Josif Pančić rođen je u Brubiru 17. aprila 1814, a umro u Beogradu 25. februara 1888. godine, lekar po profesiji, botaničar, profesor i rektor Velike škole i prvi predsednik Srpske akademije nauka. Svoju naučnu aktivnost otpočeo je u zemlji gde je bilo tako malo mogućnosti za naučni rad i gde je veliki broj službenika bio nepismen. Uprkos toj činjnenici, on predstavlja jednog od prvih, pravih, naučnih radnika u Srbiji.
Pančićevi preci su, prema predanju, poreklom iz Hercegovine. Ne zna se kada su se doselili u Ugrine, selo na padinama Velebita, u sastavu opštine Bribir gde su krajem XVIII veka živela tri brata Grgur, Mate i Pavel. Josip, četvrto dete Pavela, se rodio 17. aprila 1814. godine.
Osnovnu školu je završio u Gospiću a njegovo dalje školovanje je preuzeo stric Grgur, župnik u Gospiću, koji ga je odveo i upisao u gimnaziju na Rijeci. U tada šestorazrednoj gimnaziji u kojoj se nastava izvodila na latinskom jeziku, Josip je, osim solidnog znanja iz svih predmeta, stekao i sposobnost da se potpuno služi latinskim i nemačkim jezikom a sam je naučio francuski, engleski, talijanski i malo španskog.
Nakon završetka gimnazije, upisao se na visoku školu REGIA ACADEMICA SCIENTIARUM (1830) u Zagrebu, na Filozofski fakultet. Međutim, s obzirom da su prirodne nauke, za koje je Pančić imao posebnu sklonost, bile slabo zastupljene na tom fakultetu, upisuje se na Medicinski fakultet u Pešti na kome se u to vreme održavala i nastava iz prirodnih nauka. Stric Grgur mu pruža podršku u vidu pomoći od 15 forinti mesečno.
Pored ostalih predmeta, Pančić je pratio predavanja iz botanike tada poznatog botaničara Sadlera. Studije je okončao doktorskom disertacijom iz botanike pod naslovom Taxilogia botanica koju je posvetio stricu Grguru.
Za doktora medicine je promovisan 7. septembra 1843. godine. Prva Pančićeva služba nije bila državna. Zaposlio se u Rukbergu (Banat) kao domaći učitelj i lekar sa platom od 400 forinti godišnje i besplatnim stanom.
Posle Rukberga se vraća u rodni kraj i nakon kratkog perioda, opet uz stričevu pomoć, odlazi u Beč. U toku godine dana u Prirodnjačkom muzeju je proučio i odredio do tada prikupljene biljke i istovremeno slušao predavanja čuvenog botaničara Endlera. Za vreme boravka u Beču došao je u dodir sa Miklošičem i Vukom.
Po Vukovom savetu odlazi u Srbiju i u drugoj polovini maja 1846. godine, za vlade kneza Aleksandra Karađorđevića, stiže u Beograd. Prvo postavljenje, kao kontraktualni lekar i fizikus Jagodinskog okruga, dobio je u februaru 1847. godine. Iste godine je tražio otpust iz austrougarskog i zatražio srpsko državljanstvo a krajem godine (12.XI) dobio je premeštaj u Kragujevac gde je postavljen za privremenog okružnog fizikusa.
U toku boravka u Jagodini, Pančić je posećivao i Ćupriju u kojoj je upoznao Ljudmilu, ćerku barona Kordona, isprosio je i u januaru 1849. godine se venčao u pravoslavnoj crkvi u Ćupriji. Četiri godine kasnije Pančić je postavljen za profesora prirodnih nauka u Liceju, prvo pod ugovorom, a kada je dobio srpsko državljanstvo (1854), Josif Pančić je postavljen za redovnog profesora u Liceju. U Liceju, a kasnije u Velikoj školi, Pančić je radio do kraja života – 25. februara 1888. godine.
Radom, ličnošću, načinom života delovao je vaspitno na mnoge generacije polaznika Liceja i Velike škole. Svojim naučnim radom stekao je najveća priznanja i svom narodu obezbedio visoko mesto među drugim kulturnim narodima. Time je Pančić vezao zauvek svoj život za Srbiju.
Kopaonik je svakako jedna od najznačajnijih i najinteresantnijih planina u Srbiji, koju je Josif Pančić prvi put posetio još 1851. godina kada je i otkrio njegove lepote i osobenosti. Gotovo opčinjen Kopaonikom, Pančić ga je istraživao i upoznavao njegov živi i neživi svet, sve dok mu je to telesna snaga dopuštala. kada se uspeo na njega poslednji, osamnaesti put, u svojoj sedamdeset drugoj godini života, izjavio je svojim pratiocima: “Mislio sam Kopaonik potpuno da proučim, a eto ne stigoh. Na vama braćo ostaje da završite što ja započeh”.
U kojoj meri je Pančić bio vezan za ovu planinu govori i činjenica da mu je poslednja želja bila da ga sharane upravo na vrhu Kopaonika, koji danas po njemu i njegovom mauzoleju i nosi ime Pančićev vrh.
Veliki naučnik izveo je prvu naučnu ekskurziju 1856. godine. Petorica studenata i on za 49 dana obišli su, sa od Vlade odobrenih 250 talira, zapadnu Srbiju. Tada su obišli i Rašku, Studenicu, Kopaonik, Brus, Kruševac, Jastrebac i Ćupriju. Iz beležaka, ekskurzija, putovanja i naučnih iskustava za 42 godine rada ostalo je 41 naučno delo.
O biljkama Kopaonika Pančić je napisao mnogo radova. U svom prvom radu o biljkama Srbije (Verzeichniss der in Serbien wildwachsenden Phanerogamen, nebst den Diagnosen einiger neuer Arten) iz 1856. godine, Pančić navodi prvi spisak za floru Kopaonika koji broji 109 biljaka. Nakon toga, u jednom od svojih sledećih florističkih priloga (Botanische Ergebnisse einer i. J. 1866 unternommenen Reise in Serbien) iz 1867. godine, navodi sledeći spisak od 205 biljaka Kopaonika, da bi 1869 godine objavio svoj prvi i jedini rad posevećen samom Kopaoniku (Kopaonik i njegovo podgorje). U ovom radu Pančić piše:
"Dopustite mi da vas odvedem u jedan prekrasni kraj od Srbije, u kome sam se često i rado bavio, da mu proučim prirodu, u kome sam svaki put nahodio štogod novo da vidim ili čemu da se divim, koji nisam nikad ostavljao, a da ne bih poželeo, da se još jednom tamo povrnem, a to je - Kopaonik i njegovo podgorje”.
Na kraju ovog kratkog rada Pančić navodi još i da je “Ovo kratak izvod opširnije monografije Kopanika i njegovog podgorja, koju ću, ako bog da zdravlja, kasnije izdati”.
Na kraju u svojim kapitalnim delima Flora Kneževine Srbije iz 1874 i Dodatak Flori Kneževine Srbije iz 1884. godine, Pančić je objavio obilje podataka o biljkama Kopaonika.
Pančić je svojim angažovanjem stekao duboku veru u budućnost srpskog naroda i svojim radom se nesebično stavlja u službu, dajući primer velikog patriote. Evo kako nam Pančić govori sa najvišeg vrha Kopaonika , naše velike planine:
"... za Srbina leži tu otvorena ogromna knjiga, u kojoj su slovima, kojih nikako vreme zbrisati ne može, zapisani nebrojani događaji iz prošlosti naroda srpskog. Pošto bi se s Kopaonika nagledali svog pitomog zavičaja, teško ćemo odoleti srcu, a da se još jedanput ne osvrnemo na žalosni jug, da ne pogledamo na čudnovate Komove i da se ne setimo svoje junačke braće Crnogoraca. Još će nam duže zastati tužni pogled od ovud nad prostranom zaravni, kroz koju teku Lab i Sitnica, gde se sa pustoga slavoljublja ljudshog prolila velika junačka krv i kome se neće na tom mestu začeti u srcu topla želja, da jednom i tima nesrećnim krajevima svane dan i da im donese slobodu, mir i prosvetu..."
Pored naučnih tekovina, Pančić se uvek divio lepotama Kopaonika, njega su interesovala narodna predanja, nevolje još porobljenih delova srpskog naroda, stare crkve i manastiri kao svedoci sjajne prošlosti, daje savete za unapredjenje prosvete, privrede itd. Pančića nisu smatrali samo apostolom nauke već i apostolom zdravog patriotizma.
Josif Pančić je umro 25. februara 1888. godine u 74. godini života. Po Pančićevoj želji posmrtni sanduk izrađen je od drveta omorike. Sahranjen je na groblju koje se nalazilo na Zelenom vencu, koji je tada smatran jednim od najlepših delova Beograda. Kada su beogradske vlasti odlučile da ovo groblje isele, Pančićevi posmrtni ostaci preneti su na novu lokaciju, koja se nalazila na Tašmajdanu. Njegova posmrtna želja bila je da se sahrani na Kopaoniku. Pančićevu posmrtnu želju ispunili su Planinari Srbije 7. jula 1951. godine kada je na Kopaoniku održan prvi slet planinara. Slet je bio organizovan i posvećen prenošenju posmrtnih ostataka, koji su preneti u mauzolej na Suvom Rudištu, koji je izgrađen od najtvrđeg kopaoničkog kamena, na večno počivalište i od tada najviši vrh Kopaonika sa ponosom nosi njegovo ime Pančićev vrh.
Danas se u Pančićevoj zbirci nalazi 749 sačuvanih eksikata biljaka koje su sakupljene na području Kopaonika. Medju njima su sačuvani i tipski primerci vrsta Hieracium schultzianum Panč. et Vis., Koeleria eriostachya Panč. i Cardamine pancicii Hayek, koje su opisani uprvo na materijalu koji je Pančić sabrao na Kopaoniku.
izvor: Đurđe Ad. Valjarević, pancic.bio.bg.ac.rs
