Ovaj tekst je sećanje na našeg Nenada Burgića (1952 - 1990) koji je tragično preminuo u stvaralačkom usponu, pun planova za nova istraživanja, stvaranje, dalje uspehe u diplomatskoj karijeri... Nenad Burgić za prijatelje je bio poznatiji kao Burga a za rođake Neša. Rođen je u Brusu, voleo je svoj rodni kraj i svoju zemlju, a naročito selo Blaževo "to najlepše mesto na Svetu"...
Nenad Burgić rođen je 12. aprila 1952. godine u Brusu. Osnovnu školu je učio u Brusu, gimnaziju u Kraljevu. Za svo vreme školovanja bio je odličan đak, Vukovac, pokazavši prirodnu bistrinu uma i vanserijsku inteligenciju kao i kakoću pamćenja. Đak generacije sa sedam diploma. Ekonomski fakultet je završio u Beogradu, diplomirao sa ocenom 10 u 23. godini života. Služio je JNA u Sarajevu a po odsluženju vojnog roka proizveden u čin p.poručnika.
Zaposlio se u SSIP-u 1979. godine. Akreditovan kao diplomata odlazi u Tokio za atašea za privredu. S obzirom da je izučavao filozofiju i kulturu Dalekog Istoka posle nekoliko meseci dobija poslove atašea za kulturu i štampu, tako da je uspešno obavljao poslove i iz ove oblasti.
Bio je poliglota, govorio je pet jezika: engleski, francuski, ruski, japanski i kineski. U Japanu je boravio četiri godine, od 1979. do 1983 i jedini je od svih službenika u našem diplomatskom predstavništvu govorio japanski.
Nenad Burgić je bio čovek posebne vrste, pa i diplomata posebne vrste što nam govore i mnogobrojni događaji. Jedan od tih događaja je i onaj kada je Zoran Đorđević, dopisnik „Tanjuga“ iz Pekinga, otišao u Tokio na izlet. Potražio je Nenada Burgića, čiji je stan bio svratište i konačište za sve 
one koji su se zadesili u tadašnjoj dvanaestmilionskoj japanskoj prestonici, a nisu imali gde da spavaju. Usput, gledajući izloge, Zoranu je zapala za oko fotografija lepe Japanke sa bluzonom od jugoslovenske zastave: trobojka i crvena komunistička petrokraka u sred srede proameričkog, antikomunističkog Japana! Brže-bolje, Zoran je kupio tu fotografiju, a onda je video da nije morao da žuri - nije bilo knjižare ni kioska u kojoj ista nije mogla da se nađe. Elem, upoznavši Nenada Burgića, Zoran mu je pokazao tu „atrakciju“, a onda saznao da je ideja potekla od Nenada, da ju je ostvarila najpoznatija japanska modna kreatorka, a bluzon nosi najpopularnija japanska pevačica.
Nenadova ljubav prema filozofiji, kulturi i jezicima Dalekog Istoka počela je mnogo pre 1979. godine, od kada je na četvorogodišnjoj službi u Tokiju. U Japan je već otišao sa objavljenom zbirkom japanske poezije „Zatvorena (otvorena) knjiga“, a za knjigu „japanskih“ stihova, haiko-poezije „Oluja u planini“, dobio saveznu nagradu (čiji je novčani deo odbio). Službovanje u Tokiju iskoristio je za više boravka u Kini, čiji je jezik takođe naučio i čija ga je kaligrafija posebno zainteresovala. Beogradska „Naučna knjiga“ i kraljevačko „Slovo“ objavili su mu 1988. godine grandiozno delo, jedino te vrste u Jugoslaviji, „Kinesku kaligrafiju“. Objavljivao je tekstove u jedinom jugoslovenskom časopisu te vrste, „Kultura Istoka“, bio je recenzent knjige Zorana Belića „Hod kroz bespuće ili Put moći – Izabrani spisi o borbi za duh“, držao je predavanja na beogradskom Filozofskom fakultetu, na raznim tribinama, bavio se grafikom i bio je jedan od najboljih umetnika „Galerije AUT“ u Grožđanima u Istri. Koautor je tokijskog izdanja „Narodne igre u Japanu“.
Istovremeno, interesujući se za kulturu dalekih naroda, produbljivao je i znanja o kulturi svog naroda i negovao svoje nacionalne korene i baštinu. Učeći od Kineza i Japanaca o njihovom pismu, poučavao je Kineze i Japance srpskoj ćirilici i srpskoj srednjevekovnoj kaligrafiji. I više od toga, o čemu svedoči i detalj sa početka teksta: svoje službovanje u Tokiju prvenstveno je shvatio kao obavezu da tim dalekim prostorima približi Jugoslaviju. Uspeo je to na mnogo raznih načina, uobičajenih, ali i neuobičajenih za diplomatski kor. Još jedan detalj, sličan onome sa bluzonom japanske pevačice: na sve prijeme, na koje su Japanci, Kinezi, Indusi i drugi diplomatski predstavnici, sem evropskih i američkih, dolazili u nacionalnim nošnjama, pojavljivao se u šumadijskoj anteriji, vazenoj košulji i čarapama, opancima i ostalim detaljima srpske nošnje, Nije se kao neki, stideo svog seljačkog porekla i svoje „seljačke nacije“, već naprotiv, izuzetno se ponosio svojim korenima i u njima video mnoge vrednosti, nedostupne samo skorojevićskom oku.
Kada se vratio iz Japana dobio je mesto sekretar-savetnik gde je ostao sedam godina, sve do 1990. godine. Zagonetna smrt ga je presekla u najlepšim godinama života i stvaralaštva.
Za života je napisao tri knjige: Otvorena - zatvorena knjiga, Oluja u planini, za koju je dobio Prvu nagradu na konkursu u Odžacima, i Kinesku kaligrafiju.
Kinesku kaligrafiju je napisao, proučavajući je, zajedno sa japanskom kaligrafijom, razvoj i savremene tendencije, posle više poseta Kini. To je kruna njegovog zanimanja za Daleki Istok, radio je na njoj osam godina. Beogradska "Naučna knjiga" i "Slovo" kraljevačko objavili su mu 1988. tu grandioznu knjigu, jedino delo te vrste u Jugoslaviji.
Bio je redovni saradnik i pisac članaka u časopisu "Kulture Istoka" - časopis za filozofiju, književnost i umetnost Istoka čiji je urednik bio Dušan Pajin. Bavio se kaligrafijom i u tom smislu hteo da je poveže zapadnom konceptualnom umetnošću, svoje radove je izlagao na svetskim izložbama i dobio je dve nagrade.
Neša Burgić je posedovao onu jednostavnu moć, u istočnjačkoj tradiciji poznatoj pod nazivom Wu-Wei (delovanje - nedelovanjem) stoga je i svaki susret s njim bio upoznavanje iznova. Takav je bio i tog kobnog 7. avgusta 1990. kada se neizmerno radovao što u Beogradu konačno postoje velike količine uvoznih čajeva - posebno hvaleći neki cejlonski koji je upravo ispijao, oduševljeno govoreći o drevnoj kineskoj carici, čiju je knjigu pesama upravo prevodio, o skorom odlasku u selo Blaževo, "to najlepše mesto na Svetu" u kojem je rođena njegova majka, gde su nastajali i gotovo svi njegovi haiku, o nedovršenoj knjizi o zenu...
Nažalost Nenad Burgić je tragično preminuo u stvaralačkom usponu, pun planova za nova istraživanja, stvaranje, dalje uspehe u diplomatskoj karijeri...
Bez reči
sve bi ovo
izgledalo drugačije
Pokrenuta je i online peticija, da zgrada Centra za kulturu Brus ponese ime "Nenad Burgić", koju možete podržati potpisom, i ukoliko potpišete potrebno je da u svom mejlu potvrdite potpis - više na linku OVDE
pripremio: N. Miljković
Izvor:
Rukopis Smilje Burgić - majke Nenada Burgića
J. Petrović - Ibarske novosti
"Slušanje tišine" - haiku poezija
