Lekovi

Nervno napaćena Srbija pije antidepresive kao bombone, ali tako upada u zamku farmaceutskih kompanija koje izmišljaju kojekakve bolesti i lekove, enormno zarađujući na napaćenom narodu


Dok god ovaj narod bude malo lud, nervozan, napet i depresivan, farmaceutska industrija zadovoljno će trljati ruke. Ako je činjenica da pola Srba pati od neke vrste umišljenog ili stvarnog psihičkog poremećaja (mahom je, stručnjaci tvrde, u pitanju laka depresija), onda ne čude brojke koje govore same za sebe: u Srbiji je u 2010. godini izdato čak 7.000.646 recepata, na osnovu kojih su lekari izdali 11.612.064 kutija šarenih pilula. I to (pazi sad) samo za boljke koje bi se podvele pod „psihički poremećaj". I to je samo deo recepata i ove brojke odnose se samo na dva sedativa i tri leka za kardiovaskularna oboljenja. Kada se to pomnoži sa 200 dinara, koliko košta kutijica omiljenog srpskog leka za sreću „bromazepama", čudno je da samo na osnovu PDV-a na lekove ova optimistična država još nije ekonomski procvetala. Da nevolja za sluđene Srbe bude veća, razni lekovi za smirenje ne mogu baš lako da se kupe bez lekarskog recepta. Eh, kad bi to bila prepreka za proizvođače veselih pilula. Odmah su se, da se ne bi slučajno dogodilo da se narod posveti jedenju belog luka, prirodnom regulatoru visokog pritiska, pojavili psihoaktivni lekovi, ali na sasvim prirodnoj bazi. Tako se pojavio „persen" sa širokim dejstvom na prosečno srpsko umereno ludilo: taj čudotvorni lekić pomaže protiv nervoze, stresa, nesanice i najrazličitijih vrsta uznemirenosti. U reklami koja iskače iz svake serije, proizvođači kao da vrište: bromazepamci, ne tugujte! Imamo i ove tabletice, koje i deca mogu da žvaćkaju koliko su bezbedne za zdravlje.
Ako je za utehu, problem ogromne upotrebe lekova za smirenje nije isključivo srpski. U Americi se, recimo, u poslednjih četvrt veka broj blago psihički obolelih povećao tri puta. Naglo povećanje broja nervoznih i tužnih ljudi objašnjava se najrazličitijim razlozima kao što su brzina života, stres na poslu, nagomilani porodični problemi, besparica. I kao slučajno, u SAD se sve to poklopilo sa otkrićem čuvenog leka „prozak", koji se, bogu hvala, još nije primio na brdovitom Balkanu, zadnja pošta Srbija. Amerikanci su, zahvaljujući „prozaku", najdrogiranija nacija na svetu, pa su se pojavili i teoretičari zavere, koji prilično ubedljivo objašnjavaju ovu pojavu. Na principu kokoške i jajeta. To jest, nije istina da su ljudi luđi u 21. veku, nego da su narod kroz fino plasirana marketinška „istraživanja" farmaceuti napravili malo luđim nego što jeste, kako bi se pospešila ionako dobra prodaja pilulica.

ŠKARTOVI


Polovini pacijenata je davan pravi lek, a polovinu placebo, to jest tableta punjena, recimo, običnom vodom. U čak 82 odsto slučajeva utvrđeno je da i pravi i lažni lek imaju isti efekat. Što naravno nije sprečilo da se lekovi pojave u masovnoj prodaji

DOBAR MARKETING


U SAD se u poslednjih četvrt veka broj psihički obolelih povećao za tri puta. I kao slučajno, to se poklopilo s otkrićem „prozaka". Amerikanci su zahvaljujući „prozaku" najdrogiranija nacija na svetu, pa su se pojavili i teoretičari zavere, koji prilično ubedljivo objašnjavaju tu pojavu. Nije istina da su ljudi više ludi u 21. veku, nego da su narod kroz fino plasirana marketinška „istraživanja" farmaceuti napravili malo luđim nego što jeste kako bi se pospešila ionako dobra prodaja pilulica


Dvojica američkih psihijatara, Irving Kirš i Robert Vitaker, napisali su knjige o tome i u njima vrlo argumentovano tvrde da su preduzeća za proizvodnju lekova opasni prevaranti. Oni tvrde da su apotekarski tajkuni iskoristili pogrešnu, ali za biznis korisnu teoriju iz pedesetih godina prošlog veka, po kojoj su mentalne bolesti u stvari posledica hemijskih reakcija u mozgu. Sve je počelo otkrićem leka „torazin", koji se polovinom 20. veka koristio kao lek za smirenje, a kasnije služio u lečenju šizofrenije, tvrdi Vitaker. Iako niko nije znao kako zaista deluje taj lek, on je pušten u prodaju jer su zahvaljujući njemu simptomi bolesti nestajali. Testiranjem krvi utvrđeno je da lek deluje na smanjenje dopamina, koji je, po potpuno pogrešnoj teoriji, glavni krivac za pojavu šizofrenije. Lekari su žestoko omašili u proceni da su hormoni krivci za pojavu psihičkih bolesti. Ali, koga je briga? Lekovi su ostali u upotrebi do današnjeg dana. Lek smiruje, ali ne leči. Koga briga za to? Po toj farmaceutskoj, sasvim nakaradnoj logici, ispada da oboljevamo od gripa samo zato što se ne kljukamo sa dovoljno „ferveksa" koji, opet, izaziva i finu ošamućenost, tako potrebnu stalno stresiranom Srbinu.
Irving Kirš otišao je još dalje u istraživanju, proučavajući nastanak u narodu omiljenog „prozaka" i njegovih derivata poput „celeksa" i „zolofta". Prilikom ispitivanja polovini pacijenata je davan pravi lek, a polovini placebo, to jest tableta punjena, recimo, običnom vodom. U čak 82 odsto slučajeva utvrđeno je da i pravi i lažni lek imaju isti efekat. Što, naravno, nije sprečilo da se lekovi pojave u masovnoj prodaji. Labavi američki zakon, podmazan dobrano od strane farmaceutskih kompanija, dozvoljava da lek završi na policama supermarketa čak i ako nije prošao testiranje. Štaviše, Kirš je utvrdio još jednu činjenicu: doza unesenog leka uopšte nije bitna. Koliko god lekova da progutaš, efekat je potpuno isti, što je ovog psihijatra navelo da zaključi polovina njih funkcioniše isključivo na placebo efektu. Zaključak: ne samo da ne deluju nego su i štetni po organizam. Dodatni razlog zbog kojeg su Amerikanci dosledni i uporni tabletomani je i u tome što psihijatri tamo vrlo jednostavno utvrđuju neki psihički poremećaj: postoji 265 dijagnoza, i svaka ima listu simptoma. Ako čovek ima pet od devet simptoma depresije, to automatski znači da je, jelte, depresivan. A gde je dijagnoza, tu je i adekvatan lekić.
Ni to nije sve. Američki stručnjaci za valjanje lekova vole i da izmišljaju nove bolesti. Pa, ako nervozni građanin pati od erektilne disfunkcije, to može da se leči i tabletama protiv visokog pritiska. A za večitu i dosadnu žensku boljku, koja to nije, PMS, služi izvesni „serafem", koji je u stvari antidepresiv pod imenom „prozak". Samo gutaj! Evo još jedne ilustracije dokle to ide - tamo lenjom čoveku ne kažu: „Diži se, mrcino, radi nešto!" Ne, to se zove „anksiozna socijalna bolest" koja ima odgovarajuću tabletu za rešenje. A za sindrom nervoznog drmanja nogama prepisuju čak i lekove protiv epilepsije.

No, da se manemo američke farmaceutske problematike i da se okrenemo nervno napaćenoj Srbiji. Ako je jasno da se deset miliona lekova iz grupe anksiolitika i antidepresiva proda svake godine, plus tri miliona pakovanja koja odu ispod tezge, jasno je da neko ovde masno zarađuje na placebo efektu lečenja načetih srpskih umova.
Rešenje? Možda leži u prostoj činjenici da se tako popularna i apotekarski isplativa bolest kao što je depresija ubedljivo najbolje leči redovnom fizičkom aktivnošću poput trčanja i jednim čudesnim, pomalo zaboravljenim lekom - običnim ljudskim razgovorom. To su i Hipokratom obavezani doktori, vazda kivni na državu zbog malih plata, potpuno smetnuli sa uma. Na tržištu se svake godine pojavi oko 100 novih lekova, i svi su isti. Najgori su oni što bi da valjaju nove lekove protiv bolova, a na svakoj kutiji lepo piše paracetamol. Od kad se pojavio u prodaji u SAD 1953, kao šamar konkurenciji u vidu „aspirina", nova hemija za lečenje bola i visoke temperature još nije izmišljena. To što pola sveta guta paracetamol pod 1.000 različitih imena, za koji je dokazano da prekomernom upotrebom izaziva oštećenje jetre, nije bitno. Pa, farmacetuske kompanije se ne bave etikom. Niti zdravljem. Zar ne?

Stanko Stamenković

Izvor: pressonline.com


Dodajte komentar:

Vaš komentar je uspešno poslat i biće objavljen nakon odobrenja.
Dogodila se greška prilikom slanja komentara. Molimo pokušajte kasnije.
Facebook - BrusONLINE
YouTube - BrusONLINE