Brus 14.11.2014. Profesor dr Đokica Jovanović, sociologa kulture i vanredni profesor na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, održao je predavanje u velikoj sali Kulturnog centra Brus, u sredu 12. novembra 2014. godine.
Budući da je reč o istaknutom i nagrađivanom sociologu koji je svoju profesionalnu karijeru prvenstveno usmerio na probleme (masovne) kulture i ideološke upotrebe mita, najava predavanja naslovljenog „Odnos medija, kiča i kulture“ predstavljala je obećanje dugo očekivanog i preko potrebnog događaja u našem gradu.
Stanovnici Brusa, a naročito mlađe generacije, teško da pamte ma koje gostovanje univerzitetskog profesora koje je, pritom, u svojim ciljevima i strukturi blisko i pristupačno većini građana i čija je važnost i velika i univerzalna.
Ipak, sama realizacija događaja donekle je bacila senku na prijatno iznenađenje najave i dovela u pitanje sopstvenu svrhovitost. Iako je najpre planirano da se predavanje održi u maloj sali, došlo je do izmene, i oko 13:00 časova prof. Jovanović najavljen je pred gotovo punom velikom salom Kulturnog centra.
Izlagač je bio dovoljno pronciljiv da se, uvidevši da je publika sačinjena mahom od učenika uzrasta od 7 do 17 godina, odrekne akademskog tona i ostane na najelementarnijim problemima tematike kojoj je posvetio ogroman deo svojih istraživanja.
Našavši se u nezahvalnoj i paradoksalnoj poziciji stručnjaka koji je pozvan da govori o sprezi medija i kulture, proizvodnji kiča i posledici masovnih političkih zloupotreba slobodnog vremena mladim ljudima koji taj govor doživljavaju kao neželjeno gubljenje slobodnog vremena i čije glasne upadice, ispoljavanje dosade i pripremljeni obroci jasno ilustruju njihov elementarni doživljaj pojma „kultura“, Đokica Jovanović je ostao uporan u pokušajima da pristane na sve kompromise i, ističući opšta mesta problematike (definicija kiča, kratki istorijski osvrti na manipulaciju građana principima „jeftine zabave“, elementarni uvidi u ekonomski i ideološki uslovljenu medijsku scenu u Srbiji poslednjih decenija, problem obrazovnih sistema itd), trudio se da apeluje na svest prilično homogene publike.
Iako se, uprkos svim njegovim naporima, sala iz minuta u minut praznila, predavanje je do kraja odslušalo pedesetak slušalaca koje je pitanje sa početka „Šta je važnije: Šekspir ili kobasica?“ uspelo da zaintrigira dovoljno da isprate jednočasovno obrazlaganje odgovora „Šekspir“. Misleći da je tu kraj, iako je u najavi naznačeno da se nakon izlaganja očekuje aktivni dijalog sa publikom, masa je sa olakšanjem pojurila ka izlaznim vratima sale.
Pitanja koja su usledila postavio je jedan učenik, par prosvetnih radnika i još par zainteresovanih slušalaca, a njihova priroda bila je takva da se dijalog pretvorio u neku vrstu neobaveznog ćaskanja sa predavačem o aktuelnoj kulturnoj situaciji u Brusu i iskazivanje pojedinačnih negodovanja i težnji da se ona promeni, ali, čini se, bez mnogo uzdanja u podršku lokalne vlasti kao ekonomskog uporišta. Profesor Jovanović nije se sasvim priključio lamentima publike, istakavši da su za pokretanje mnogih inicijativa nekada dovoljno uporište entuzijazam i istrajni angažman pojedinaca.
Generalni utisak koji je posetilac mogao da stekne u toku i nakon ovog događaja prilično je poražavajući. Iako bi nesrećno odabrani termin mogao da opravda masovni izostanak zaposlenih stanovnika Brusa i okoline koji će nakon popodnevnog ručka uključiti TV i birati sadržaje koje je par sati ranije neko pred njihovim sugrađanima uporno problematizovao, izostanak velikog broja (barem 90 %) prosvetnih radnika i ponašanje njihovih učenika teško se može opravdati.
Dodatno je poražavajuća činjenica da je u pitanju već viđena situacija, kao i postavljanje pitanja do kad će ostati takva. Stiče se utisak da će većina mladih ljudi u Brusu moći da iskaže toliko mnogo nepoštovanja prema mogućnosti da se dodatno obrazuje koliko malo prilika joj se nudi za tako nešto. Ovakva srazmera otvara pitanja koja nemaju značaja samo za svakog pojedinca i njegovo lično preispitivanje sopstvenog odnosa prema obrazovanju i kulturi, već i za kvalitet i budućnost zajednice u okviru koje odrastaju.
Suludo je izvor problema tražiti u pojedinim ličnostima i ustanovama koje taj problem samo održavaju u životu, budući da je on i u ovom, kao i u svakom drugom slučaju, ukorenjen mnogo dublje, u samim osnovama društva, te i ne čudi činjenica da se na sličan način manifestuje u mnogim opštinama Srbije i kroz mnoge generacije.
Najpozvaniji za postepeno i efektno rešavanje ovog problema svakako su prosvetni radnici, koji su zainteresovanost za predavanje svog kolege Jovanovića, a time i za probleme koji su usko vezani za sferu obrazovanja u kojoj deluju, najbolje pokazali time što se nisu ni pojavili (čast izuzecima). Neki od njih sigurno su bili sprečeni, i ovaj tekst svakako nije pokušaj opšte osude, ali jeste pokušaj opšteg apela na problem čiji smo svedoci već dugo, a koji ne može biti nerešiv, budući da, kao što je i istakao profesor Jovanović, u velikoj meri zavisi od pojedinačne odgovornosti i truda. Kada su u pitanju ljudi koji aktivno i najneposrednije učestvuju u obrazovanju drugih, ta odgovornost i trud u mnogome se usložnjavaju i njihova neophodnost postaje mnogo veća.
Za početak, možda je dovoljno objasniti deci razliku između filmske projekcije i stručnog predavanja.
A.Simić
