Praznik Vaznesenja Gospodnjeg, ili kako je u narodu uobičajeno, Spasovdan, jedan je od deset praznika posvećenih Hristu i spada u pokretne praznike - uvek pada u četvrtak, četrdeset dana posle Vaskrsa, a deset dana pre Duhova.
Po hrišćanskom učenju, posle Vaskrsenja, Hristos je boravio na zemlji sa učenicima četrdeset dana, javljajući im se, učeći ih i, naročito, učvršćujući im veru posle Golgote i raspeća. Sam čin Vaznesenja zbio se u Vitaniji, selu na istočnoj padini Maslinske gore, udaljenom dva kilometra od Jerusalima, na putu za Jerihon. Toga dana se završio Hristov boravak na zemlji, radi spasenja i iskupljenja ljudskog roda. Hristos se pred apostolima, blagosiljajući ih, vazneo na nebo i seo sa desne strane Boga Oca. Posle toga se apostolima vratila njihova vera, radost i hrabrost.
Na večernjoj službi koja se služi u sredu uoči Vaznesenja vrši se u skladu sa crkvenim tipikom, takozvano Odanije Pashe, neka vrsta opraštanja sa Vaskrsom.
Početak i kraj službe se na taj dan, vrši isto kao i na sam Vaskrs. Ponovo se pevaju radosni stihovi: Neka vaskrsne Bog i rastoče se neprijatelji Njegovi... i Evo dana koji je stvorio Gospod, uzradujmo se i uzveselimo se u njemu....
Koliki su značaj Srbi pridavali ovom prazniku, vidi se i po tome, što je najveći istorijsko-pravni dokument srpske sredenjevekovne države, čuveni Dušanov zakonik, obnarodovan na Spasovdan 1349. godine, a dopunjen takođe na Spasovdan, 1354. godine.
Spasovdan kao krsnu slavu proslavlja i veliki broj pravoslavnih vernika koji su obavezno klali jagnje, kao žrtvu svecu, a takođe se pripremala i cicvara.
U prošlosti su čobani pripremali krstiće od leskovih grana, pa ih izjutra stavljali na krovove kuća, pomoćnih zgrada i torove, kao i na njive.
