Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici 19. decembra proslavljaju praznik 
Sveti Nikola - Nikoljdan
Ovaj slavni svetitelj rođen je u gradu Patari u Likiji kao jedinac sin bogatih i uglednih roditelja, koji su ga kao dar od Boga posvetili Bogu.
Svoj duhovni život započeo je u manastiru "Novi Sion" kod svog strica, svetog Nikolaja episkopa patarskog.
Po smrti roditelja, vođen čudesnim nebeskim glasom, krenuo je u narod da širi veru, pravdu i milosrđe. Ubrzo posle toga postao je arhiepiskop mirlikijski te je u vreme progona hrišćana, pod carevima Dioklecijanom i Maksimijanom, dospeo u tamnicu ali je i tamo nastavljao svoje propovedi.
Prisustvovao je Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji, i tu, u borbi za istinu udario jednog jeretika Arija zbog čega je odstranjen sa Sabora i od arhijerejske službe.
Čudesnim javljanjem Gospoda Hrista i Presvete Bogorodice nekolicini prvih arhijereja, vraćen je ovaj pravdoljubivi svetitelj na Sabor i u službu.
Još za života ljudi su ga smatrali svetiteljem i prizivali u pomoć u mukama i nevoljama, a on je samom svojom pojavom donosio utehu, tišinu i dobru volju među ljude. U starosti kratko je bolovao i upokojio se 343. godine.
Nikoljdan je praznik posvećen Svetom Nikoli i smatra se najčešćom srpskom slavom. Srpska pravoslavna crkva ga slavi 19. decembra (crkve koje upražnjavaju gregorijanski kalendar 6. decembra). Slavi se kao zaštitnik moreplovaca (smatra se da njegove mošti spasavaju nasukane i izgubljene brodove), dece i trgovaca. Bio je poznat kao darežljiv i zbog toga se obeležava davanjem poklona deeci za Novu godinu, u anglosaksonskim zemljama se zove Santa Klaus, a kod nas je poznat i kao Deda Mraz.
Sveti Nikola (niki – pobeda, laos – narod), rođen u maloazijskoj oblasti Likiji oko 270. naše ere je poznat po tome što je rasprodao svoje imanje i podelio ga sirotinji zbog čega je još za života proglašen za svetitelja kom su se ljudi obraćali pri bolestima ili drugim nesrećama. Celog života je propovedao hrišćanstvo u koje ga je uveo njegov stric, čak i dok je bio zatočen za vreme vladavine Dioklecijana. Umro je 19.decembra 345., a njegove mošti se od 1096.godine nalaze u italijanskom gradu Bariju. Posvećen mu je veliki broj hramova, a prema predanju se smatra da je Sveti Nikola povratio vid Stefanu Dečanskom koji je u znak zahvalnosti okitio srebrom hram u kom se nalaze mošti Svetog Nikole.
Običaji
Običaj je bio da uoči Svetog Nikole deca ostave čizmice ispred vrata i pismo Svetom Nikoli stave u prozor da pročita, u kojem pišu kako su bili dobri tokom protekle godine, kako su slušali roditelje i izvršavali svoje obaveze i napišu želju koju bi voleli da im bude ispunjena. Sledećeg jutra bi išli pravo do vrata da vide koji su poklon dobili.
Nikoljdan su najavljivale božićne poklade, a tvrdilo se da devojke, koje se nisu te jeseni udale, tada „menjaju svoju ćud: Do Poklada devojka je okretna, ko kuca na vratima, ona će se oglastiti: ‘Ko je Božji?’ Posle Poklada, druga je, pa ko tada zakuca na vrata, a devojka nabusita pita: ‘Ko to lupara?“
Uoči Nikoljdana varila se varica. Negde je to bila sama pšenica, a negde se dodavalo u kazan pasulja i kukuruza. Deca bi tada posedala oko vatre da paze na varicu, jedva čekajući da bude gotova. Stariji su, međutim, dobro pazili na koju je stranu žito naginjalo dok je ključalo jer se verovalo da će te godine rodnije biti polje. Varicu su deca jela tek sutradan, i još osam dana posle Nikoljdana, a devojke su još pre zore uzimale sa sobom malo kuvanog žita u posudu, pa odlazile na najbližu vodu. Tamo bi malo prosule u vodu govoreći: „Ovo ribici u vodi“, pa još malo, uz reči „Ovo crkvu u zemlji“, a ostatak sipale po putu do kuće namenjujući: „Ovo tičici bogomoljici, koja boga moli, da nam žena rodi, da nam bude klas, kolik muški pas, da nam bude snop koliko pop, da nam bude vlakno, kolik popina brada“.
Onda bi se sve tu uhvatile u kolo i pevale pesmice, sve dok ih ne uhvati beli dan.
Trpeza
Pošto slava Nikoljdan pada u vreme Božićnog posta, slavska trpeza je uvek posna i spremaju se jela koja ne sadrže meso, beli mrs i jaja.
