I bi dan. I bi sabor. I to ne bilo kakav sabor već sabor u Lepoj Gori. A sabor u Lepoj Gori u najmanju ruku mora biti kao što mu i samo ime kaže – lep. Toponimi igraju veliku ulogu, barem kada su narodne svetkovine u pitanju.
Elem, divan dan i fantastičan pogled koji se pruža na Tresku, Kopaonik, Goč i šta sve ne, na mene su ostavili odličan utisak jer mi ovo beše prvi put da posećujem ovo već čuveno mesto na kom se narod okuplja na petak pre Đurđevdana. Uz put tek što pređoh hiljadu rupa a kod hiljadu prve rupe osetih miris ćevapa i benzina. Borci roštiljske i ostalih brigada već odavno bejahu zauzeli busije i manje-više bezuspešno su se borili sa prašinom koju je podizala momčad u punoj ratnoj opremi na ludim mašinama.
Mešavina dima i prašine kao da je postala neodvojivi deo ovog događaja i kolo koje su nekada prepletenih ruku igrali momci i devojke zamenio je kovitlac dima, prašine i isparenja iz auspuha dvotočkaša.
Nekada su se u tim kolima s mukom osvajale devojke a danas junaci u šlemovima iznova i iznova jurišaju i bez napora osvajaju brdo uz koje vodi strma staza, a pri tome ostaju uskraćeni za ono iskonsko osećanje ispunjenosti koje danas (ne)uspešno zamenjuje udar adrenalina.
No, tako je danas, od nametnutog sistema vrednosti se pobeći ne može, a sabor je svakako mesto na kome se sudaraju sadašnjost i prošlost.
To se može oslikati u jednoj slici gde su se na već pomenutoj stazi našli konj i četvoročkaš. Jahač pod svojim nogama drži jednog konja dok vozač samo jednom nogom 'tera' desetine konja.
Moje simpatije i nakolnost pokupio je vitez koji na svoj način pruža otpor savremenim tekovinama ne uklapajući se u bezličnost oličenu kacigama, već stoji pred svima glavom i bradom, ponosan i svestan da predstavlja nešto čega uskoro gotovo sigurno neće biti.
Upravo taj vitez širokog srca nudio je svima, koji to žele, da uzjašu njegovog konja verovatno želeći ovim činom da nas barem za trenutak približi korenima i tradiciji, ali, avaj, malo nas se odvažilo da laganim kasom utekne u jedno drugo vreme kada je čovek znao istinski biti srećan zbog malih stvari koje mu život pruži.
Šta nam budućnost nosi ilustruje činjenica da su deca radije stajala u prašini i snimala akrobacije 'motordžija', dok na konja gotovo da niko obratio pažnju nije. 
Pojedini roditelji nisu ih mogli usmeriti jer su bili zauzeti razmišljanjem šta da ostave da ih dočeka sledeće godine: plastičnu flašu, čašu ili ipak samo kesu?
A na kraju, k'o u vestern filmu, odjahao je naš usamljeni vitez uz isto ono brdo ispraćen nadom da ćemo se i sledeće godine sresti na istom mestu, jer dok je njega i njemu sličnih sabori će i dalje imati ono što ih i održava u životu, imaće dušu.
foto i tekst: Aleksandar Kovačević
