Đorđe Petrović Karađorđe. Nazivali su ga i Groza polumeseca, vojnikom slobode, prestupnikom i junakom, beše dostojan i da lјudi drhću pred njim i da ga slave. Nijedan njegov savremenik nije mogao a da ga ne stavi u usta: Nјegoš ga je poredio s Napoleonom, vojvodom Velingtonom... a Napoleon s nadvojvodom Karlom.
Istorija je zabeležila da je u Ašpernu kod Beča, 21. maja 1809. godine, kao odgovor na hvalospeve potčinjenih, Napoleon Bonaparta uzvratio rečima koje slikovito opisuju njegovo poštovanje prema Crnom Đorđu: „Lako je meni biti veliki s našom iskusnom vojskom i ogromnim sredstvima, ali daleko na jugu, na Balkanu, postoji jedan vojskovođa, iznikao iz prostog selјačkog naroda, koji je, okupivši oko sebe svoje čobane, uspeo bez oružja i samo trešnjevim topovima da potrese temelјe Osmanlijskog carstva i da tako oslobodi svoj poroblјeni narod tuđeg jarma. E, to je Crni Đorđe - njemu pripada slava najvećeg vojskovođe.”
Karađorđevo rođenje
Karađorđe je rođen u Viševcu na Sv. Georgija (Đurđic), 16. novembra. Koje godine? Nije pouzdano utvrđeno. Dugo se uzimalo da je najverovatnija godina njegovog rođenja ona koju je saopštio Janićije Đurić, 1752. Porodično predanje govori da je Karađorđe rođen 1762. godine, tako da se danas ove dve godine izdvajaju kao moguće godine njegovog rođenja.
Ime svetitelјa po kome je dobio ime nagovestilo je slavan, ali i mučenički život. To je uticalo da u vreme ustanka, a pogotovo posle njegovog mučkog ubistva, nastanu brojne legende o čudesnim nebeskim i drugim znamenjima koja su obeležila njegov dolazak na svet. Karađorđeva mati na grudima novorođenčeta videla je prikaz sjajnog meseca. Nјegovo rođenje pratila je, po svedočenju savremenika, i neobična svetlost koja se pojavila na nebu. Opis ove svetlosti gotovo je podjednak biblijskom. Zato, neki pretpostavlјaju da je Karađorđe rođen 1759. godine kad je zabeležena pojava Halejeve komete. Druga, pak, legenda govori da je njegova majka videla da dete ima krilca pod pazuhom. Sve ove legende zasnivaju se na narodnom predanju po kome se važni događaji najavlјuju čudnim, retkim ili neobičnim nebeskim znamenjima. Krilca pod pazuhom govore o zmajovitosti tek rođenog deteta i njegovoj predodređenosti da učini velika i značajna dela. Da bi se pojačala verodostojnost ovih znamenja, činu rođenja prisustvuje i seoski spahija koji Marici upućuje sledeće, proročke, reči: „Vala, biće veliki junak i veliki čovek! Nije vam se rodio sin, nego gospodar.”
Petar je zbog siromaštva često menjao spahije i mesto boravka. Kad su se naselili u Zagoricu, Karađorđevi roditelјi bili su toliko siromašni da nisu mogli ni porez da plaćaju, pa je tu obavezu preuzelo selo. Petar je služio Mula Huseina iz Palanke radeći kao pčelar, a majka Marica je, pored kućnih poslova, obrađivala zemlјu i radila druge seoske poslove s konjima. Vremenom je postala tako vešta u jahanju da su je nazvali Marica katana, ili Marica konjanik. Đorđe je već bio u godinama kad je mogao da ide u najam. Vremenom se njihove ekonomske prilike popravlјaju.
Dva najteža događaja njegovog života
Đorđe se 1785. ili 1786. godine oženio Jelenom Jovanović. Prvih dana po Uskrsu 1786. podigao je zbeg u nameri da pređe u Srem. Šta je uzrok ovoj bežaniji nije pouzdano utvrđeno. Po jednoj verziji u pitanju je neslaganje s pravom prve bračne noći koje je polagao lokalni spahija, po drugoj u pitanju je strah od odmazde, jer je pod sumnjivim okolnostima ubio jednog Turčina.
Idući šumskim stazama, strahovali su od turske potere. Đorđev otac Petar u jednom se trenutku predomislio i predložio povratak. Da zlo bude veće, zapretio je Đorđu i drugima da će ih, ukoliko se ne vrate, odati Turcima. Nјegove pretnje zatekle su sve u zbegu. Đorđe je ubeđivao oca da ne napušta zbeg. Petar je čvrsto ostajao pri svome. Đorđe i Marica bezuspešno su molili i preklinjali Petra da odustane od svoje namere. Kad ubeđivanje nije pomoglo, Marica je stala pred Đorđa i zaklela ga: „Đorđe, aram ti mleko moje koje si podojio iz ove sise, ako onoga psa ne ubiješ. Ubijte ga da ne javlјa Turcima za nas. Bolјe da on jedan pogine, no trideset duša da padne u ropstvo.” Time je odgovornost za ubistvo prihvatila na sebe. Dok se Petar udalјavao od zbega pogodilo ga je tane iz Đorđeve puške.
Karađorđevi biografi i istoričari različito su tumačili ovaj događaj. Od onih koji su tvrdili da Karađorđe nije ubio oca, no očuha, do onih koji su u ovom činu videli da je Karađorđe „i samog oca žertvovao otečestvu”, kako je tvrdio Lazar Arsenijević Batalaka. Vuk je pravdao Petra, Đorđa i Maricu okolnostima u kojima se dogodila nesreća. Ubistvo je učinjeno u „lјutini i iz lјubavi”, jer su tim činom spaseni stradanja od Turaka svi članovi zbega, pa i sam Petar.
Đorđev povratak u Srbiju, 1796, razrešio je sve dileme oko oceubistva. U manastiru Blagoveštenja, na manastirskoj slavi, on se ispovedio i zamolio oproštaj od okuplјenog naroda. Narod je prihvatio oproštaj koji je dao arhimandrit Gligorije Radojčić. Uzimajući hleb i vino za podušje Petrovo, pojedinačno su izgovarali „Bog da mu oprosti čto je oca u nuždi zapovedio ubiti”.
Karađorđeva zastava
U junu 1806. godine Karađorđe je još jednom pokazao da su moralna načela iznad porodičnih veza. Došavši, na proputovanju od Smedereva ka Vračaru, u Topolu, saznao je za strašno zlodelo koje je počinio njegov brat Marinko. Neka žena mu se požalila na Marinka da je udario na obraz njenoj kćeri rečima „Ti goniš iz Srbije Turke, a u Topoli si ostavio Marinka koji je gori od svakog Turčina.” Sećanja na nasilјa koja su činjena nad srpskim ženama bila su sveža, te je svako podsećanje na silovanje bilo bolno. Optužba je bila opravdana, samim tim još bolnija. Karađorđe je Marinka i ranije upozoravao da povede računa o svom ponašanju. Više puta je bio optuživan za krađu, samovolјu, grabež...
Suđenje je trajalo kratko. Marinko je, pred Karađorđem, stajao oborene glave. Oproštaj nije tražio, niti je tvrdio da je nevin. Konopac je već bio tu kad je vožd odlučio da bude ne samo sudija, već i dželat. Sarajlija piše da mu je sam na vrat oglav namakao i da ga je uz pomoć Alekse Dukića obesio na vratima magaze.
Po izvršenoj kazni bol je nadvladao. Savremenici svedoče da je nekoliko dana bio zatvoren u jednoj odaji, za to vreme niti je jeo, niti s kim govorio. Iz sobe u koju se zatvorio čuli su se samo jecaji i povremeno ridanje. Odmah posle sahrane, Karađorđe, do krvi izgriženih nokata, „tih i krotak, i prirodom velik” pohitao je ka Beogradu, i dalјe Šapcu, gde su ga čekali ustanici.
Oceubistvo i bratoubistvo su dva najteža trenutka u Karađorđevom životu. Ali, upravo iz ova dva događaja možemo sagledati koja moralna načela su rukovodila Karađorđa i iz kojih etičkih pobuda je crpeo snagu prilikom donošenja odluka.
Karađorđev savremenik i biograf Lazar Arsenijević Batalaka daje, možda, i ponajbolјi opis njegovih moralnih osobina. „Bio je pravdolјubiv, odveć strog i neumolјiv, tako da je i samog oca svoga i brata Marinka pravdi žertvovao. Ova ozbilјnost bila je poglavita čerta njegovog karaktera i onda kad je samo sebi i svojima živio, kad breme oslobođenja narodnog još nije bio primio, srođena s dostojnim čestolјubijem. Jedna samo strast, i to strast velike štednje i tvrdoće, može mu se pripisati. No i ova nikad ga nije navela na prevaru, laž i otimanje. Svoje je zdravo štedio i čuvao, ali za tuđim nikad ga želјa nije povukla.”
Dositej i Karađorđe
Od prvog dana Ustanka Karađorđe postaje glavna ličnost i pokretač svenarodnog pokreta za nacionalno i socijalno oslobođenje. On je vrhovni predvoditelј, Gospodar i Vožd srpski, diplomata, državotvorac i vojskovođa. Uporedo s ratnim događajima, u kojima se ističe Karađorđeva darovitost za taktiku i strategiju, mlada srpska država doživlјava i unutrašnji preporod. Osniva se Pravitelјstvujušči Sovjet, uvode upravne, sudske i obrazovne ustanove, pošte (menzulane), stajaća vojska, podižu barutane, topolivnice i drugi vojni i privredni objekti. Naročito su značajni Karađorđevi zakoni i ustavne reforme koji daju Srbiji osobine pravne države.
„Pošto su Srblјi Beograd osvojili, u Srbiju je prešao srbski Sokrat Dositej Obradović.” U vrtlogu zbivanja u Srbiji se našao i Dositej, u to vreme smatran najučenijim Srbinom.
Karađorđe će, svestan značaja obrazovanja, Dositeju poveriti vaspitanje svog sina Alekse. Dositej će, pak, postati jedan od glavnih učesnika uređivanja srpske ustaničke države kao i jedan od njenih glavnih diplomata.
Ubistvo Karađorđa
Po slomu ustanka, u jesen 1813. godine, Karađorđe i najistaknutije srpske vojvode bili su prinuđeni da prebegnu u Austriju. Godinu dana nakon toga, Karađorđe se seli u Besarabiju (Rusija). Posle neuspelog pokušaja da ubedi ruskog cara da uđe u rat protiv Turske, Karađorđe stupa u vezu s grčkom organizacijom „Heterija”, čiji je cilј bio zajednički ustanak Grka, Srba i Bugara i stvaranje velike balkanske države. S namerom da podigne ustanak, Karađorđe se tajno vraća u Srbiju 11. jula 1817. godine kako bi se dogovorio s Milošem Obrenovićem o zajedničkom poduhvatu. Javlјa se svom kumu Vujici Vulićeviću, koji ga smešta u kolibu Dragića Vojkića u Radovanjskom lugu. Po nalogu turskog vezira i kneza Miloša, Vujica priprema ubistvo Karađorđa i njegovog pratioca Nauma Krnara. U zoru 25. jula 1817. godine u kolibu u kojoj su spavali Karađorđe i Vujica, ušunjao se Vujičin momak Nikola Novaković. Sekirom je usmrtio Karađorđa i potom mu je odsekao glavu. Naum je ubijen iz puške.
Karađorđeva glava je poslata u Carigrad 31. jula.
Karađorđe je sahranjivan tri puta. Najpre je njegovo obezglavlјeno telo sahranjeno pored jednog bresta, oko sto metara od mesta pogibije u Košarni, kako se tada zvalo selo Radovanje. Kneginja Ljubica će uspeti da se izbori da se Karađorđevi ostaci prenesu iz Radovanja u Topolu i sahrane u grobnici u topolskoj crkvi, zadužbini Karađorđevoj. Knez Miloš Obrenović je najzaslužniji što je marta 1820. godine i Karađorđeva glava, prethodno sahranjena „o desnuju stranu crkve beogradske”, preneta u Topolu gde je sastavlјena s telom. Karađorđevo telo od 7. septembra 1930. godine počiva u mauzoleju crkve Svetog Đorđa na Oplencu, zadužbini Kralјa Petra I.
Vujica Vulićević je 1818. godine u znak pokajanja za ubistvo Karađorđa, o čemu svedoči natpis urezan u talpu levo od ulaza, podigao crkvu brvnaru na putu između Radovanja i Velike Plane. Crkvu koja je posvećena Prenosu moštiju sv. Nikole narod je nazvao Pokajnica.
Karađorđeva omilјenost u narodu još za njegova života prerasla je u legendu i izvan granica ustaničke Srbije. Hrišćani su u njemu videli božijeg izaslanika, Srbi iz Austrije smatrali su ga svojim carem koji će ih izbaviti iz ruku tuđinaca, a crnogorski mitropolit nazvao ga je ujedinitelјem srpskog naroda.
