilo podmaklo i jedan od gostiju je ustao i rekao: „Ovu čašu vina pijem i zdravlje vojvodi Sibinjanin Janku, gde je neka mu je Bog pomoćnik da satre tursko silu!“.

Dok je slušao zdravicu Janko je proživljavao teške trenutke, ali nije hteo da se oda. Sutradan, rano ujutru, Janko se spremio da pođe dalje, a domaćin ga je poveo malo dalje od kuće da bi mu pokazao pravac kretanja. Tek na rastanku, Janko je domaćinu rekao kako je bilo u bici sa Turcima i dodao; „Hvala tebi domaćine na ovakvom dočeku. I da Bog da da ti se vlast nikad ne uskratila, nego da si bogat i vlastan do veka! “.

Po Jankovim rečima „vlast i vlastan“ ovog domaćina prozovu Vlasteljica. Jankov blagoslov se za ovog domaćina ostvario, jer su iz porodice bivali sve sami knezovi pa se i familija prozvala Kneževići, a selu nadenuše ime Vlasteljica.

Ponovo smo u Razbojni. Najstarijom familijom nazivaju se Virijevići.

Predolci su došli iz sela Predola kod ušća, s one strane Kopaonika. Ima i jedna kuća od Svetovida Mišića, koga je usvojila baba Miljojka Predolac.

Baba Miljojkin muž je poginuo u borbi sa Turcima, a kćerka joj je umrla u ranoj mladosti. Svetovid je bio bistar i pametan čovek, koji je obavljao dužnosti delovođe u selima – Dupci i Vlajkovci. Miljojka je imala dobar imovinski oslonac, oko sedam hektara zemlje, pa joj je trebala i zaštita i otuda je  nastalo usvojenje. Kada je baba Miljojka umrla, Svetovid joj je u znak zahvalnosti na spomen večne kuće napisao: „Miljojka, druga majka Svetovida J. Mišića“.

Razbojna je nekada bila poznata i po komitama, ljudima koji su se borili protiv okupatora i nasilničkih vlasti i koji su se skrivali po šumama. U prvom svetskom ratu, zbog komita, Razbojna je bila potpuno spaljena, a ostale su samo dve kuće u kojima se se smestili Mađari i Švabe.

Pominje se i druga legenda o postanku imena sela, koja je manje prihvaćena. Naime, za vreme ropstva pod Turcima na ovim prostorima su se organizovale razbojničke grupe.

Te grupe su sačekivale turske haračlije u Jankovoj klisuri, pljčkali ih i ubijali.

Po ovim razbojiništvima jedni veruju da je i selu dato ime Razbojna.

U šali se kaže: „Imam razbojničku školu“, „Predao sam tele razbojničkoj zadruzi“

Prema srpskom rečniku mesta iz 1872. godine, Razbojna je 1866. godine imala 59 poreskih glava; 1925. godine (prvi popis)  selo je imalo 54 domaćinstava i 333 stanovnika da bi se prema popisu iz 1991. Razbojna imala 155 domaćinstava i 564 stanovnika.
Z. Kostić


Dodajte komentar:

Vaš komentar je uspešno poslat i biće objavljen nakon odobrenja.
Dogodila se greška prilikom slanja komentara. Molimo pokušajte kasnije.

Legende Bruskog kraja:

Facebook - BrusONLINE
YouTube - BrusONLINE