Gde god da kreneš, tvoje misli su tu, prate te, samo treba da ih oslušneš, one hoće da ih ti čuješ, to je njima dovoljno. Tako ja šetam Beogradom, misli nadiru, izbija zadovoljstvo, nezadovoljstvo, različita sećanja i emocije koje ta sećanja nose. Psiha čoveka je kao tavanica puna ostavljenih stvari, a te stvari su kao misli, koje ti ponekad budu potrebne, pa se uspeš gore do tavana, ispreturaš stvari, uzmeš ono što ti treba, malo duneš prašinu sa toga i brzo siđeš.
Prolaze prelepe devojke, sređene dame, uglađena gospoda, sede po kafićima, sve mi to deluje nekako isprazno, ali opet mladom čoveku primamljivo. U Razbojni nemam priliku da vidim toliko ljudi, a nekmoli da upoznam.
To je možda i najveći problem za mladog čoveka, čini mu se da kad bi se vratio na selo, da bi u izvesnom smislu bio uskraćen. Ipak, Beograd bije glas da je najbolji grad za provod i to uglavnom osećaju tatini sinovi sa nešto dubljim džepovima, kao i ćerke provincijalke, koje nisu došle u Beograd da steknu velika znanja, već da osete na svojoj koži slobodu beogradskog svetla i besplatna pića u noćnim klubovima, od istih tih „tatinih sinova“.
Roditelji noktima grebu zemlju i rade po fabrikama, samo da bi njoj mogli da plate stan i pristojnost ljudskog življenja, ali šta će, nije ona kriva, cela društvena slika nam je jedna teška dijagnoza i ona, mali devojčurak koji je odrastao na selu ili omanjem gradu, naprosto podivlja u Beogradu i prepusti se mračnim kutovima Belog grada, samo zbog toga što je čula od drugih da se na taj način „iskorišćava mladost na pravi način“.
Naravno, postoji i druga strana medalje, upoznao sam mnogo pametnih ljudi, koji rade na sebi, posećuju kulturna dešavanja, koriste što bi se reklo i dobre strane Beograda, ali kad se svedu računi, sve dođe na isto...
Teško je opstati u Beogradu, dok studiraš, treba i da radiš, ukoliko roditelji i babe i dede i čuda ne mogu da te školuju. Dakle, dok se školuješ, trafika, a i kad završiš studije, trafika, lepe su te perspektive naših studenata, zaista...
Dođe mi misao i o Razbojni, napokon...
Ima nešto čudno u tome kad voliš mesto odakle si, čini ti se da ga čak i više voliš u tom nedostajanju. Kad stigneš kući sve postane nekako obično, ujednačeno, mislim, prva dva/tri dana roditeljske i rođačke dobrodošlice i pažnje zaista prijaju, ali ta euforija spadne i onda tek tada vidiš da li ti je stalo do mesta odakle si. To iskustvo povratka prija, još ako studiraš ili radiš u nekom većem gradu, mislim šta da ti pričam, sve znaš. Treba ići u veća mesta, gradove, treba se usavršavati, ali ne treba napuštati svoje ognjište... Gde god otišao, nigde nećeš biti bolje primljen nego onamo gde pripadaš, razmisli o tome.
Danas, gradovi nisu rešenje, čitava ta zbrka presedne čoveku, svi mladi koji se žale da nemaju posla mogu da se vrate na selo, ima toliko napuštene i neobrađene zemlje, mogu da se osnuju komune, da se omogući mladima da obrađuju zemlju i proizvode hranu, da se druže, obnove domove kulture, da žive zagrljajno jedni s drugima i evo ozdravljenja sela. Nema problema, završi ti to što si počeo, „te visoke čkole“, ali se vrati u svoju opštinu, učini je jačom, svojim znanjem i radom. Ali, slika je drugačija, a tu krivim i starije, pune mladima glavu: „Ili Beograd ili ’vataj inostranstvo, samo beži odavde!“ Tu vidim da mudrost i zrelost nemaju mnogo veze sa brojem godina.
’Ej ti, moj pradeda Stanko je preživeo Drugi svetski rat, trpeo i Nemce i Četnike i Partizane, svi su ga kinjili, pričao mi je sve. Kaže: „ Dolaze Nemci, traže hranu, prenoćište, kuršume, a mi smo znali, čim se čuju tenkovi kroz Razbojnu, mi bežimo u Livadak, nismo mogli u Berdu, Livadak nam bio zgodan, krivak Nemac da te nađe, ha – h a – ha... Pa onda dolaze Četnici i oni traže njihovo, pa onda Partizani, sve sam morao da ih namirim da bih ostao živ, tako to bilo“. I pored svega toga, siromaštva, nemaštine, teškog i okupacijskog vremena, uspeo je svojim radom na selu da ishrani porodicu, jednog sina je samo školovao, ostali su radili u Kruševcu i poslove u Razbojni. Cela porodica je bila na okupu, sa svojih deset prstiju je uspeo da napravi dve kuće! Naravno, ceo ogranak Milojevića je živeo u zajednici, dakle, najmanje desetoro u jednoj kući, i to ih je održalo...
Danas je mladom čoveku nezamislivo da napravi kuću, svi hoće stanove za koje nemaju novca, a vidiš kako je moj deda mogao sve to na selu, i to pod kojim uslovima... Nemamo nikakvog opravdanja, samo se žalimo na političare, neće bre niko da ti pomogne, mora čovek sve sam, a selo je jedini izlaz za miran život uz prijatan i zdrav napor, koji ispunjava. Naravno, neću da komentarišem one koji su se „snašli“ u tom sivomehanicističkom sistemu urbane sredine. Ni kod jednog bogataša nisam video istinitu sreću, to su izgubljenja lica koja ulaze u trku, u kojoj su već izgubili, a to je trka sa vremenom.
Selo traži talenat za življenje, što ne bismo zagrljajno živeli sa svojim zavičajem.
Kad god stignem u Razbojnu, priroda potkopaoničkog me uzme u svoje krilo, daje mi je mir koji mi je Beograd svakodnevno oduzimao... To je nešto nepojmljivo!
No, što se kaže, nikad se ne zna, možda se ljudi osveste i uvide da gube autentičnog sebe po gradovima, možda ih taj neizbrisiv zov predaka ponovo vrati tamo gde pripadaju, a izgleda da mene moji preci zovu, gorštački plamen potkopaničkog kraja i dalje gori, ne smem da dopustim da se ugasi!
Viktor Milojević
