Наш град, и наша околина немају већи и битнији ресурс него саму природу која нас окружује. Фабрике не раде, инвестиције неће пасти с неба, многи су отишли, они који остану тешко се запошљавају, тешко се живи али много тога и даље можемо.
Да постанемо препознатљиви као град, општина и људи. Да се радом и односом према природи изборимо за посебно место у Србији, то није лако али пружа многе могуности које се сада не могу опипати али нису далеко.
Било би предивно да нпр одете у Ваљево на свадбу, у Бор на пословни пут и тамо да вам кажу, а ви сте из Бруса... Браво... чули смо за вас, свака вам част како чувате природу.
Направимо стазу за трчање и вожњу бицикле око Ћелијског језера, научимо да користимо природу. Нека риболовци никад не остављају папире за собом на Ћелијама и рекама. Нека школска деца једном годишње помажу старачким домаћинствима. Нека сваки студент каже одакле је а не да је са Копаоника, нека се не стиди што неко не зна где је Брус. Издвојимо се позитивним примерима. Објавимо то на медијима али немојмо да објавимо ради објаве него нека то потраје.
Узмимо да су Расина и Грашевка као воде и даље чисте, ако изузмемо физички отпад (брда смећа, кеса, пластике) и канализацију која, посебно низводно од Бруса, иде доста често из кућа директно у воду, што је недопустиво и треба да је и кажњиво. Морамо постати познати по томе што ћемо бити једни од првих у овој нашој земљи који смо се освестили еколошки. Морамо ми сами да почистимо то ђубре, и ми који га нисмо никада бацали, неће доћи нико из Крушевца, из Београда или Европе да то за нас уради, нити ће нас ико терати. Једноставно, не занима их.
Ми сви знамо да су се у старијим генерацијама сви пливању учили на Расини, Грашевки, и наше генерације својом небригом немају право да тако нешто укину нараштајима. Да газе по реци, пецају, виде рака или видру и уче да поштују природу. Ми немамо индустријског битнијег загађивача, имамо кесе, пластику, каросерије, некад мрцине а то је све лако решиво само морамо сви да се укључимо и да то траје месецима и годинама и никад да не престане. Природа мора да се негује. Ако треба, боље запослити људе да чисте реке, ако већ немамо снаге или вештине да кажњавамо починиоце, него што сви хоће у канцеларије, и ко треба и ко не треба и да тако само примају плате ни за шта а тамо где посла има, никог да нема. За мене је боље с циљем бити у реци него бесциљно у канцеларији, не радећи скоро ништа и чекајући плату. Упослимо се, докон мозак је ђавоље игралиште, то се зна.
Нека се уведе, нека свака Месна заједница буде обавезна да чисти по свом атару, и да за то нема да тражи новце, јер су по тим атарима сами већ превише запрљли и сами морају и да почисте. Ко не учествује да буде некако санкционисан. Роми такође, има држава обавезе према њима али и они имају своје обавезе према реци. Локална власт нека захтева нон стоп од Владе, донатора, пријатеља бизнисмена још возила за одношење смећа, контејнера а до тада сви да чистимо, и млади и стари. Хајдемо да се повежемо са александровчанима, нека и они то исто раде узводно. Хајдемо да вршимо притисак на крушевљане јер они су низводно, јер ако је овде Расина загађена, они ће пити лошију воду. И њихова свест је лоша. Зовимо блачане и опет крушевљане, да видимо како да решимо реку Блаташницу, понекад је љубичаста, то сви знамо, знају ли крушевљани да она преко Расине иде у језеро Ћелије а онда даље ка њима?
Хајде да дамо пример, Риболовачко, Ловачко, Планинарски, Црвени крст, вредни и мање вредни поједници немојмо да се брукамо пред собом и пред светом. Треба да дамо пример, лучоноше да будемо. Шта мислимо да људи који иду на Копаоник мисле о нама када виде овакве реке ? Исто оно што ви мислите о неким људима кад проћете поред њиховог неуредног дворишта, поред оних што могу а не воде личну хигијену. Немојмо да ћутимо кад се праве хидроцентрале и уништава Криворечка река, то је у развијеним друштвима кривично дело. И не би се ни смело почети са градњом без шире друштвене дискусије а не као код нас што се и инветитори нагађају а реке преграћују како се коме прохте и уништавају читава станишта за многе животињске врсте.
Немојмо да будемо неми сведоци претварања река у канале за смеће. То што не бацаш смеће не умањује ти одговорност што ништа ниси покушао или покушала. Не очекујмо новац за наше време и вађење смећа, јер сами смо га и бацили, ни то није било плаћено. Дајмо сами пример, будимо од добре и позитивне акције, изненадимо државу на леп начин, а биће добрих и честитих људи и на локалу и у држави који ће то ценити и помоћи ће.
Људима (посебно на селу) се морају обезбедити услови за одлагање смећа, и кад се обезбеде ако се и даље баца, мора се строго кажњавати. Не смемо да допустимо да комбинација небриге, немања контејнера, неодношења смећа доведе дотле да сад свако село има негде испод пута дивљу депонију. Ја знам да их има у Кривој Реци испод Мачковца, у Ботуњи кад се пође старим путем, чуо сам да постоји у Дртевцима изнад Бање, и по Игрошу, Стројинцима..сигуран сам да их има свуда и не само у Бруском крају али то је мој крај, до њега ми је стало и зато пишем.
Ваш суграђанин, професор фискултуре и тренер КК Копаоник, Бојан Живанчевић и ја, смо недавно сами кренули да чистимо. Верујте да је осећај учињеног доброг дела изузетан и да ћемо акцију поновити за око месец дана, крајем априла. Највероватније ћемо чистити од висећег моста до базена са планом да то буде једном месечно или чешће и да наставимо и узводно и низводно уз учешће људи из села где Расина, а касније и Грашевка, протичу.
Делује чудно али заиста ћете уживати у чишћењу јер се ради нешто изузетно али се мора истрајати. Овде ћете моћи да видите пар слика из ове скромне али успешне почетне акције као и пар слика како би требало да буде а како сада Расина изгледа кад се слика без детаља у виду смећа.
Јавите се мени на мејл Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli. или Бојану лично ако буде било заинтересованих.
Мислим пре свега на брусјане али могу и људи из других градова а ми би им узвратили у њиховој сличној акцији. Хајдемо да и река, као што су и фасаде окречене и базен коначно сређен, добије једну нову енергију и боју.
И не заборавимо речи поглавице Сијетла:
Ако све животиње оду, човек ће умрети од велике усамљености духа, јер све што се догађа животињама убрзо ће се догодити и човеку. Све ствари су повезане. Све што погађа земљу, погађа и земљине синове.
С поштовањем и са надом у дуготрајан и велики рад.
Александар Милутиновић, лекар из Бруса са пребивалиштем у Београду.