Hladno je, prolazim nekim nepoznatim ulicama i u jednom trenutku zastajem. Kroz staklo vidim ljude koji se pomeraju nekako neobjašnjivo. Radoznalost me tera da uđem i saznam više o tome.
Ulazim i osećam bol u ušima. Previše je glasno, ali ostali uživaju. Stojim u uglu i samo ih posmatram. Reči te pesme mi jednostavno „ulaze u uši“ i ja ne mogu da se suprotstavim tome. Moje telo se pomera, počinjem da izgledam poput svake osobe u tom prostoru. Nešto me tera na to. Kao hipnotisana krenula sam da izgovaram stihove koje ne razumem.
„Odlazi, sa ljubavi se skidam
Prestajem sa tim je gotovo
Odlazi, jer ako priđeš bliže
Uzeću taj otrov ponovo“.
Šta je ovo? Zašto ja to izgovaram? Moram se odupreti tome. Dolazim sebi i osećam neku hladnoću. U meni se javlja utisak da je ta zanesenost trajala satima. Prošlo je samo tri minuta. Tri minuta? Da li je moguće? Toliko je pitanja koja postavljam sebi. Tražim izlaz iz tog“ tunela“ jer ne mogu da podnesem tu zaglušujuću atmosferu.
Najednom, na samom izlazu, poigravanje noćnih senki naznači melodiju neke nepoznate pesme koja privlači. Gledam u čoveka, koji ne liči na ljudsko biće. Od oblačenja, preko ponašanja, do čudnog pogleda u očima. Ne vidim u njemu dušu. Izlazim i odjednom ponovo dišem. Nema ga. Nastavljam svoju šetnju razmišljajući šta se zapravo desilo.
Hodam zamišljena, i tada se ispred mene stvorio taj ulični svirač, ali ovaj put sa gitarom, sam, sedeo je i tiho pevao. Stajem tik do njega i gledam ga kao dete neku igračku. Iako je minus, njegov glas i reči pesme „greju me“:
„Nije važno odakle sam
Sve dok znadeš kuda putujem
Deralo me sedam mora
Gorka kora ljute nevolje.
To što brodi ne mogu da prevale
Čovjek umije
Meni se, dušo, od tebe ne rastaje“.
Slušam i ne verujem. Ne mogu da verujem da samo ja uživam u toj lepoti, dok drugi pognute glave užurbano prolaze. Svi oni žure na ono mesto sa kog sam ja jedva čekala da odem. Niko ni ne primećuje svirača koji unosi dušu u pesmu razlistanu motivima prošlih vremena. Prestaje da peva. Gledam ga tužnim očima i molim da otpeva pesmu još jednom. Začuđeno me je pogledao, nasmešio se i počeo od početka.
Uživam pokušavajući da protumačim o čemu stihovi govore. Šta se to krije iza tih divnih reči? Zašto me toliko očaravaju? Vreme je prolazilo, padao je mrak a da to nisam ni primetila. Morao je da ode. Zahvalila sam mu na tim predivnim trenucima… Rastali smo se.
Na putu do kuće, pokušavam da shvatim šta se desilo ljudima. Zašto niko nije prepoznao kvalitet u sviraču? Šta se to dešava sa nama? Ništa mi nije bilo jasno. Morala sam da saznam više o svemu…
Muzika koja je mučila moje uši pripada turbo-folk kulturi i to je ono što je „popularno“.
Ljudi se uz takvu melodiju danas opuštaju. Motivi u svim pesmama su isti, a reči se brzo pamte i još brže zaboravljaju. Suprotnost turbo-folku je ono što sam čula na ulici. A to je umetnost. Umetnost u kojoj nema pogrešnog tumačenja, jer postoji beskraj ideja. Svaka reč je na svom mestu i dira u dušu.
Iskreno mislim i još više se nadam da ćemo jednog dana shvatiti šta je kvalitetno. Vratićemo se onim vremenima u kojima smo znali prepoznati vrednost. Turbo-folk će izbledeti onog trenutka kada više ljudi shvati kako naša kultura propada, a to će se desiti. Laž je da o ukusima ne treba raspravljati. Ukusi ne postoje, postoje nivoi, a svako odlučuje da li želi da se vine u visine ili da ostane u nametnutom trivijalnom blatu.
Tamara Deljanin
