Razbojna VM

Nastavljamo serijal Viktorove priče novim tekstom Viktora Milojevića - Šetnja sa precima.

-To su bila neka čudna, gotovo neznabožačka vremena, nama toliko neshvatljiva... Ljudima je vladala sama priroda i njena surovost. Nisu imali ni kralja, ni cara. Priroda je bila vrhovna vlast. Selo tog našeg pretka zvalo se Obla glava. Kao dete sam slušao tu priču od starijih, a dete k'o dete, uvek upamti ono najzanimljivije i to posle nosi kroz čitav svoj život. Eto, sad kao star čovek živo se sećam tih priča, jer ja mogu samo unazad da gledam, moje je prošlo... – Tako je imao običaj da govori pradeda svom unuku o tom njihovom davnom pretku. Njemu je tu priču ispričao njegov pradeda, i to se prenosilo s kolena na koleno do ovog trenutka. Od ovog trenutka ova priča se zapisuje, jer „Zapisano i Bog pamti“.

-Ta priča o našem pretku, gorštaku, koji je u proleće kačio detelinu sa četiri lista na svoj ručno šiveni prsluk mi je od kad znam za sebe bila neverovatna – Pradeda je, razume se, bio star, ali uvek raspoložen da govori o tom „našem pretku“.

„Da nije njega bilo i da se nije bio nekako iskobeljao iz meda, ti i ja ne bismo danas ovde razgovarali o tome...“

-Selo u kome je živeo naš predak sa svojom ženom, stasitom i jakom, bilo je smešteno na jednoj planinskoj strani, gde su izvirale hladnoplave i bistre reke... Svi su to njihovo naselje zvali Obla glava, a podno Oble glave nalazila se Pitoma livada na kojoj su svake treće godine nicale džinovske pečurke, koje su meštani okretali na ražnju. To je bila najveća poslastica, lepša od pečenja. Verovalo se da tu livadu ne treba kositi, jer bi to poremetilo ukus tih gigantogljiva. Imali su krave i nešto malo ovaca i svinja, a pored toga, preživljavali su i loveći divlje veprove, zečeve i srne. Majstori su bili u proizvodnji samostrela.

-Je l' su imali konje?

Da, imali su.... To su brdski konji, male glave, a velikih i širokih vratova. Leđa su im bila kao bračni kreveti, a noge i grudi, kraći, ali vidno mišićavi... A bili su veoma izdržljivi, jer su uglavnom vukli posečena stabla uz brdo. Kao što rekoh, položaj njihovih kuća je bio takav, postavljen na jednoj šumovitoj kosoj strani, zaklonit i siguran od raznih osvajača i životinjskih predatora. Oni su bili na visini, zaklonjeni visokim hrastovima sa prednje strane sela i savršeno jasno su mogli da vide sve što se dešavalo u dolini. U to vreme, nije bilo puta. Ljudi su se kretali po zamrznutoj reci ili pak za vreme leta, kad nivo vode opadne, pored reke. Meštani koji su odlazili sa Oble glave i posećivali druga mesta, morali su dobro da paze da ne budu propraćeni od nekog stranog elementa. I zaista, niko nikad nije otkrio položaj Oble glave i njenog neizostavnog dela - Pitome livade. To je iz te doline, odnosno sa „Velikog puta“ izgledalo kao obična šuma. Niko nije mogao da pretpostavi da se tu nalazi jedno čitavo selo i da se baš tu odvija svakodnevni život.

-A šta se nalazilo iza sela?

Iza sela se nalazila Granični gustiš, u koji niko nije smeo da odlazi. Kolale su samo legende o tome da u toj šumi živi stari mudrac, veleposednik znanja o dugovečnom i srećnom životu.

-Zar nisi rekao da su se bavili i lovom, to znači da su morali da odlaze u šumu, je l' tako?

Išli su oni u šumu, ali samo donekle. Tačno se znala granica do koje je moglo da se ide, jer šuma je postajala sve neprohodnija i teža za proći. Dešavalo se da psi upadnu u kovrag i prođu groz taj Granični gustiš i pogodi šta se događalo?

-Nijedan se nije vratio?

Tako je... Niko se nije usuđivao da ode, dok nije došlo vreme da neko mora da ode.

-Čekaj, nemoj mi reći da je taj naš predak morao da ode?

Brzo shvataš! Vidi, dugo su Obloglavljani živeli u blagostanju, deca su se rađala. Imali su dovoljno hrane...

-Pored onih gigantogljiva i divljači, šta su još jeli?

Uglavnom mlečne proizvode... Nije bilo lako uloviti divljač, a i gigantogljive su se pojavljivale svake treće godine, te su najviše koristili mleko, sir i kajmak u raznim kombinacijama npr. sa džemom od borovnice i naknadno posutim šumskim voćem ili jednostavno sa zdrobljenim mineralnim kamenom slanog ukusa. Sve se to stavljalo u drvene posude, što je doprinosilo punoći ukusa.

-I šta kažeš „Imali su dovoljno hrane...“?

Da, živeli su u blagostanju... Priroda im je podarila sve što im je bilo potrebno. Od hrane, kao što sam već rekao, pa sve do materijala za kuće.

-Pretpostavljam da su kuće bile od kamena?

Nisu, isključivo su pravljene od blata, prosušene trave i oblica.

-Šta su to oblice?

Ih, bre, vi mladi, ništa ne znate... Oblice su ti bukvalno posečena stabla, samo im se skine kora, i to je to. Ne seku se na daske, nego se tako okrugle ređaju jedna na drugu i zatim se prostor između njih popunjava mešavinom blata i suve trave. To im je bila izolacija za te njihove brvnare, a čudićeš se, krov je bio sav od mahovine. Sve u svemu, savršeno su se uklapale uz četinare i ostalu šumu kojom je bila prošarana Obla glava.

-Pomenuo si mudraca, veleposednika znanja o dugovečnom i srećnom životu. Zašto je uopšte postojala legenda o njemu kad su već živeli u blagostanju?

Sad slušaj dobro i ne prekidaj me, nego piši...

                                           Blagostanje

Kao i sve u životu, ništa ne traje večno. Kad si srećan, i to će proći, kad si tužan – i to će proći, ali zlo je uvek novo. Tako je naš predak, stari gorštak, živeo u miru sa svojim meštanima. Pomagali su jedni drugima, bili su neverovatno složni, to ih je i održalo u tako teškim uslovima. Žene su činile domove toplim i komfornim, idealnim za odgajanje dece i za mužev povratak iz lova ili svakodnevnog posla. Sav taj rad i trud, nekad lakših, nekad težih fizičkih zahteva, mamio je osmehe i davao posebnu vedrinu tim jednostavnim ljudima. Veliki mir je vladao među Obloglavljanima, jer su imali sve za pristojan život u prirodi. Neko bi rekao da je to primitivan život, ali i najveći bogataši u istoriji mogli bi samo da maštaju o takvom ambijentu. Na vrhu Oble glave izvirale su dve hladne i bistre reke, čiji tokovi su se preplitali i spuštali kroz sredinu samog sela padajući na svoje podnožje – Pitomu livadu. U tom delu Pitome livade formiralo se svojevrsno jezerce bez dna u kome su naročito deca volela da se kupaju. Brzohučne reke obrušavale su se velikom jačinom, pa je pritisak pravio vazdušne kovitle, ne dozvoljavajući potanjanje. Bilo je izuzetno bezbedno, čak i za najmlađe. I, dok su deca uživala u kupanju u podnožju reka, stariji meštani, uključujući i našeg pretka, na samoj padini, gde su se reke susticale i tekle brzo, stavljali su specijalno izrađenu vunu preko drvenih pregrada, što je bila neverovatna tehnologija za to nedokučivo vreme. Pesak i ostale čestice su prolazile kroz drvena sita, a na vuni su se zadržavale čestice zlata. Reke su bile zlatonosne samo na onim mestima na kojima su se ukrštale i susticale. Stoka se tuda nije pojila...

Pošto je selo bilo postavljeno na padini, bilo je izuzetno naporno silaziti u Pitomu livadu i penjati se ponovo do centra sela. Domišljati seljani su to rešili tako što su napravili visoke stepenice koje su se poput pukotine u zemlji prostirale duž reka, jer konji su bili korišćeni isključivo za rad. Nije im bila poznata kultura jahanja, međutim, penjati se uz te stepenice bio je više odmor za mozak i dušu, nego neki iznimni fizički napor, jer hučanje reka i pirenje vetra doprinošahu vetrenju same duše. Zlatom su trgovali, uglavnom kupujući sitnu stoku, ali su od njega pravili vrhove za strele. Koga zlatnovrhana strela pogodi, taj se ne diže, tome je milija crna zemlja, neg' prolećno sunce.

U centru sela se odigravao, razume se, kulturni i društveni život. Na vrhu Oble glave, u blizini graničnog gustiša i neposećene šume nalazilo se mesto popločano kamenom, a oko tog kamenog dela, bio je postavljen tepih od mahovine i jedna staza koja je vodila do ostalih kuća. Kad se tu popneš, jasno vidiš čitavu padinu i džinovske hrastove postavljene na kraju Pitome livade, koji su sa vrha sela izgledali kao patuljci.

Naš predak je bio čuven po proizvodnji gajdi i po virtuoznom sviranju. Meštani su se okupljali, igrali kolo oko Pretka, kršnog i dobroćudnog gorštaka, a on je piskom gajdi terao zle sile što dalje od njihovog milog mesta. Bile su bogate gozbe, naročito onih godina kad su nicale gigantogljive. Muški su ih pekli na ražnjevima, a vredne žene odvajale njihovo meso i služile svima, obično nakon kola, a deca su nestrpljivo obigravala oko ražnja, štipajući nagorele delove.

Živeći idilično, u prevodu živeću u skladu sa prirodom i poštujući svoje običaje, najednom nastupi Glad. O toj Gladi, meštani su znali iz starijih spisa i zapisa, ali su mislili da je to daleko od njih i da je nemogućno da se to desi. Međutim, Predak je znao, u njemu je tinjalo: „Ide vreme, nosi breme“. To nije bila ljudska glad, to je bila glad nečeg nezajažljivog, tamnog, animalnog. Jedne noći nestalo je nekoliko stražara na mestu graničnog gustiša. Čula se piska i vriska konja i ostale stoke. Nešto im je okrnjilo kuće, porušilo par štala i odnelo nekoliko krava. Nisu znali šta ih je snašlo. Sve se desilo preko noći i sa prvim petlovima je usahnulo. Iz gustiša, na granici sela i šume, nešto je posetilo meštane, nešto što je u starim spisima bilo okarakterisano kao „Glad“. Imali su svoje mitove, ali su ih svi držali za nešto što je daleko od istine. Međutim, ovo je bila istina, istina koja boli...

   „Daje se na znanje, našim potomcima, meštanima Oble glave da će doći do izdaje mudraca, najboljeg medveđeg prijatelja. Nastupiće Glad, zla i opaka, protivljudska i neprirodna. Njeno zaustavljanje znači opstanak samog sela i produženje loza. Bira se pojedinac i šalje na opasan put u neprohodnu šumu, u drugi svet, u svet starog mudraca, veleposednika znanja o srećnom i dugovečnom životu, jer on ima odgovor kako uništiti Glad i spasiti buduće generacije.“

Vaši preci, 220. god, nove ere.
Odlazak

Posle sazivanja skupštine i odmotavanja zavetnog pergamenta, starešina sela odlučio je da je Predak najpozvaniji za odlazak u nepoznatu šumu, u taj Granični gustiš, u svet čuvenog mudraca koji je popio svu pamet tadašnjeg sveta. Nisu mogli više da žale za izgubljenom stokom i ljudima, trebalo je brzo delati i nalaziti rešenje, a posle starčevih reči sve su oči bile uprte u Pretka. Video je uznemirena lica svojih meštana, krvavo jezero podno Oble glave, polusrušene štale i tamno nebo u sred bela dana... Video je lica svoje uplakane dece i svoju ženu koja mu je polako prilazila i nadenula detelinu sa četiri lista na ručno šiveni prsluk. Nije pustila suzu, a oči su joj bile mlake od suza. Bila je jaka. Njen muž odlazi, možda se neće vratiti, ali ono što je bilo izvesno i sigurno jesu bili napadi Gladi. Verovatno bi još par napada sravnilo čitavo selo. Donela mu je samostrel, zlatnovrhane strele i gajde i rekla: „ Dragi, idi mudro, ne pogini ludo“. Poljubio je svoju ženu u čelo i pogladio decu po kosi: „Vratiće se otac, obećavam!“

Ruke meštana su ga dodirivale i ispraćale. Vetar mu je nosio kosu. Hrabro je koračao ka vrhu sela i Graničnom gustišu. Gorštački plamen mu je goreo u grudima, a trnci u očvrslim rukama ustreptaše kao žarice. Sa samostrelom na leđima i gajdama u naručju, još jednom je pogledao dole ka selu, naduo mešinu i preko piska raspalio po gajdenici. Otkrojio je melodiju od koje bi se i vilama podigla kosa na glavi, a potom zapevao:

„Tako mi gorštačkih tvrdih ruku
Skinuću sa nas ovu muku
Ne bojimo se Gladi, bolje neka beži
Jer gorštaci se bude tamo gde poskok leži“
Šuma

Na samom početku Graničnog gustiša i tog, narodski rečeno, kovraga, primetio je krvavi trag koji se nastavljao dalje, ko će ga znati dokle. Počeo je da ga prati, da se probija kroz šiblje. Krvav trag, prošaran pokatkad i ponegde izmetom nepravilnog oblika, bio je jasan pokazatelj puta Gladi. Grane i šiblje mu je smetalo, pljeskalo ga po licu, upadalo u oči, ali gorštačka upornost nije odlazila nikud! Pratio je trag uporno upirući oči u zemlju, uprkos nemogućnosti da pomera glavu na dole. Probijao se, ne misleći na sebe i najednom, kao kad posle kiše grane sunce, naiđe na jedan čist prostor i čudnu stazu, okruženu s jedne i druge strane kipovima ljudskog izgleda. Zasvirao je u gajde i zapevao...

„Goro, goro moja, gorice
Kazuj, kazuj mi prave puteve
Kazuj, kazuj pravo, a ne krivo
Da ne odem svukud bilo“

Krenuo je stazom, razgledajući kipove, dok nije udario u nečije grudi. Pogledao je više sebe. Duga brada i seda kosa se talasala na vetru. Gledaju se, niko ne progovara...

-Šta je? – progovori mudrac.

-Pa... Ja sam... Doš'o... – poče Predak da muca.

-Hoćeš sad da raspalim nebo gromovima i oteram te odavde?! Kako se usuđuješ da dolaziš ovde gde ljudska noga nije barem hiljadu godina kročila?!

-Tako ti gromova, nemoj! Došao sam mukom...

-Udarila, Glad, a? Ha ha ha! – gromoglasno se nasmeja stari.

-Kako znaš? – odvrati Predak

- JA SAM VELEPOSEDNIK ZNANjA O DUGOVEČNOM I SREĆNOM ŽIVOTU!!! JA VEDRIM I OBLAČIM I PRIRODI RAVNOTEŽU DAJEEEEMMM.

Od ovih reči, čitavu šumu prope silan nalet i napet užas hladnog vazduha, savi se drveće, umalo Predak ne pade na zadnjicu.

-Znači stvarno postoji... Sto mu zima, istinite su priče starijih o njemu, samo zašto li je ovako jarostan? – mislio je u sebi Predak. Nije mu bilo jasno zašto je gnevan, kad je o njemu čuo da je pravdoljubiva i topla srca.

-Jarostan sam zato što su mi se stvari otele kontroli, eto, otud Glad, žao mi je... – izusti mudrac onako tužno.

-Upravo si mi pročitao misli?! – zbunio se Predak.

-Ma, sve ja znam... Nije Glad snašla samo Obloglavljane, već i druga sela koja su živela u sadejstvu sa prirodom. Naravno, ti misliš samo za svoje, a ja brinem o svima, ali to niko ne vidi, naravno, takvi su ljudi. – Mudrac je bio vidno potresen, čitav spektar raspoloženja mu se izmenjao u minuti. Na kraju samo što nije zaplakao.

-Kako onda da vratimo stvari u pređašnje stanje? – odvrati zabrinuto naš gorštak.

-Glad nije ništa drugo nego pobuna mog dugogodišnjeg ljubimca i prijatelja, medveda. Othranio sam ga, sve mu dao, a on meni tako da uradi, joooj, uhhh – teško je uzdisao i gladio bradu, razočarani mudrac.

-Šta se dogodilo? – upita Predak.

-Dogodilo se to da sam mu prokazao puteve do svih sela. Rekao je da neće pričati nikome, a ja sam mu poverovao, gledao sam ga kao sina. Mislio sam da nije ništa strašno ako zna puteve i izlaze iz ovog Gustiša, ali on je preneo ostalim medvedima i ponela ih je Glad. Ne mogu ništa da učinim, jer je narušena ravnoteža i moja moć je oslabljena. Pokazaću ti put do njih, odi i ubij njega! To je rešenje! Razlikuje se od svih po tome što hoda kao čovek, i znaj, ako se vratiš, dobićeš zagonetke u amanet čije odgonetanje vodi u srećan i dugovečan život.

Medvedijada

Mudrac mu je pokazao jedan potok i rekao mu da ga prati. Potok je bio usečen u zemlju, a sve je izgledalo kao neki mali kanjon. Oprostio se sa mudracem, ostavio gajde na početku potoka i polako krenuo da silazi dole. Koračao je i napredovao na putu preskačući potok čas levo, čas desno. Zanet tim skakanjem, nije odmah ni primetio da će uskoro izaći iz „kanjona“ na rasprostranjenu livadu, okruglu kao tepsija. Između livade i potoka niklo je neko trnovito žbunje, a tu je bila i ogromna stara kruška. Zaletevši se iz potočnog dela, uleteo je u žbunje i dok je skidao trnje i trnovite grane sa svoje ogrubele kože, imao je šta i da vidi. Oko njega se digao smrad konjskih iznutrica i vonj natrulelih ljudskih ostataka, a nedaleko od žbunja video je sveže zaklanu jagnjad, jednog konja i nekoliko ljudi. Svi na istoj gomili! Tromi medved, uzdignut na zadnje noge, išao je za dvema kravama i žicao ih šapama, usmeravajući im kretanje. Vikao je iz sveg glasa ostalim medvedima: „Budale, pojedite ovu gomilu ovde, pre nego što se meso ucrvlja!“ Kada je Predak video taj prizor, počeo je da se penje uz krušku glavom bez obzira. Bila je stara i široka, ali pogodna za penjanje. Uzeo je dve strele iz tobolca i krenuo da ubada jednom, pa drugom, sve dok nije upao u med. Unutrašnjost kruške bila je ispunjena medom. Predak je mislio da je to mesto na kome se može sesti i sa koga se račvaju ostale debele grane. Pogrešio je! Završio je u medu. Uronjen do članaka, nije tonuo, ali nije mogao ni da se miče, niti da dohvati vrh kruške i izbavi se iz meda.

Počela je da pada noć. Kosti pucaju pod medveđim čeljustima, slade se mesom, sisaju krv onoga što je sad samo sećanje na život. Sve to Predak čuje, ledi mu se krv u žilama, ali tu je u medu, ćuti, ne pomera se. Prolazi mu celokupan život kroz glavu, nedostaje mu kuća, žena, deca, Obla glava, jezero, ukus gigantogljiva, čak i brzoupletene reke, koje je doživljavao kao svakodnevicu, sad su mu nasušne. Svakog časa je mogao da se neki od medveda popne za malo meda i tu ne bi bio samo Pretkov kraj, nego i kraj Oble glave i svih ostalih sela razbacanih sa mnogih strana Graničnog gustiša. Svanjavalo je... Nešto je počelo da grebe drvo. Čuo se kmečeći zvuk.

-Znači ovo je moj kraj... Ako ništa drugo, smrt će mi biti slatka – hrabro se osmehivao taj okoštali gorštak i sa tugom gledao udenutu četvorolisnu detelinu na svom toplom prsluku. Šapa se pojavljivala više njega, zažmurio je i čekao smrt. Međutim, nešto je i dalje grebuckalo, ne povređujući ga. Otvorio je oči, a ono mali popišanko, meče naivno. Iskrao se od ostalih i došao po malo meda. Pružao je šapicu, taman onoliko da se lukavi gorštak dohvati i izvuče. Samo što ga je uhvatio za šapu i gotovo se izvukao, deran medveđi se razdra, bolno jauknu i obojica se strmeknuše niz krušku. Tras! Otkačio se od mladunčeta i počeo da beži put potoka, nazad, odakle je došao, ali medvedi su ga već jurili. Trčeći i ne pazeći ispred sebe, okliznuo se o kamen, pao na leđa i dok se pridizao, video je desetak medveda kako idu za njim, a na kraju te horde išao je dvonoške glavni medved, izdajica i lažov, izvor zla. Predak je ležeći, u polusvesti, izvadio samostrel i u bunilu nišanio. Žvalava usta uspravljenog medveda su naređivala: „Zdrobite gadaaaa!“

Tuuusss! Sve je stalo, zlatnovrhana strela je prošla kroz alava usta ubice, remetioca prirodnog života. Ostalim medvedima se najednom izgubi krvoločni nagon, odustaše od gonjenja. Samo su njušili okolo i pasli travu, a izdajnik je iskrkljao do smrti. Kad su se medvedi razišli, odrao je tromog zlikovca i poneo kožu kao trofej.

Povratak

U neverici zbog sudbonosnog i epskog pogotka o kome će govoriti svojoj deci, počeo je radosno da preskače potok, čas levo, čas desno. Radost i ona ljudska ispunjenost i zadovoljstvo životom posle moguće smrti, nosila mu je noge napred. Jedva je čekao da stigne kući... Kada se konačno uspeo do vrha potočnog kanjona, ruka starca ga je izvlačila i povlačila u zagrljaj. Mudrac je sa pomešanim osećanjima gledao medveđu kožu, radostan što se sve okončalo, ali i razočaran što ga je najbolji prijatelj izdao.

-Uspeo si, momče! Vratili smo ravnotežu, Glad je nestala... – svesrdno ga je dočekao mudrac.

-A sada mi reci kako da odem odavde i vratim se kući. – iznureni gorštak je samo o tome mislio.

-Polako, pre nego što odeš, uzmi ove tri zagonetke i sačuvaj je potomcima u amanet, za budućnost. Vidiš, problemi koji će tištiti ljude biće mnogo veći nego ova Glad što je bila. – pruži mu mudrac tri kamene ploče i na njima uklesane tri zagonetke.

Predak je čudno pogledao kamene ploče, stavio ih pod desni pazuh, a pritom ne ispuštajući gajde iz leve ruke krenuo prokazanim putem na Oblu glavu.

-Evo, i to sam zapisao... Deda, nije valjda da je ovde kraj priče?!

- Kada je stigao u selo, napravili su veliku gozbu, spremili su sve po redu, bilo je čak i gigantogljiva i od tada više nisu imali problema sa Glađu. Nastavili su da žive u skladu sa prirodom, a naš Predak je sa svojom ženom i decom dugo živeo i uživao u takvom ambijentu s tim što nije više kačio samo detelinu sa četiri lista na svoj ručno šiveni prsluk, već i medveđi zub na svoje gajde. – objasni praded

-Deda, ispričao si da mu je mudrac neke zagonetke dao... Znači ova priča o Pretku je izmišljena, ha ha ha, nisi stigao da izmisliš zagonetke o tajni „dugovečnog i srećnog života“. Jao, deda, dobro te služi mašta u ovim godinama, ali ne baš i mozak, ha ha ha!

Pradeda je izvadio tri kamene ploče iz svog starog porodičnog sandučeta. Unuk se zabezeknuo, nije mogao da veruje svojim očima.

-Evo ti, čitaj naglas... – zadovoljno se osmehivao pradeda, kao što to uvek rade stari ljudi, puni životnog iskustva i poučeni drevnim mudrostima.

Unuk je ostavio mobilni telefon i počeo:
PRVA – ŠARENO JE, ZMIJA NIJE, A OD ŽENE TI JE VERNIJE?;
DRUGA – JA SAM CRNA I CRVENA, SVAKOME SAM MUŽU ŽENA?;
TREĆA –NUŽNO JE ZLO, ALI BEZ NjE GUBIŠ I KUĆU I TLO?;

*Odgovori na zagonetke*
Prva – Pas
Druga – Zemlja (na selu)
Treća – Žena

ViktorM 2016
Viktor Milojević


Dodajte komentar:

Vaš komentar je uspešno poslat i biće objavljen nakon odobrenja.
Dogodila se greška prilikom slanja komentara. Molimo pokušajte kasnije.
Facebook - BrusONLINE
YouTube - BrusONLINE