Moj otac BrusjankaOd kako je moj otac umro uvek sam  razmišljao da sam trebao na neki način da mu se odužim i govorim na sahrani. Tada nisam mogao jer mi je bilo teško. Bilo me je strah da ću zaplakati u sred govora ili možda nešto pogrešno reći. Mislio sam da će neko drugi da održi govor na sahrani. Da mu se neki ljudi izvinu i oduže na neki način.
Niko nije izgovorio ni reč. Otišao je skoro bez poslednjeg pozdrava.
Tog januara 2005. nisam živeo u Brusu. Iznenada je došla vest od brata: "Tata je otišao. Nema ga više. Umro je".

 Dok sam putovao, tu noć, prema Brusu nisam ni znao šta se desilo. Hiljadu puta sam se pitao: "Zašto? Zašto baš on?"

Moj otac Dragan Miljković umro je 01.01.2005. Mnogi ne znaju da mu je pravo ime bilo Predrag. Predrag (Miladin) Miljković – Dragan.

Moj otac BrusjankaRođen je 28. avgusta (na Veliku Gospojinu) 1936. godine u Žiljcima. Školovao se i višu školu završio u Beogradu. Višu tekstilnu. Vratio se u Brus. Učio zanat i radio kao krojač kod Aleksandra Pavlovića.  Učio je zanat, krojio, šio... Kasnije je učestvovao u stvaranju i razvoju “Brusjanke”… učestvovao je u stvaranju i razvoju Brusa… voleo je Brus...

Voleo je da pomogne drugima… Nikada nije zavidio drugima. Učio me je da budem čovek. Da ne lažem i da ne prevarim. Da ne mrzim i da ne zavidim. Zahvalan sam mu na tome.

Moj otac je bio čovek. Mnogi koji su ga poznavali mogu da vam to kažu. Uvek kada je mogao pomagao je drugima jer je mislio da se dobro dobrim vraća. 
E tu je pogrešio. Neki, kako mi je pričao, za koje je mogao da stavi, što se kaže i ruku u vatru su ga iznenadili svojom podmuklošću i licemerjem. Koji neki? Pa neki, znaju oni koji su. Setiće se.

Nikome se nije žalio. Živeo je svoj život i pazio na svoju porodicu. Pričalo se da je u jednom trenutku mogao biti i predsednik opštine. On to nikad nije želeo niti bi pristao ali neki su se uplašili i ...Pa su neki pokušali i da ga pošalju u zatvor. Da. Istina. Ali, pravednog i dobrog čoveka čuva neka sila.

Iako je mnogima pomagao nije se sa njima mnogo družio. Voleo je da provodi vreme sa svojim venčanim kumom Pajom Vesićem (mene i brata krstio). Voleo je da se druži i sa Milivojem I. Kojićem (moj ujak). Milivoje je takođe bio čovek legenda... Obožavao je svog sestrića dr Milomira Petrovića (poznatiji kao dr Petao) Imao je puno prijatelja van Brusa (direktora, doktora i ostali...) ali ih nikad nije koristio. To je bilo prijateljstvo i druženje. Za neke u Brusu je bio dobar, zatim za te iste loš. Nije obraćao pažnju na njih. Pričao je: "Nema veze. Pobediće ih moja dobrota."

Odavno pokušavam da napišem tekst o njemu i uvek stanem. Ne mogu svega da se setim. Ispada da ga hvalim ali pitajte ljude koji su ga poznavali kakav je čovek bio.

moj otacI danas se često setim njega. Naročito kada mi je teško. Pa valjda očevi zato i postoje - da zaštite svoju decu. Svoju porodicu.
Ponekad kao da pričam sa njim. Čudno ali kao u filmu. Pojavi se neki znak, kao da mi šalje kakav signal. 
I ponekad mi se čini da ga pozovem u pomoć da rastera zle duhove. Ima ih puno. Ali, duhovi? Pa šta ja to pišem...? To nisu duhovi već neki ljudi. Zli i pakosni ljudi. 

Moj otac je bio dobar čovek. Želeo je dobro ovom gradu. Mogao je da ode odavde a nije. Voleo je ovaj grad i učestvovao u njegovom razvoju. 
Danas i ja živim u ovom gradu. I volim ovaj grad...

Ali o tome neki drugi put.

Ovo je bilo sećanje na mog oca Dragana Miljkovića. Da li ste znali da mu je pravo ime bilo Predrag?

Slava mu.
Nenad Miljković, Brus 2015


Dodajte komentar:

Vaš komentar je uspešno poslat i biće objavljen nakon odobrenja.
Dogodila se greška prilikom slanja komentara. Molimo pokušajte kasnije.