Na godišnjicu stradanja 16 lica na železničkoj stanici u Novom Sadu koji su živote izgubili u padu nadstrešnice 01. novembra 2024. godine organizovan je komemorativni skup kome su prisustvovali građani iz svih krajeva Srbije, a posebno studenti i mladi koji su pešačili iz više gradova do Novog Sada.
Učesnice pešačenja od Beograda do Novog Sada bile su Sanja Džodić i Tijana Ksenija Miljković iz bruskog kraja koje su opisale svoje utiske.
"Po drugi put sam pešačila do Novog Sada, nekada kao srednjoškolka, a sada kao student. Porodica, prijatelji i ja smo prisustvovali komemorativnom skupu kako bismo odali počast nastradalim žrtvama u tragediji 01. novembra 2024. godine. Ovoj šetnji se odazvalo preko 4000 studenata, kao i brojni građani, glumci, umetnici, pa i javne ličnosti. Osećaj je bio neopisiv. Kolona ljudi, kilometrima dugačka; svi pešače sa istim ciljem, u borbi za iste vrednosti. Znajući da šetamo pred godišnjicu događaja koji je potresao mnoge i promenio ovu zemlju, hrabro i ponosno smo marširali napred kako bismo obeležili taj dan. Teško je opisati onima koji nisu osetili tu atmosferu; brojni ljudi koji uprkos umoru nastavljaju dalje, jer je put vrlo naporan kako bi pokazali šta znači boriti se za prave vrednosti.", rekla je Sanja Džodić
"Da opišem kako je bilo na pešačenju do Novog Sada? Prvo, otišla sam baš impulsivno - nisam uopšte mislila da ću da odem. Pešačila sam drugi dan jer prethodni dan nisam pošla zbog obaveza. To jutro sam batalila sve obaveze jer sam baš htela da odem i prošetam sa učesnicima koji su pešačili prethodni dan. Rezervisala sam BlaBla, neki prvi koji je imao ka Novom Sadu i pitala da me ostave na naplatnoj rampi kod mesta gde studenti prave kratku pauzu kako bih mogla da ih stignem najlakše. I dok čekam prevoz razmišljam i planiram stiže Yugo Forida plave boje... Ja se oduševila i odmah sam znala da će dan da bude fenomenalan.
Stigla sam kolonu koja je bila na pauzi i pridružila se. Iskreno, pešačenje je bilo donekle lako jer me je nosila misao da idem ka Novom Sadu na komemorativni skup 01. novembra. Zamorile su me više pauze nego pešačenje - mislim da su pauze ponekada bile nekako preduge i nepotrebne jer se ohlade mišići pa bude teže da se nastavi dalje. Mislim da je to teže padalo učesnicima pešačenja koji su prešli veće distance nego meni. Pred Novi Sad smo stajali jedno 20 minuta iz većini nepoznatih razloga - bilo je malo povuci potegni jer smo bili bukvalno na ulasku u grad i svi su samo hteli da dođu do ljudi koji su čekali tamo i odmore se. Atmosfera tokom pešačenja je bila jako fina, lepo se družili. Upoznala sam neke devojke iz Pazove i neke momke iz Niša. Svi su bili baš fini i pomagali međusobno jedni drugima koliko god su mogli.
Usput su me rasplakale neke bake i deke, po onim malim mestima gde ima 5 kuća sveukupno, koji su izašli da se pozdrave sa studentima. Nekako su bili i tužni i drago im je bilo da vide promenu i želju mladih da žive bolje. Onda su grlili studente uz reči "Bravo, bravo!" . Bili su ponosni ali čim bi im zasuzile oči pošli bi nazad u dvorišta da ne plaču pred nama...
U Novom Sadu uveče smo bili dočekani veoma iskreno.
Sutradan, 1. novembra u vazduhu se baš osećala težina situacije. Bio je težak i tih dan nekako. Baš jezivo. Ljudi su pričali međusobno tiše nego obično.", opisala je svoje pešačenje i utiske Tijana Ksenija Miljković.
NM
