Postoji duže vreme jedan trend da je sadašnjost jedina bitna, da ne treba kopati po prošlosti, da ne treba da se žive naši mitovi, da se okrećemo ka nekoj budućnosti u kojoj je sve bajno. Da se ne sme reći istina. Da je ružno reći lepe stvari o svom narodu. Da je poštovanje svojih predaka i žrtava samo preduslov da imamo šansu kao ljudi i nacija a ne vređanje instant nacija i kultura. Samo da se otarasimo određenih stvari. Ovih, i još ovih...da i još ovih...
Da se ne spoznamo, da ne nađemo neki primer iz kog se da videti da mi nismo divlje pleme, krvoloci i lenjivci već narod koji je dao Teslu, Pupina, Vuka, Mutimira, Sv. Savu, Tekeliju, Isaiju Đakovića, guslare. Narod koji je znao za romantizam, koji je sledio evropski duh u umetnosti, narod koji je znao da žrtvuje sve za slobodu, ideale, za ljudsko dostojanstvo.
Da proučavamo naše stare, evo uzmimo na primer severno od Save i Dunava, znali bismo iz njihovih života, koliko je bilo teško izboriti si za sopstveni identitet. Koliko je bilo teško čuvati Vojne krajine a graditi Karlovačku gimnaziju i Bogosloviju. Kako su pravila za gimnaziste bila da se lepo ophode prema starijima, da profesorima iskazuju poštovanje, kako ne smeju da piju, kockaju se, da ne smeju preko 21 sat uveče biti na ulici, kako su dužni da se moralno ponašaju i kako zbog svoje bezbednosti smeju da se kupaju na Dunavu samo na uređenim delovima. Otvoreno je Blagodejanije tzv Studenjak danas, gde su bogatiji plaćali obroke a siromašni imali malo slabije obroke ali besplatne. Da su studenti stanovali kod siromašnijih i udovica da bi i oni nekako bolje živeli. Možemo li se odatle učiti socijalnoj pravdi i brizi društva o pojedincu, to je kraj 19. veka, dakle mnogo pre pojave komunizma...
Evo još jednog primera koji na oko nema veze sa skupljanjem smeća po Rasini ali ima, vi ćete naći kako i gde. Opšte je poznato da se u Trst išlo po farmerke da je to sinonim dobrih starih dana iz Jugoslavije. Koliko od vas zna da tamo u centru postoji jedna od najlepših crkava u pravoslavnom svetu, crkva Sv. Spiridona? Koliko od vas zna da je tamo do 1918. Postojala jedna mala ali izuzetno bogata i uticajna kolonija Srba poreklom iz Boke, Hercegovine, Dalmacije?
Mnoge poznate zgrade u današnjem Trstu su oni izgradili, tačno se zna i koje. Oni su bili izuzetno sposobni poslovni ljudi, a otud su slali materijalnu pomoć za naše ljude na Kosovu i rado primali naše učene ljude pa je i Dositej jedno vreme bio tamo i učio decu tih ljudi. Da li su oni mogli da se pokondire, da li su mogli da nikad ništa ne pošalju, da se odreknu svega, da nikad ne izgrade tu crkvu? Da ih bude briga za neko Kosovo, za neku Srbiju u kojoj mnogi sigurno nisu ni bili? Da počnu da ih-nas se stide u otmenom italijanskom i belosvetskom društvu. Ja verujem da su mogli ali mi je drago što nisu. Znali su da bez kosovskog mita, da bez istorijskog nasleđa naših epoha, da su niko i ništa, ono što se danas zovu skorojevići, tajkuni, starlete i intelektualci iz interesa. I oni svi imaju para i sve njih briga za okolinu samo da se što više obogate. I SVI ONI GLEDAJU U BUDUĆNOST. Jer u prošlosti se mogu naći kakvi su bili a to nije zgodno.
Srbi severno od Dunava i Save, na početak Karađorđevog rata ili nakon Miloševe bune, masovno su svoju maticu pomagali ličnom žrtvom, učešćem u bojevima, preseljenjem u tada nerazvijeniju centralnu Srbiju i radili na formiranju institucija i obrazovanju prirodno visprenog naroda kao što je srbski. Mogli su da to ne rade. Ili u životu postoji nešto i bitnije od toga da li se mora ići na more i zimovanje? Dimitrije Davidović na primer, kao student medicine u Beču pokrenuo Novine serbske, kasnije prešao u oslobođenu Srbiju i tu štampao Novine srbske a kasnije se istakao kao diplomata u Carigradu i kao pisac Sretenjskog ustava 1835 godine. Lično se žrtvovao a verujem da je mogao da živi kao anonimus u Beču, i ugodnije. Nije to novost da je materijalni standard bolji na zapadu. A o razlozima istog, i o tome možemo polemisati.
Mnogo puta sam od starijih u Brusu čuo da govore o nekadašnjem sanitarnom kontroloru (oprostite ako sam promašio titulu) Čili Miljkoviću koji je strogoćom čuvao reke i okolinu i to navode kako se znao red. Da li to znači da danas 40 godina posle ne postoje službe ili inspektor koji se time bavi? Da li to znači da možda poslednjih 30 godina imamo vladaoce koji ne žele red, ili jedno govore a drugo tvore? Znači mi možemo i sa nama se može, ako se to od vrha želi, ili se može govoriti da se svašta lepo želi a da u stvarnosti klizimo u drugom pravcu. Kažu i sveti ljudi, gledajte ljude i i njihova dela i videćete kakvi su.
Ja znam da naše mesto ima mnogo finog sveta, mnogi su tu, neki su fizički odsutini ali mislima bliski. Naša Srbija, takođe, uprkos svim pritiscima, uprkos od stranaca pomognutoj negativnoj selekciji, i dalje je prepuna dobrog sveta ali mi se moramo sami čuvati da budemo ljudi što je govorio Patrijarh Pavle. Moramo se izboriti, ne sme da nas mrzi niti da nas more sujete da ako nismo glavni nećemo učestvovati makar ideja i bila dobra. Nismo smeli da dozvolimo da nam hidrocentrale unište Krivorečku reku i Blaževačku a da se ni ne pobunimo, biće tih čuda i na Rasini i nije normalno da planinari, lovci, ribolovci, sportisti, nezavisni intelektualci da niko ništa zvanično ne kaže, ne iznese svoj stav o tome. Da se bar peticija napiše makar i ne uspela. Sramotićemo se pred pokoljenjima. To je ekocid, to je gore od rata, jer tada su nas napali spolja i nismo mogli da biramo a ako se ne pobunimo makar rečima, mi nismo dostojanstvena i slobodarska bića. Toliko dugujemo pokoljenjima koja će doći i toliko ne smemo da se brukamo pred slavnom istorijom i precima. Da „poginemo“ u miru. Ja sam čuo od Ducija Simonovića kad je citirao nekog poznatog čoveka koji je rekao, ako živiš u svinjcu pre ili kasnije postaćeš svinja. Nema šanse da ne postaneš. Zato je bitno da čuvamo i negujemo i Rasinu, i Graševku i da to nije posao 15-ak entuzijasta nego celog grada i da je to trajna dužnost. Mi građani moramo da skrenemo Državi pažnju da greši i da ne sme da ruši sebe samu nekažnjavanjem zagađivača i prmocijom ekocidnih minihidrocentrala. Ko će se ikad vratiti u Krivu Reku, dolinu Rasine ako vode nestane a idite u Rokce, Jelakce ili Grčak i videćete kolika je to katastrofa.
Uz dobro zdravlje, svaku sreću u životu želim još jednom da apelujem na celokupnu javnost da nam se priključi u čišćenju reke i da postanemo mesto od kog će drugi veći i bogatiji učiti kako se neguje priroda i kako se brine o svom nasleđu i tradiciji. Jer dan kada se to radi nije bačen, nego dan kad ste pokazali na delu da ste individua koja se interno kandiduje za komplet čoveka sa celom svešću i dostojanstvom. Tri sata na 15-20 ili 25 dana, nemojte mi reći da nemate. To bi bila laž, a nećemo se lagati jer ovo čitaju i deca i stariji ljudi. Puno hvala na izdvojenom vremenu.
Beograd, 25.08.2017g.
Aleksandar Milutinović
