Neko bi mogao da se upita: „Kako može velelepni most na Drini uopšte da se uporedi sa Zadružnim domom u nekakvom malom selu?“. Ako ništa drugo, zapisano i Bog pamti, pa će i ovaj tekst nastojati da pokaže kako svako mesto ima svoju građevinu i svoj mali svet i život vezan i okupljen oko nje.
Gašenjem i neobnavljanjem takvih građevina, gasi se i propada taj mali svet, gasi se život, jer svi odlaze iz sela, kao što se bežalo sa Titanika, glavom bez obzira.
Od Razbojnčana i dan-danas možete čuti: „Je l’ ćemo do doma?; „Šta ima kod doma?“. Današnja deca i mladi ljudi u njemu vide jedan nenametljivi oronuli objekat, centar sela i eto, ne znajući i ne pitajući se zašto je on tu, prolaze, ne sluteći kakva se istorija i žrtva krije iza njega... Istorija i žrtva su ključne reči koje vezuju ne samo ove dve građevine, već svaku građevinu na svetu, koja je podignuta mukom i krvlju predaka za bolje sutra, za dobrobit jedne zajednice. Kao što mostovi kod Ive Andrića spajaju ljude, nacije, religije i mire zaraćene strane, tako je Dom u Razbojni svojom svrhom i suštinom spajao meštane na mnogo nivoa: ekonomski, društveno i najbitnije – kulturno.
Stariji ljudi, sa tugom gledaju na njegovu bivšu grandioznost. Svesni su šta je on figurirao u prošlosti, te ih više boli svaki podsmeh upućen ovoj građevini.
Oduvek me je interesovalo kako je sagrađen, koja priča stoji iza njega, čemu je služio i šta je on to dao Razbojni? Jednom prilikom mi je baba Caja ispričala neke zanimljivosti o samoj gradnji: „Išlo se na kuluk, pod moranje... Svi smo išli da gradimo. Od male Razbojne se cigla prenosila do Doma, s ruke na ruku, a mi deca smo isto bili upošljeni, ispravljali smo zakrivljene eksere. Muka je to bila...“
Tako je baba Caja pričala, pred očima mi je dočarala sliku posleratne Srbije. „Mi deca, nismo imali ništa, kak’a čokolada, kakvi slatkiši. Samo oni bogatiji su jeli ’leba, a koji je bio siroma’, njemu je proja bila zlato. I muška i ženska deca su nosila suknje, jer je bilo skupo da se šiju pantalone. Bilo nam zanimljivo, dok trajao rat, kad prođu nemački vojnici kroz Razbojnu, a mi jurimo za njihovim kolima i sve vičemo: „Željka! Željka! Željka!“, trčimo dokle god možemo za njima, nagutamo se prašine i tako, ha ha ha! Baba Caja te priče o prošlosti uvek završava smehom punim nečeg razumnog i neustrašivog, kao da je sve to što je preživela bila slučajna šala. Kasnije mi je ispričala da su ta nemačka kola marke „Mercedes“ deca zvala „Željka“, jer su ih podsećala na kornjače.
Posle Drugog svetskog rata je i krenula izgradnja doma, pored sve nemaštine, meštani Razbojne, ali i meštani okolnih sela su se založili za opšte dobro, zasukli rukave i otpočeli gradnju. I mlado i staro, ko koliko može, čitava kolona ljudi od par kilometara prenosila je ciglu do mesta izgradnje – s ruke na ruku. Mnogo je krvi proliveno, mnogi su se povredili na samom gradilištu, a ono što je uloženo, višestruko se vratilo.
Osećajući i ličnu odgovornost prema svojim precima, a naročito prema pradedi Stanku Milojeviću, koji je i učestvovao u samoj izgradnji, ja, pripadnik generacije koja Dom zatiče starim i oronulim, spreman sam da svim svojim raspoloživim snagama pokrenem njegovu obnovu.
Zadružni Dom je pravljen u periodu 1947 – 1948.g. završen u maju 1948.g.
u čast V-og Kongresa K.P.J površine 1.041 m2.
U izgradnji su učestvovali meštani sela Razbojna, Ravni i Žunje.
ZA IZGRADNjU DOMA SU KORIŠĆENI SLEDEĆI RASPOLOŽIVI RESURSI:
- Građa za Dom je eksploatisana iz privatnih šuma Vidosava Petrovića.
- Cigla za objekat 300.000.kom, ručno pravljenih - Gojko Deljanin.
- Kamen za temelj vađen u kamenolomu - Radoje Milosavljević.
- Pesak zapregama izvučen iz reke Rasine, koja protiče kroz selo.
- Kreč ispečen u krečanama u Žunjima - familija Kričak.
- Voda dovedena iz "Krušjaka'' - Stanko Milojević, Radisav Lazarević.
- Stolariju za ceo objekat napravili: Svetomir-Toja Predolac, Đorđe Vasiljević-Lokvarac, Radoslav Jevtić, Borivoje-Bora Jevtić iz Razbojne, Milutin Marković-Subotar, Mila Trišić iz Ravni – svi bez naplate i bilo kakve nadoknade.
- Hranu za majstore koji su zidali i malterisali pripremala je Rosanda Đorđević.
- Svako ko je mesecima radio na Domu nosio je hranu u torbu, sa sobom.
- Meštani su u periodu izgradnje dobrovoljnim radom, prenoseći materijal s ruke na ruku, sa mesta udaljenih i po nekoliko kilometara od doma, doprineli samoj izgradnji.
- Deca su bila zadužena da rade lakše poslove, najčešće je to bilo ispravljanje zakrivljenih eksera.
NAMENA ZADRUŽNOG DOMA U PERIODU 1948 – 1970.g.
- Useljava se Zemljoradnička Zadruga Razbojna – uprave zadruga u Ravnima i Žunjima bile su u privatnim kućama u selu.
- U Dom se useljava i dva razreda osmogodišnje škole.
- Otvara se sala i čitaonica sa Bibliotekom – 1950.g, dok čitaonica dobija Republičku nagradu K.P.Z. Srbije.
- Useljava se kulturno umetničko društvo "Donji Kopaonik'', koje održava redovne priredbe u Domu.
- Useljava se stanica Narodne milicije i Skupština Opštine - komuna Razbojna.
- Upodrumu se otvara štala za priplodne bikove Poljoprivredne Stanice iz Brusa.
-. Velimir Vecko Stanić otvara potkivačku radnju u sklopu Zemljoradničke Zadruge.
- Otvara se Zdravstvena Ambulanta za lečenje meštana sela Razbojna, Ravni, Bogiše, Zlatari, Žilinci, Kovioci, Strojinci, Dupci i Žunje.
- Uređuju se prostorije pošte, telegrafa i telefona.
- Otvara se otkupna stanica za otkup voća i alkohola .
NAMENA I SUDBINA ZADRUŽNOG DOMA U PERIODU od 1970 – 2020.g.
- Po izgradnji svog novog Zadružnog objekta uprava Zadruge se useljava u novu zgradu.
- Opština se useljava u svoj novoizgrađeni objekat.
- U Zadružnom Domu ostaje kafana, prodavnice i magacini.
- Podrum Zadruga sada koristi za otkup alkoholnih pića.
- Pored Zadružnog Doma se izgrađuje i otvara pekara.
- Zadruga se razvija i izgrađuje svoje objekte u okolnim selima, prodavnice i otkupne stanice u Zlatarima otvara rafineriju alkohola.
- Zadruga obrađuje znatne površine zemljišta koje joj pripada.
- Cveta proizvodnja i otkup alkohola u saradnji sa "Prokupcom''iz Beograda.
- Stanica Narodne milicije i dalje ostaje u Domu.
- Kafana se iseljava iz Doma u drugu prostoriju.
- Dom sada ostaje kao jedino mesto okupljanja mladih i meštana, ispunjeno kulturnim sadržajima.
- Izgrađen je novi školski prostor nadogradnjom sprata na Dom.
Selo je sve više opustelo, mladi odlaze. Zadružni Dom propada, o njemu se niko ne stara pa čak ni Z.Z. "Donji Kopaonik'' kao njegov dugogodišnji korisnik.
Zadruga koristi svoje nove prostorije, Zdravstvena stanica svoje, Pošta svoj novoizgrađeni prostor.Zadružni Dom postaje neupotrebljiv i nefunkcionalan, posebno izgradnjom novog školskog objekta 1983. godine, posle zemljotresa.
Kakva će biti ubuduće sudbina Doma u Razbojni i da li će postati i ostati simbol sela ostaje da se vidi ali treba imati na umu da selo je Itaka svakom čoveku, da ponekada prija šetnja sa precima ali i da treba sačuvati odnosno obnoviti ono što su preci stvarali.
Viktor Milojević
