Povodom 106 godina od tragičnog stradanja Koste Vojinovića Kosovca, vođe Topličkog ustanka, organizuje se predavanje u Kulturnom centru Drainac u Blacu 25. decembra u 12:00 časova koje će održati Milun Pavlović.
U prvoj polovini avgusta 1916. godine u selu Leposaviću, Vojinović je osnovao „Ibarsko-kopaonički komitski odred“. Prva njegova četa, osnovana toga dana, imala je pet boraca, i to: Uroš Rudinac iz sela Rudina ispod Rogozne (ranije komitski vojvoda), Aleksandar Piper kafedžija iz Mitrovice, Vlajko Vladisavljević iz Leposavića, Proka Planić iz Zemanice i Radomir Gašić sa Kopaonika1 (iz Donjeg Levića). Na molbu vojvode Vojinovića, Milunka Kovačević iz Blaževa je zajedno sa Jeftimijom Kovačević sašila zastavu Odreda u selu Iričiću na kojoj su izvezle: „Sloboda ili smrt – Kopaonički odred vojvode Koste Vojinovića Kosovca“. Ovu zastavu je nosio i čuvao Janićije Dimić iz Belog Polja. Posle desetak dana odred je već brojao 50 naoružanih komita.
Po okupatorskim izveštajima, kako bugarskih, tako i austrijskih, najžešća borba sa Kostom Vojinovićem vođena je 15. oktobra na prostoru između Žareva i Trećaka u kojoj je on potpuno razbijen, 17 četnika mu je poginulo, cela arhiva zaplenjena, a on ranjen, sa svega nekoliko drugova, uspeo je da se izvuče. O ovoj borbi pisao je i sam Vojinović u svom dnevniku:
„U samu zoru opkoljeni smo od austrijske vojske, bugarske vojske i naših izdajnika na Livadicama – Ivaljku. Potkazan sam od četnika koji su se predali, uhvatili su nam zasede na mestima koja su im bila poznata, a kojima nam je jedini izlaz bio. Kad smo naišli na njih, oni su otvorili na nas vatru, mada su se Bugari bili povukli i ubili zastavnika narednika Janićija Dimića, Stanku Petrović, rođenu Dimić, Đorđa Dimića, Spasoja Kojića, Ivana Mijovića i Todora Pavlovića. U toj ogorčenoj borbi ranjen sam teško u nogu, opkoljen od izdajnika i od vojske neprijateljske borio sam se do same noći. Bugari su imali 12 ranjenih i 6 mrtvih“.2
Dakle, u ovoj borbi poginula je Stanka Petrović Dimić, koja je Kostu Vojinovića pratila u svim njegovim borbama, živeći sa njim u nevenčanom braku. Bila je izuzetno lepa žena i sa njom je Kosta nameravao da se oženi posle rata. U vreme pogibije bila je u poodmakloj trudnoći. Sudeći po pričama savremenika, Bugari su je mrtvu iskasapili i izvukli živo muško dete, koje su nabili na bajonet.
Sa Stankom su poginula i dva njena brata, stariji Janićije Dimić, koji je bio narednik srpske vojske, a u ustanku zastavnik Ibarsko-kopaoničkog odreda, i mlađi, Đorđe Dimić, borac istog odreda iz Belog Polja.
Sa njima je bila i njihova majka Danica Dimić, koja je u toj borbi izgubila troje dece. I sama ranjena smogla je snage da iz ruku sina Janićija, koji je bio na umoru, uzme zastavu odreda i spasi je. Bugari su posle bitke naredili da se pobijeni borci Ibarsko-kopaoničkog odreda sahrane pored reke Toplice. Dva – tri dana kasnije vojvoda Vojinović se, mada i sam ranjen u prethodnoj borbi, vratio na to mesto i naredio da se poginuli sahrane u dvorištu crkve u Blaževu. Na sahrani je obećao da će svojim borcima podići nadgrobni spomenik, ali ga je smrt sprečila u ispunjavanju ovog zaveta.3 (Zavet je ispunjen 2017. godine)
Vojinović se sa malim brojem svojih vernih saboraca našao u gotovo beznadežnoj situaciji, probijajući se kroz zasede koje mu je neprijatelj postavljao. Na kraju, teško ranjen bio je opkoljen kod sela Grgura u Cerovačkoj vodenici. Tu je slavni vojvoda poslednji put pružio žestok otpor, iscrpljen mnogobrojnim bojevima, ne mogavši da se kreće zbog rane, borio se do poslednjeg metka, a poslednji je namenio sebi, održavši time svoju reč da živ neće pasti neprijatelju u ruke, pokazujući surovom okupatoru kako srpski vetezovi umiru.
Vojinović je najverovatnije izvršio samoubistvo 23. decembra 1917. godine. Tom prilikom ostavio je zabelešku da ga sahrane na mestu pogibije, a Bugari su mu tu poslednju želju i uslišili, sahranivši ga u jednoj jaruzi kraj vodenice.
Među malobrojnim vernim saborcima, njih četvoro, koji su svom vojvodi ostali verni do kraja, i sa njim poginuli, troje je bilo iz blaževačkog kraja, i to: Radomir Gašić iz Donjeg Levića,4 kao i Danica Dimić iz Belog Polja5 i Vojislav Spasić trubač iz Gornjeg Levića.6 Čin koji je dostojan divljenja i svakog poštovanja.
Ono što je bilo najbitnije u njegovoj borbi Vojinović je najbolje izrazio samo jednim pasusom svoga pisma koje je aprila 1917. godine uputio bugarskom poručniku Genčovu, komandantu sela Blaževa:
„Srpski narod robovao je 500 godina, pa je opet slobodan postao, pa još toliko neka robuje, ipak ne može i ne sme izgubiti nadu da će uskoro biti slobodan, dotle neće nestati ljudi koji će ići po narodu i opominjati ga da je vreme da se sam oslobodi, kao što su naši stari radili, pa sve iako ne bude Vojinovića biće drugih“.7
Dakle, za Vojinovića je bila važna jedino sloboda, sve drugo je bilo nevažno, pa i sam Vojinović. Bio je u pravu. Nije bilo Vojinovića, kao ni većeg broja njegovih hrabrih saboraca, ali je zato bilo drugih srpskih junaka koji su narodu doneli tako željenu slobodu. Dok sam Vojinović i njegove hrabre komite žive i danas u sećanju ovog naroda, preselivši se u legendu. Na svom ličnom primeru slavni vojvoda Kosta Vojinović, možemo slobodno reći jedan od poslednjih srpskih vitezova, sopstvenim je primerom pokazao da se za slobodu treba i vredi boriti. A oni koji nisu spremni da se za slobodu bore je i ne zaslužuju.
O legendarnom vojvodi, njegovim hrabrim ustanicima, ali i ovdašnjim meštanima i danas postoje brojne zanimljive priče, koje se ljubomorno čuvaju i prenose s kolena na koleno, bogateći se novim „sadržajima“. Nažalost, mnoge su zaboravljene, ali su neke očuvane do danas.
autor: Radoljub Jotić, profesor istorije u OŠ „Jovan Jovanović Zmaj“, Brus
1 M. Perović, Toplički ustanak 1917, Beograd 1988, 85.
2 M. Perović, Toplički ustanak 1917, 285-286.
3 B. Mladenović, Žene u Topličkom ustanku 1917, Beograd 1990, 49.
4 Kazivanja o Topličkom ustanku, 19, 75, 102, 104; Dobrovoljci u ratovima 1912-1918, doživljaji i sećanja, Beograd 1971, 291.
5 Kazivanja o Topličkom ustanku, 58, 61, 75, 102, 104.
6 Isto, 19, 75, 102, 104.
7M. Perović, Toplički ustanak 1917, 236.
Da bi se očuvala njihova autentičnost date su uz neophodne minimalne korekcije.
IZVORI I LITERATURA
D. Avramović, Toplički ustanak u pesmama Save Vukomanovića, Prokuplje 1997.
Dobrovoljci u ratovima 1912-1918, doživljaji i sećanja, Beograd 1971.
Kazivanja o Topličkom ustanku, priredila B. Mladenović, Novi Sad 1995.
P. Marjanović, Toplički ustanak 1917. godine, Prokuplje 2003.
M. Matić, Hronologija Brusa i Kopaonika, Brus 2010.
A. Mitrović, Boj na kopaoničkom prevoju Mramor 14. marta 1917, Istorijski glasnik broj 1-2, Beograd 1982, 7-30.
A. Mitrović, Srbija u Prvom svetskom ratu, Beograd 1984.
A. Mitrović, Ustaničke borbe u Srbiji 1916-1918, Beograd 1987.
B. Mladenović, Žene u Topličkom ustanku 1917, Beograd 1990
M. Perović, Toplički ustanak 1917, Beograd 1988.
