Meštani sela Botunja, po tradiciji vinogradari i vinari, 14. februara obeležiće tradicionalno svoj najznačajniji praznik Sveti Trifun kod Zapisa u Kojićima, obredom i rezanjem kolača kako bi započeli novu vinogradarsku sezonu, uz želju da rodi grožđe, da godina bude berićetna, kao i da se dogodine okupe na istom mestu u većem broju.
Duga je tradicija obeležavanja vinogradarske molitve Sveti Trifuna u Botunji a nekada su đaci bili oslobođeni nastave na dan Svetog Trifuna.
"Učenici škole u Brusu oslobođeni nastave, jer njihovi roditelji tog dana odlaze na tradicionalnu vinogradarsku slavu Sveti Trifun koja se održava u Botunji i Pokrpima." (Iz Zapisnika Učiteljskog veća Osnovne škole u Brusu, 1910. godine).
Poznati etnolog Dragomir Antonić se nalazio u sastavu ekipe Televizije Beograd kada je urednik i reditelj Ilja Slani 1992. godine snimio prvu emisiju o Svetom Trifunu i to baš u selu Botunji, pod nazivom "Neprekinuta nit Svetog Trifuna" koja je do sada u celini ili u delovima emitovana mnogo puta na programima RTS-a.
Antonić je ovako opisao svoj doživljaj sa ove molitve, koji je emitovan u nedelju, 16. februara 1992. godine na Radio-Beogradu, Drugi program u „Riznici“ – emisiji iz kulture:
Voditelj-ka: „Sladak je život“, to je naziv stalne rubrike, koju vodi etnolog Dragomir Antonić. To je međutim i jedan pogled na svet, ne bi smo rekli da se ova životna filozofija može jednostavno krstiti kao hedonizam ili bonvivanstvo, reč je pre o našem povratku samima sebi i malim, ali samo naizgled malim zadovoljstvima koja nalazimo u poštovanju starih narodnih praznika i porodičnih obreda.
U pitanju su jednostavne vrednosti i jednostavne reči, koje smo vremenom dosta zanemarili i kojima se sada ponovo učimo. Možda tim malim staromodnim stvarima treba da zahvalimo što smo preživeli i opstali u doba sukoba velikih modernih ideologija. Jer, kao što je jednom rekao Karel Čapek: „U ratu ideja, ginu ljudi“. Ovoga puta, Dragomir Antonić govori o prazniku Sv. Trifuna, onako kako se po običaju slavilo i danas slavi u selu.
Dragomir Antonić: U Srbiji ima šta da se vidi. Dovoljno je da odete u selo Botunju, nedaleko od Brusa, da se popnete na greben pored škole, ili da uđete u avliju kod Milovana Matića i da pustite očima da same lutaju. Sve što ima lepo u Srbiji da se vidi, vidi se sa ovog mesta: vinogradi, livade, njive, poljane za vino, Aleksandrovac, Kruševica, obronci Goča i Željina, srpski domaćini i srpska pitomina. Sve to samo sa jednog mesta – iz Matića avlije vidi se, a kad pogledate na drugu stranu, tamo se nadvio Kopaonik, divalj i mračan, nakostrešen, pod snegom.
Botunja je malo selo, 127 kuća. I možda baš zbog toga, što je malo, ono je i složno u čuvanju tradicija i običaja. Ono, čega bi se jedanput prihvatili teško bi se odricali. Tvrdoglavo, uporno, bez obzira na posledice, držali bi se običaja, ne želeći ni po koju ceni da ga se odreknu.
Arheološki nalazi nas uveravaju, da se vinova loza ovde gaji od Prvog veka. Kad se Isus rodio u Vitlejemu u Botunji je neko zasadio prvu gidžu i do današnjeg dana nisu prestajali sa čuvanjem vinove loze. Poljane za vina jedinstvene su u Srbiji. Ima ih još samo u selu Rajcu kod Negotina, ali se tamo zovu Pivnice. Ove Poljane se u Župi nalaze još od srednjeg veka.
Josif Pančić, veliki prirodnjak, predsednik Kraljevske akademije nauka, čovek koji je skoro pre vek i po obilazio ove prostore, zabeležio je oko 1860. godine sledeće:
„U Botunji će vam se pokazati gidže koje je posadio sam car Lazar. Za vino od tih gidža će vam se pričati kako ne može da prevrije, već ostaje svagda slatko“.
Mogu potvrditi da vino jeste slatko, i da od njega glava ne može zaboleti. Ono vas samo omami pa se čoveku učini da može sve postići. In vino veritas. Ali, kako je govorio veliki poznavalac vina, pesnik Slobodan Marković: „U pristojnom društvu o dobrom vinu se nikad ne govori. Ono se pije i u njemu uživa“.
Zato nije ni čudo što niko se i ne seća, kada i ko je prvi put proslavio Svetog Trifuna, zaštitnika svih vinogradara. Svi znaju da je to njihov đed radio i da im je pričao kako je to isto njegov đed činio, i da običaj ne valja prekidati. Vinogradari iz Botunje tako su i činili, tako čine i danas. Nije, da nije bilo predloga od strane nekadašnjih organa Narodne vlasti, da se od običaja, kao zastarelog odustane i prihvati neki moderniji i napredniji, ali nije išlo. Ljudima je bio dobar Sveti Trifun, pa ako je bilo moguće da je nešto zastarelo, ipak je bio njihov. A kad bi se malo razmislilo videlo se da nikom drugom ne smeta a njima pomaže. Zato nikad nisu odustajali. Bilo je doduše godina kada bi se kod Zapisa u vinogradu okupilo po nekoliko domaćina, ali se nikad nije desilo da se obred prekine. A obred je ljudski i duševan.
Iz kuće novog kolačara krene se prema Zapisu. Usput ispred sopstvene kuće priključuju im se domaćini koji u torbici nose tri poskure, flašu vina i sveću. Tako u koloni dođu do Zapisa. Tu iznesu svoje ponude, postoje oko Zapisa, pop očita molitvu. Zatim ovogodišnji i prošlogodišnji kolačar slome kolač, izljube se, a onda novi kolačar obnovi krst na Zapisu, posle toga ode u vinograd i obreže neku gidžu, popije se ono vino što je doneto i ljudi raziđu. Selo zadovoljno, običaj od starine i ove godine sačuvan. Svetom Trifunu milo što ga nisu zaboravili. Ako i ne pomogne, da smeta sigurno ne može.
Sladak je život. Ima u Botunji svega, a najviše lepih priča...
Voditelj-ka: Ovo izdanje „Riznice“ je završeno. Emisiju potpisuju: tonski realizator: Milenko Mićanović, organizator Slavica Bogić, muzički urednik Dimitrije Obradović i novinari: Marina Urošević i Sonja Malovrazić. Prijatno“.
Zabeležio Milovan Matić
priredio N.Miljković
