Razmišljao sam pre neki dan o Razbojni i svoj naivnosti i idiličnosti koju je mala sredina ugradila u mene.
Očekivanja, želje, igre, simpatije iz detinjstva, sve to prizivam u jedno živo sećanje i obnavljam gotovo jednake emocije koje sam nosio u tom periodu, pre petnaestak godina.
Razmišljam o Rasini, zelenilu potkopaoničkog kraja, ide mi se kući, ali čekam da stigne pravo proleće, jer je tada Razbojna najlepša. Miris prvoprocvalih divljih šljiva i ranoprocvetalih marela čine jedan nov užitak čulima, iako se to cvetanje i ozelenjavanje dešava svake godine.
Ne mogavši više da uzdržim svoje misli izađoh da prošetam, pala je noć (beogradske ulice noću menjaju asfaltnu i sivu boju u zagasito plavu zbog uličnog svetla). Pravim ja tako krugove, prolazim pored Železničke stanice, pa savijam gore pravo ka Balkanskoj i sve vreme u toku šetnje prolazi mi Razbojna i njena idila kroz glavu.
Ulazim u jednu ulicu koja deli početak Balkanske i kraj Sarajevske, sve vreme mi je toplo oko srca, jer su mi misli vezane sa odložen i radostan događaj odlaska kući, međutim, spazih tri/četiri žene kako stoje u mračnom uglu ulice i pomislih: "Dobro, Beograd je veliki grad, sasvim je normalno da ima ovakvog nemorala..."
Jedna me pozva, nekim čudnim, dubokim, ali stišanim glasom, želeći da mi se primakne: "Hej, ti, dečko, stani čas!" Spazih žensku siluetu, sa nešto izraženijim kolenima i listovima i kako mi se približavala, crte su joj bile sve oštrije i izraženije... Rekoh da nisam zainteresovan, međutim dok sam koračao u svom pravcu, ona mi je prilazila sa bočne strane...
Ja joj već izmičem, međutim, solidno dubok muški glas mi reče da stanem. Stajem, i okrećem se iz letimičnog pogleda na levo, u puni vizuelni doživljaj i vidim muško lice zaokvireno dugom kosom, šminkom, mini suknjom, štiklama i mrežastim čarapama...
Uplašio sam se toliko da mi je srce prokucalo dvesta u minuti, jer to je bila jedna groteska. Zapitao sam se da li sanjam, ali pošto su tu bile još neke transrodne osobe, shvatio sam o čemu se radi...
Samo sam ''iskulirao'' i nastavio dalje, gledajući sada ne više zgranuto, pocrnele zgrade od zagađenosti i smoga. Shvatio sam da idem u svoju mašinu za stanovanje kao i većina ovih prolaznika oko mene. Svi mi idemo u svoje kocke koje su složene jedna na drugu, da se tamo začaurimo, to neki zovu stanovima.
Stigao sam, sav znojav od neprijatnog susreta i mislio naglas: "Da li život ovde vredi koliko miris prvoprocvalih divljih šljiva i ranoprocvetalih marela u Razbojni?"
Viktor Milojević
