Uskoro će Sveti Nikola, najveća slava u Srba, a bogami i Razbojnčana... Naš narod kaže: "Svetog Nikolu pola Srbije slavi, a druga polovina ide u goste". Meni je to jedan od omiljenih dana u godini, jer sve počinje u razbojnskoj crkvi gde dolaze meštani da seku kolač i gde nastaju takve šale sa popom da ne možeš da se ne nasmeješ.
"Pope, pokupi ti krupne pare, a popadija će te sitne" – tako Midže počinje da zafrkava popa, a iza se smeju Mišutka, Mila Petrović i svi oni sa dobrim seoskim humorom, a pop im često to sa zluradošću vraća tako što kad dođe red da se seče njihov kolač, tera ih da pevaju: "Ajde pevaj sad, kad se praviš pametan - Svjati mučenici iže dobri stradavše... ’Ajde, pevaj, pevaj more kad ti kažem –Slava Tebje Hriste Bože Apostolom pohvalo, mučenikom opravdanije/ Ih že propovjed Trojica jedinosušnaja." Ovi onako uz smeh otpevaju po koju reč, a pop sve vreme se ironično nosi dok ih tera na pojanje, ali posle se i on uozbilji, pa završimo liturgiju onako visokoparno i kako dolikuje, naravno popu ide novac.
Svima je jasno zbog čega se slavi slava, to je jedna vrsta čvršćeg saveza sa Bogom. Naime, svetac koga slavimo se direktno moli Bogu za naše zdravlje i celokupnu sreću. Međutim, u našem selu, a verujem da je tako i u celoj bruskoj opštini, slava je poprimila drugačiji ton. Tu su i gosti!
Otkuda gozbe o slavama?
U našem narodu, koji je po svojoj prirodi gostoljubiv, uobičajilo se da se – za rođake i prijatelje priprema svečana trpeza. Docnije, u vreme vekovnog ropstva, jedino gde je narod mogao da se sastane, porazgovara, uteši, pa čak i da donese kakve odluke, bili su ti skupovi o slavama, svadbama i daćama, a naročito o crkvenim slavama i saborima.
Jer Turci, ma koliko da su bili okrutni u progonu srpske raje, ipak su donekle ostavljali narodu slobodu da se o svojim verskim praznicima na gozbama sastaje bez njihovog prisustva. I na tim slavskim skupovima ljudi su krepili jedan drugoga, pronalazio se način da se izbegne turskoj sili. Narod je jačao svoju veru i krepio nadu u oslobođenje.
Otuda mi i dan-danas praktikujemo pozivanje gostiju, pa tako nam dolaze gosti iz Tršanovaca, Žunja, Trbunja, Dubaca, Zlatara, Brusa, Igroša, Kruševca... I kad bi to trajalo samo jedan dan, nego ima i okrilje, pa čak i treći dan. Meni je baš smešno kad dočekujemo goste, ne možemo da se ispozdravljamo sa svima, čoveče! A najjače je to što te ljude viđam samo od slave do slave.
"Kako u škole, je l’ završavaš ti to?" ; "Je l’ ima neka devojka, aman, bre?" ; "Kako nećeš da popiješ, ima da piješ, pa eve ga tvoj deda pije, ti da ne piješ?!" Iskreno, mene malo smaraju ta pitanja, ne zbog toga što su neoriginalna, nego što tako svake godine.
Međutim, prija mi ta atmosfera, naši ljudi kad se skupe, imaš da čuješ gomilu zanimljivih priča i šala, a sama interakcija između njih često je urnebesna. Svako tera svoju priču... Ovi stariji pričaju o politici koju i sami često ne razumeju, uglavnom su to muški, s tim da se babe obavezno ubace kad se spomene ime "Aleksandar" ili ne daj bože "Vučić".
Deca i mlađi bulje u telefone i često nesvesno zanemaruju pitanja od onih istih baba koje glorifikuju našeg premijera: "Čija si ti ćerko?" Ništa, nema odgovora, elegantno se prstom prelazi preko ekrana i tek nakon buđenja dobije se odgovor sa: "A, šta kažeš?" Primetio sam da da moje sestre više koriste mobilne telefone, valjda je to zbog lajkova i poruka, a pošto su lepši pol, sve mi je jasno.
Najduhovitiji su nam gosti iz Tršanovaca, braća Kovačevići... Kad Ljuba odvali neku foru, svi se smeju, a on kamenog lica posmatra. Meni je upravo smešno to što se on ne smeje, a svi ostali umiru...
Ovi što dolaze iz gradova gledaju malo nas seljake sa snishođenjem, i to mogu da čine, ali da kažu da imaju bolje pečenje od nas, e pa to ne može... Često ispadne žustra rasprava oko toga čije je pečenje bolje, a domaćin ako dobije pohvale da mu je dobro pečenje, e tek je tad gozba uspela, barem za njega.
I ono stvarno, meni se uopšte ne sviđa pečenje kad odem na slavu u Kruševac kod mojih rođaka, nekako im dođe suvo, ne krcka ni korica, valjda što prasiće hrane samo koncentratima, a meni kaže deda: "Ma, oni ga daju u pečenjaru, peču ga u onaj zatvoreni lim, pa sve ispari mast, zbog toga je to tako..." Ali kad ga mi ispečemo, na ćumur, pa na drveni ražanj, kakvi bre čoveče, to je bogovski. Naravno, kad se posti, posti se...
Na dan slave, prođi samo selom, ja bih samo zbog te atmosfere doš’o iz Beograda u Razbojnu, ljudi, pa to je miris koji se pamti... Inače, sad imamo u selu ljude koji peku prasiće: "Ih kaže, kad ga ispeče Mirko Mićić, taman je, nit’ ga presoli, nit’ ga ostavi živo, nit ga prepeče prste da poližeš!"
Neko bi rekao: "Šta ima da slavim, potrošim se bre mnogo, nije mi računica, mogu samo da presečem kolač, i onako nije pravilno pijančiti i prejedati se." A ja bih mu postavio pitanje: "Pa dobro, prijatelju, kad bi se poviđao sa svojim rođacima, prijateljima, kad bi se malo družio?" Iskreno da vam kažem, da nije slave, pojedine ljude ne bih godinama viđao, a i kad bolje razmisliš ne razlikujemo se mnogo od naših predaka koji su bili pod Turcima.
Žene u ovom kraju rade kao robinje, pored toga što obavljaju kućne poslove, one idu u obližnje hladnjače ili fabrike u kojima ih ne štede... Privatnici saosećanja nemaju, samo je bitna logika profita, a za ljudsku dušu se niko ne brine. Nisu pošteđeni ni muškarci koji rade u hladnjačama, izlomiše im kičmu preteškim gajbicama itd. Od osam do dvanaest sati rada čak, toliko izrabljuju naše ljude. I nije tužno što ima dosta školovanih ljudi koji su primorani da rade taj posao, čovek ne treba se stidi rada, tužno je to što se sat plaća 120 din, ako ne i manje. Da je 500 din. sat, onda bih mogao da razumem uloženi napor i vreme. Vidite, ne udara nas više Turčin, nego privatnik. Takav je sistem, sve je napravljeno da bogatiji bude još bogatiji, a siromašan još siromašniji.
Taj sistem se zove NEOLIBERALNI KAPITALIZAM, gori je od Turaka verujte mi. Kad sam pitao jednu rođaku koja radi u hladnjači, zašto se ne pobunite, što ne tražite veće plate? Kaže: "Vićo, ne zanima njih to, ako nećeš da radiš, šut karta i očas posla će doći neko drugi na tvoje mesto, neko ko nema leba da jede i ko će pokorno da radi samo da bi preživeo." To jeste tačno, ali znate šta, kad bismo svi ustali... Ma, neću tu priču, samo bih rekao "Ne daj bože, da se Srbi slože."
Eto čemu treba da nam služi slava, između ostalog, da se dogovaramo, da kujemo planove, da vidimo šta bismo mogli svi zajedno da uradimo, da se pitamo što je baš ovako, a ne drugačije, bolje, isto kao naši preci što sto su radili. Zar taj isti sistem nisu napravili ljudi poput nas? Sve to može da se promeni! Ako mislite da smo slobodni, nismo, ako mislite da ne možemo da se udružimo, možemo! Političari su se udružili, a mi?
Viktor Milojević
