Brus/Igroš 30.08.2021. Danijela Vidojević živi u selu Igroš u opštini Brus. Ima zdravstvenih problema od svoje 8. godine života i kroz mnogo toga je prošla i ostala živa. I dalje se bori jer nema odustajanja…
Njena životna priča objavljena je na sajtu Politika.rs koju prenosimo:
"Posle šećerne bolesti otkazao mi je rad bubrega i pojavila se slabost vida, a dobila sam i visok pritisak koji nisam mogla da normalizujem lekovima
Živim u selu Igroš u opštini Brus. Bolujem od šećerne bolesti, idem na dijalizu i amputirane su mi obe noge. Bio je 8. novembar 1991. godina kada je otkriveno da bolujem od dijabetesa. Tada sam imala osam godina i išla sam u drugi razred osnovne škole. Došla sam u Dom zdravlja u Kruševcu na dečje odeljenje, gde su mi uveli prve doze insulina kako bi mi spustili nivo šećera u krvi.
U bolnici sam provela mesec dana. Iz Kruševca su me poslali na dalje ispitivanje u Beograd, u Institut za majku i dete kod dr Dragana Zdravkovića. Tu su mi promenili terapiju insulinom i odredili ispitivanja svakog dana. Doktor me je obilazio i govorio da ide nabolje, ali da insulin moram da primam. Na Institutu za majku i dete provela sam dva meseca na ispitivanju. Jednog dana doktor mi je saopštio da bi trebalo da me prebace u Bukovičku banju u Aranđelovcu na rehabilitaciju od 21 dan. Tamo su mi takođe radili ispitivanja i nakon tri nedelje boravka produžili su mi još tri nedelje ležanja. Boravak u banji mi je bio kao jedna čitava godina. Posle isteka tog produžetka otišla sam kući, primala sam terapiju i vodila računa o ishrani. Na svaka tri meseca išla sam na kontrolu u Beograd.
Posle šećerne bolesti otkazao mi je rad bubrega i pojavila se slabost vida. Dobila sam i visok pritisak koji nisam uspevala da normalizujem lekovima. Sedmog marta 2016. godine pala sam u komu, odveli su me na odeljenje hirurgije u kruševačku bolnicu, gde su mi ugradni CVK, kateter za dijalizu. Prve tri dijalize se ne sećam jer sam bila u komi, ali sam posle njih došla k sebi. Kada sam došla u sobu nakon dijalize, videla sam da sam u bolnici. Došao je doktor Bata Andrić, koji mi je objasnio da su mi otkazali bubrezi zbog visokog pritiska i da moram na idem na dijalizu tri puta nedeljno, ponedeljkom, sredom i petkom po četiri sata. Tako uplašena prihvatila sam sve to šta mi je doktor rekao.
Nakon 20 dana ležanja na odeljenju nefrologije odlazim kući. Ali iz Brusa sanitetom dolazim na dijalizu u Kruševac i tako me vraćaju i kući. Godine 2017. zbog šećerne bolesti slabi mi vid i javlja se katarakta. Na pregledu sam bila na Očnoj klinici u Beogradu kod dr Dijane Risimić kada su mi otkrili krvarenje na desnom oku i kataraktu. U dogovoru s hirurgom dr Gaković otišla sam na operaciju gde su mi ugradili sočivo na oba oka.
Na prvoj kontroli vid mi se poboljšao i videla sam mnogo bolje nego pre operacije. Nakon operacije oba oka i dalje sam išla na dijalizu. Iste godine pojavila mi se gangrena na desnoj nozi. Posle pregleda na hirurgiji u Kruševcu predložena mi je amputacija desne noge. Poslali su me na VMA u Beograd 29. avgusta, gde su mi uradili amputaciju noge natkoleno. Tamo sam se zadržala mesec i po dana. Nakon dve godine amputirali su mi i levu nogu na hirurgiji u Kruševcu. Od tada idem na dijalizu bez nogu. Na dijalizi sam već šest godina, a moje lečenje traje punih 30.
Sada imam 38 godina. Kroz mnogo toga sam prošla i ostala živa. I dalje se borim jer nema odustajanja… Idemo dalje…"
Danijela dodaje da joj mnogo znače reči prim. dr Ljubinka Todorovića, predsednika Saveza organizacija bubrežnih invalida Srbije, koji je pružio podršku izjavivši:
„Divim se Danijeli. Divim se svima koji se bore kao Danijela. Dijaliza (hemodijaliza i peritoneumska dijaliza) tretman je koji se teško podnosi, ali zahvaljujući kome u Srbiji živi više od pet hiljada osoba. Otkazivanje mnogih organa je veliki problem i jedino rešenje je transplantacija. Izuzetak je otkazivanje bubrega, gde je delimično rešenje tog problema dijaliza. S dijalizom se teško živi, ali se živi. Naš rekorder po dužini života na tretmanu hemodijalizom u Srbiji je Z. P., koji je živeo 40 godina i sedam meseci. Ne znamo koliko bi još uspevao da se bori jer ga je, nažalost, odnela korona. Danijelu voze na dijalizu iz njenog sela do bolnice u Kruševcu 52 kilometra u jednom pravcu i toliko u povratku, putem koji je daleko od dobrog. S njom voze više pacijenata i osim putovanja, dosta se vremena utroši dok se svi oni koji se voze „pokupe” u polasku i razvezu nakon dijalize. Mnogi pacijenti kažu da ne mogu da podnose hemodijalizu. Danijela se ne žali, zna da zahvaljujući tom tretmanu živi! Pacijenti koji se bore za sebe udružuju se u udruženja. Tako im je lakše, pomažu jedni drugima i bore se da svima bude bolje. Sva naša udruženja su udružena u savez koji se na nivou države bori za sve na dijalizi i naravno za one koji su imali sreću da im se uradi transplantacija bubrega. Borimo se za bolji tretman na dijalizi, bolji (podnošljiviji) život, veći broj transplantacija bubrega, kako od moždano mrtvih osoba, tako i od živih donora. Pozivam sve koji su na tretmanu dijalizom da se ugledaju na Danijelu i da se bore.”
autor: Danijela Davidov-Kesar, politika.rs
