Jezero GBozanovic

Zašto ne treba privatizovati vodovode možete pročitati u tekstu Miroslava Samardžića, politikologa iz Zrenjanina, koji je objavljen na sajtu Građanski preokret.

Voda je specifično dobro, od ključnog značaja za opstanak ljudi i drugog živog sveta, poput vazduha i sunčeve svetlosti. U mnogim zajednicama izvori pitke vode imaju često religiozni i kulturni značaj, uživaju posebno poštovanje. Voda je najvažniji resurs, i ukoliko je pod privatnom kontrolom, to znači da glavni izvor života pojedinaca i zajednica kontroliše neka privatna korporacija čiji je jedini cilj  maksimalizacija profita. Komodifikacija vode znači da je ona dostupna samo onima koji imaju sposobnost da plate. Siromašni i marginalizovani ostaju bez pristupa vodi, privatni vlasnici tako stiču moć nad biološkim opstankom velikog broja ljudi.

Voda je kompleksno dobro, ona je javno dobro, ali  po nekim svojim karakteristikama može da bude i roba, potrošnja je uglavnom individualna i  merljiva, može se  flaširati i prodavati, može se određivati i  naplaćivati cena. Privatizacija vode motivisana je ekonomskim razlozima, s ciljem otvaranja novih tržišta na kojima bi se plasirale ogromne mase slobodnog kapitala koji postoji u međunarodnonm finansijskom sistemu. U periodu od 1996. do 2002. Svetska banka je trećinu svojih kredita, investiranih u poslove s vodom, uslovljavala privatizacijiom. Prema neoliberalnom konceptu, voda je sve više oskudni resurs koja mora imati punu ekonomsku cenu, treba da bude prodavana na tržištu onima koji ponude najveću cenu. Zaštita prirode i ograničenih resursa biće obezbeđena ukoliko se u ove oblasti uvedu tržišni mehanizmi. Voda je potcenjena, kažu neoliberali, nije ljudsko pravo nego roba kao i svaka druga. Procenjuje se da će 2025.god. potražnja za vodom nadmašivati ponudu za 56%.

Prema podacima UN oko osam stotina miliona ljudi u svetu nama pristup pijaćoj vodi, dve i po milijadre nije priključeno na kanalizaciju, a tri i po milona ljudi godišnje umre od bolesti povezanih s prljavom vodom.

Oko 90% svetskog stanovništva koje je priključeno na vodovodnu mrežu vodom snabdevaju preduzeća u javnom vlasništvu. Od devedesetih godina dvadesetog veka počinje talas privatizacije i u ovoj oblasti. Na tržištu vodosnabdevanja dominira nekoliko multinacionalnih kompanija. Sve je veće tržište flaširane vode, koje je, takođe, monopolizovano. Privatne kompanije su poznate po tome što intezivno eksploatišu izvore vode, koji su ranije pripadali lokalnim zajednicama. Zbog nadeksploatacije, izvori brzo presuše.  

Velike multinacionalne korporacije, uz podršku država, nastoje da monopolišu vlasništvo nad izvorima vode i onemoguće lokalno stanovništvo da se autonomno snabdeva vodom. Pristup vodi treba da bude samo na tržištu, samodovoljnost zajednica je štetna za širenje i funkcionisanje tržišta. Izvesni Gari Harinkton iz Ohaja, SAD, svojevremeno je osuđen na trideset dana zatvora zato što je skupljao kišnicu u veštačkim jezerima koje je napravio na svom imanju.

U brojnim primerima pokazalo se da je privatizacija vodovoda bila štetna. Privatne kompanije obično nedovoljno investiraju, cene skaču, smanjuje se broj zaposlenih, upravljanje je netransparentno, postoje znatni ekološki hazardi. Zbog očiglednih neuspeha privatizacije u Evropi je poslednjih godina ojačao pokret za remunicipalizaciju, tj. vraćanje vodovoda u javno vlasništvo. Tako su remunicipalizovani predhodno privatizovani vodovodi u Parizu, Berlinu, Budimpešti… U Italiji je 2011. godine održan referendum na kome su se birači ogromnom većinom opredelili protiv privatizacije vodovoda.

U nekim slučajevima privatizacija je  dovela  do pravih masovnih ustanaka. U bolivijskom gradu Kočabambi, američka kompanija Behtel krajem devedesetih godina dvadesetog veka dobila je ekskluzivo pravo na eksploataciju vode. Stanovništvo je moralo da plaća i sakupljanje kišnice i snabdevanje vodom iz vlastitih bunara, a cena vode iz vodovodne mreže  drastično  je skočila. Izbio je ustanak, tzv. Rat za vodu, a kompanija Behtel je bila prinuđena da napusti grad.

U većini slučajeva privatizacija nije dovodila do šireg pristupa pijaćoj vodi, cene su po pravilu povećavane. Samo u  Engleskoj i Čileu vodovodi su potpuno privatizovani. U Škotskoj, Velsu i Severnoj Irskoj vodovodi su i dalje u javnom ili zajedničkom vlasništvu. Privatizaciju u Engleskoj pratila je jaka državna regulacija, tako da je privatnim operatorima onemogućena potpuna sloboda u obavljanju delatnosti, oni ne mogu da isključe potrošače u slučajevima kada ovi nisu u stanju da plate račun, cene su limitirane i sl. U Francuskoj, vodovodi su u javnom vlasništvu, a operateri su privatne kompanije; u Holandiji vodovodi su javne korporacije koje deluju kao tržišne kompanije; u Nemačkoj, vlasnici vodovoda su, uglavnom, opštine. Više desetina Nemačkih opština zapale su u probleme kada su se upustile u prekogranične lizinge sa američkim investicionim fondovima, kojima su vodovodi najpre prodavani, a potom uzimani u lizing. U većini slučajeva ovakav oblik javno-privatnog partnerstva završavao je opštinskim bankrotstvima. U SAD postoji više od pedeset hiljada vodovodnih sistema u javnom ili zajedničkom vlasništvu, koji vodom snabdevaju oko 82% stanovništva.

Mnogo veći problemi su u zemljama u razvoju. Vodovodi su obično u javnom vlasništvu, ali mreža je razvijena, po pravilu, samo u delovima gradova u kojim živi boljestojeće stanovništvo. Infrastruktura je zapuštena, osim u rezidencijalnim kvartovima, snabdevanje je neredovno, česti su kvarovi, pritisak je nedovoljan, gubici u mreži su veliki, upravljanje je neefikasno. U predgrađima u kojim žive siromašni nisu razvijene vodovodne i kanalizacione mreže, stanovnici se vodom snabdevaju od uličnih prodavaca i plaćaju cenu koja je nekoliko puta veća od one u Njujorku.

Procenjuje se da oko 50% stanovništva gradova u zemljama u razvoju nije priključeno na vodovodnu i kanalizacionu mrežu. Iako svi slučajevi privatizacije nisu bili neuspešni, istraživači ističu brojne prednosti javnog vlasništva u ovoj oblasti. Privatne kompanije nastoje da izvuku što je moguće veći profit, svoje aktivnosti ograničavaju na sredine u kojima živi bogatije stanovništvo. Kada su vodovodi u javnom vlasništvu, moguća je koordinacija sa drugim komunalnim preduzećima, građenje zajedničke infrastrukture i sl. Najveća je prednost javnog vlasništva što ono omogućava demokratsko, participativno upravljanje I redistributivnu politiku. Ukoliko izostane demokratska kontrola, preduzeća za vodosnabdevanje koja su u javnom vlasništvu  birokratizuju se, javlja se korupcija i neefikasno upravljanje. Sam institut javnog vlasništava ne garantuje da će biti postignuto pravedno snabdevanje vodom.

Iako postoji snažan pritisak međunarodnog kapitala za privatizaciju, istraživanja pokazuju da nema razlike u efikasnosti upravljanja, bilo da se radi o privatnim ili javnim kompanijama za vodosnabdevanje. U razvijenim zemljama snabdevanje pijaćom vodom od strane kompanija u javnom vlasništvu je efikasno. U Nemačkoj, gde oko šest hiljada opština upravlja vodovodima, gubici u mreži su svega 6%.

Privatizacije, ali i  neefikasno funkcionisanje kompanija u javnom vlasništvu, doveli su poslednjih decenija do talasa protesta, ali i nastanka novih koncepata u oblasti snabdevanja pijaćom vodom. Ne samo u zemljama u razvoju, poput Bolivije, već i u razvijenim zemljama poput Italije, dolazilo je do masovnih narodnih protesta i mobilizacija čiji je cilj bio demokratizacija snabdevanja vodom i borba protiv privatizacije. Ovi pokreti počivali su na stavu da je voda zajednički resurs, neophodan za život, da njegovim korišćenjem mora upravljati zajednica.

Ujedinjenje nacije 2010. godine vodu su proglasile kao ljudsko pravo (Rezolucija UN 62/292). Prema Rezoluciji, pravo na bezbednu, čistu pijaću vodu i na uklanjanje otpadnih voda je suštinsko za uživanje života i ljudskih prava. Više država u svetu ugradile su u svoje ustave odredbe po kojima je voda ljudsko pravo. Poslednja je tako postupila Slovenija, pod velikim pritiskom javnosti.

Najvrednije izvore vode u Srbiji već eksploatišu privatne kompanije, uglavnom strane, a u narednim talasima privatizacije sigurno će biti privatizovani i javni vodovodi čiji  će vlasnici, naročito u velikim gradovima, postati  strane kompanije. Vodovodi su sada u vlaništvu jedinica lokalne samouprave koje njima i upravljaju. Ova preduzeća imaju monopolski položaj na tržištu, opravdana je bojazan da će privatni vlasnici insistirati na većim cenama, što će vodu učiniti nedostupnom za deo stanovništva. Cirkulacija vode povezana je sa cirkulacijom novca, privatizacija vodovoda može privatnim kompanijama da obezbediti ne samo velike  profite već i političku kontrolu nad stanovništvom.Tako će biti ugroženo ne samo pravo na život mnogih pojedinaca i porodica,  nego i javno zdravlje, zbog bojazni da će se pojaviti zarazne bolesti.

Stanovništvo Srbije svoje ljudsko pravo na bezbednu vodu može sačuvati samo ako nastane masovni socijalni pokret koji će uspeti da odbrani naše resurse od agresivnog nastojanja privatnih  korporacija, da ih pretvori u izvor zarade. Model javnih preduzeća u oblasti vodosnabdevanja treba zadržati. Postojeći način upravljanja vodovodima je neodrživ, jer javna preduzeća pretvara u servis vladajućih stranka. U velikim hidrotehničkim sistemima demokratsko participativno upravljanje je najbolji način da se ostvare interesi zajednice.

izvor:gradjanskipreokret.rs, autor Miroslav Samardžić, politikolog iz Zrenjanina


Dodajte komentar:

Vaš komentar je uspešno poslat i biće objavljen nakon odobrenja.
Dogodila se greška prilikom slanja komentara. Molimo pokušajte kasnije.
Facebook - BrusONLINE
YouTube - BrusONLINE