КАКО ЗЕМЉА БЕЗ ЧОВЕКА ОСТАЛА НЕ БИ
О човече, хоћеш ли се тргнути из бунила
ил' устукнути пред лицем неправде?
Ово је земља твоја, по којој си босим стопалима
снове носио, борећи се за децу нерођену
и част предака својих.
Зар је сећање тако кратко, а заборав тако дуг?
Погледај око себе....
Другима си своју слободу зарад лажних обећања дао,
а не видиш да си себе тиме ланцима туге оковао,
који те неприметно гуше, све док се опет не претвориш
у прах из ког си поникао.
Кажеш – понестаје ти снаге.
А ја теби кажем – веру си заборавио, пријатељу мој!
Судбину си препустио набујалој реци блуда и неморала,
правдајући то самоћом која те је окружила;
Освести се, пре него туђа чизма заувек избрише трагове твоје.
Ено, нека те оно дете тамо, што одраста без детињства,
сети на дужност твоју;
Довољно си своме роду непријатељ био.
Сад је време да клетву са свог народа скинеш
и живот свој, ако треба, положиш –
како земља без човека остала не би.
Напослетку, шта је живот ако не сан недосањан
о томе колико смо још тога учинити могли,
само да смо смели то и покушати.
Зато, добро упамти ове речи моје!
Јер, изгубљено је само оно чега смо се одрекли.
Предраг Вучетић, Читлук
