Bilo je to u Razbojni... Ona , 16 god, iz Sakića, uglednog ogranka familije Virijević. On , dvadeset i nešto, iz Milojevića, velike i radne familije, ali ne toliko dobrostojeće kao Sakići. Deda je bio seoski mangup (plave oči, smeđa kosa, ludele su žene za njim), namazan svim bojama, u današnjim okvirima rekli bismo imao je ''dobru žvaku''.
Bilo im je ekstremno teško da se vide na ''regularan'' način, jer je ona (kasnije moja baba) pre svega bila maloletna a tih 70-ih godina je u selima i dalje vladala stroga patrijarhalnost, što će reći da ako u selu vide devojku sa nekim muškarcem, gotovo je, ona je udata, a ako je pak vide, a ona se ne uda za njega, automatski biva ''prostitutka'' i kasnije je niko neće.
Znalo se, za devojku se ide. Cela mladićeva porodica, zajedno sa njim, ide da razgovara sa njenim roditeljima, pa kako se oni dogovore... Zeznuto, zar ne?
Moj deda bude lud, pa reši da ukrade babu, i to planirano. Čekao ju je u Dubcima, pošto je ona često biciklom išla kod šnajderke. Tu je on zaustavi i uz svoje zavodilačke veštine lako ubedi da svojevoljno pristane da krene za njega. Gurnuše bicikl u kanal i odoše kod dedinog rođenog brata Slobodana Milojevića, čuvenog trgovca iz Razbojne, da ih vozi u Vrnjačku Banju. Tada je srednja trgovačka škola bila posmatrana kao nešto veliko i značajno.
Odvezu se oni čuvenom ''fićom'' do Banje a u tom, cela Razbojna se digla, nema Roske! Neko kidnapovao Rosku!
Seoska policija pravi barikade na graničnim delovima sela a babin stric, brat i otac, veoma krupni, tvrdoglavi i srčani ljudi, što je bilo svojstveno Sakićima, kreću u potragu za Roskom. Odlaze u Dubce i od meštana saznaju da su Rosku videli sa Milanom Milojevićem, Stankovim sinom. Brže bolje odlaze kod Stanka i rušeći mu sve po dvorištu uzvikivali su ''Gde je Roska, gde je Roska?!''
''Šta vam je bre Rako, otkud znam...'' reče Stanko.
I zaista, moj pradeda Stanko nije imao pojma da je Milan pobegao sa Roskom. Misleći da su poludeli, on ih brzo ''otkači'', međutim to je razbesnelo ''sakićku'' krv, pa ga oni uhvatiše i okačiše na čengele i tako je Stanko ni kriv ni dužan pola dana visio na šljivi u svom sopstvenom dvorištu.
Prošao je taj dan i već je u celom selu pukla bruka ''Milan kindapovao Rosku... Ma nije more, pobegla ona sa njim, šta vi je!''.
To je bila glavna tema seoskim tračarama, a bogami i onima koji su ''džedželi'' ispred prodavnice i pili pivo.
Nakon tog prvog dana, Sakići su bili očajni, ali su nekako nastavili svoje poslove i navike.
Svako veče, posle teškog rada, Raka, Lola i Ratko, Roskini otac, stric i brat su imali običaj da popiju po pivo ispred prodavnice. Zbog svega što se izdešavalo ispred prodavnice se tračarilo dosta o tome, ali kad se pojave Sakići, svi su ćutali kao zaliveni.
Međutim, dolazi Dragan Ciganin i ni pet ni šest: '' 'De ste bre Sakiči, srečan vam zet, Milan...'' Oni tu skoče, pa ga išljepaju...
U međuvremenu, saznalo se da ih je Slobodan odvezao u Banju i da ih je ostavio tamo, a da se on vratio. Čim su to saznali, odoše Slobodana da traže...
Skoro mi je deda Sloba opisao taj događaj iz prve ruke.
Kaže, "ma pusti ih, 'bem ih usta raskrupnjena... Upali mi u prodavnicu, a Lola, Roskin stric, kljusina bio, jak ki konj, zamanjuje da me udari, a ja mu eskiviram, bežim oko tezge. Morado' da ga gađam sitnim parama, pa se nekako provuko' i pobeg'o..."
Mogu misliti šta bi tad uradili mom dedi da su ga uhvatili u tim nastupima besa.
Nakon tri dana havarije, moji baba i deda se vratiše u kuću mog dede. Policija je utvrdila da je Roska samovoljno pristala da krene sa Milanom i obe strane odlučiše da se pomire, i ''Sakićka'' i ''Milojevićka''.
Najviše je tome doprineo stari Vula, Roskin deda. Toliko ju je voleo da je rešio da joj oprosti, čak je uspeo obe familije da okupi i dogovori malo veselje, i to baš u Vrnjačkoj Banji. To veselje je bilo čin pomirenja i nagoveštaj budućeg braka između Roske i Milana.
Naravoučenije je, budite zahvalni što ste prisutni na ovom svetu, šta da nije moj deda uspeo, ne bi bilo mog oca, samim tim i mene.
Život je lep, cenite to što ste ovde!
Viktor M.
