Već nekoliko nedelja razmišljam i čitam vesti o ceni maline, o protestima, o poskupljenju goriva itd. Čitam, brinem, razmišljam... Razmišljam o tome da su mi oba roditelja bez stalnog zaposlenja, brat takođe, ja još uvek studiram. Glavni izvor naših prihoda je bavljenje poljoprivredom.
Firma u kojoj su roditelji dugo radili otišla pod stečaj pre više od 10 godina, pa svaki dinar koji se zaradi njihovim mukotrpnim radom, a ne potroši se na moje studiranje, uloži se u poljoprivredu da bi imali šta sledeće godine da uberemo, ovršemo, pojedemo, ako da Bog, zaradimo. Sve to se dešava u maloj opštini Brus, gde je prethodno opisana situacija većinskog stanovništva.
Zove me juče majka i kaže mi da će berba maline kod nas već početi, iako obično berba u Kneževu počinje početkom jula, taman kad završim sa julskim rokom odem da im pomognem, međutim ove godine teško da ću stići jer je izgleda godina "rana". Još mi kaže da je cena 80 dinara i moli Boga da ne padne kiša jer su rekli da će spustiti na 60.
Pitam je: "Majko kako ćemo?". Ona ćuti.
Razumem njenu ćutnju. Boli je ovo što nam se dešava, što su se ceo život otac i ona mučili, borili, radili za nešto više, za nešto bolje, da bratu i meni pruže sve moguće, a pružili su dosta. Prošli su mnogo šta u svojim životima u ovoj državi, a to znaju samo ljudi koji su generacija sa njima.
Svog oca mogu da opišem rečima drugih ljudi. Pošten i veliki radnik. Odličan uzor u mom vaspitanju. Ali izgleda da se u ovoj zemlji ne cene pošteni i radni ljudi, izgleda da se ne ceni muka da zemlju, rodnu, našu, srpsku zemlju, obradiš, da u nju poseješ, zasadiš, da biljke neguješ, da se budiš i ležeš sa mišlju šta si uradio i koliko još treba da uradiš da bi stigao finalni proizvod koji ti je tvoja zemlja dala i koji ćeš ako sve bude kako treba, ako ga Bog sačuva od vremenskih nepogoda, ubrati, obrati, iskopati, ovrsti, i dobiti novac da bi dao svojoj deci, svojoj kući, svojoj porodici. Izgleda da naša država ne ceni to. Izgleda da se ceni svašta drugo što neću sada navoditi, ali što mozemo svakog dana videti na našoj televiziji.
Ulaže država u ovo, u ono, troši milione i milijarde . Ulaže u tešku industriju, ulaže u strane kompanije koje "zapošljavaju" naše ljude dok dobijaju subvencije od države, a naši ljudi rade za minimalnu platu uz potpis ugovora na 3 do 6 meseci.
Shvati Državo, nismo mi zemlja automobila, najnovije tehnologije, zemlja tekstila, turizma, kiča, mi smo poljoprivredna zemlja i u to Državo treba uložiti. Nisam ja ekonomista, ni pravnik, ni političar, ali ni ne mora niko da bude bilo šta od toga, da shvati da je ovde nešto trulo, u našem sistemu. Mora se ulagati u poljoprivredu, to je nešto najvrednije što možemo i moramo da ponudimo svetu. Ako kažete već da brinete o svojim građanima, molim Vas brinite malo i o srpskom seljaku, poljoprivredniku. Ne znam nijednog seljaka da se obogatio od svog poštenog rada, nego svi gledaju kako da prežive godinu.
I nije u pitanju samo malina. U pitanju je sve. Malina, kupina, šljiva, jabuka, višnja, trešnja, breskva, kajsija, paradajz, paprika, kupus, krompir, pšenica, heljda, ječam, ovas, svako voće, svako povrće, svaka žitarica. Ni za šta Državo nemaš garanciju.
Mažete nam oči svim i svačim, dogovor onoga, dogovor ovoga, mislite da to sto pričate zanima oca koji treba da zaradi za svoju decu, mislite da to zanima majku koja tu istu decu treba da nahrani. Sram Vas bilo i stidite se. Nije mi bitno ime nijednog političara, nijedne stranke dok god je u mojoj opštini i mojoj zemlji ovakva situacija.
Kažete imamo odliv mozgova, mladih mozgova većinom. Pa šta nudite to primamljivo da ostanemo ovde, koje rešenje nudite da opstanemo, da rodimo decu ovde. Verujte, mi hoćemo da radimo.
Znam toliko mladih ljudi iz moje opštine pre svega koji rade, koji pomažu svojim roditeljima, koji ustaju u 4, 5 ujutru rade 12, 14, 16 sati da bi mogli da priušute sebi iole normalan život, koji prošetaju uveče našim korzoom, vide se sa drugarima, ma budu najsrećniji dok traju berbe jer nam je bar u leto grad pun i malo živne i svi se nadamo jednom boljem i lepšem sutra.
Majka prekine tišinu i kaže, ma braćemo koliko možemo... Nemamo da plaćamo radnike... Pa neka propadne, šta da se radi... Uči ti sine, daj sve od sebe, položi te ispite, budi sutra dan živ čovek, a ne da se mučiš kao mi, a da ti to niko ne priznaje.
Prekinemo vezu, ostajem sa svojim mislim i pitam se kako i šta uraditi.
Hvala ti majko i oče.
B.Stevanović foto:B.Stevanović
