I tako... Stiglo je vreme da se priprema zimnica ili se već uveliko pripremila, ne znam, nisam bio u Razbojni skoro, nisam imao priliku da osetim onaj miris nostalgije u vidu druženja u pretoploj sobi u kojoj se ne crveni samo paprika, već i vesela lica žena koje podeljeno i organizovano rade na tome da spreme ajvar i pinđur. Jedna peče, ove druge sede oko vangli i šerpi, i nad mlakom vodom skidaju zapekle delove paprike.
Taj specifičan miris pečene paprike nagoveštava mnogo toga; početak jeseni, ne tako daleki dolazak zime, ali i onaj osećaj koji ima svako ko živi van Srbije ili je udaljen od svoje rodne kuće. To je osećaj udobne i tople atmosfere pripadanja i sigurnosti koji se ne može zameniti ni najboljom platom na zapadu.
Čudio sam se zbog čega moji rođaci iz inostranstva uvek traže od mojih da im spreme za put našu hranu iz bašte, naše paprike, ostalo povrće i ajvar, baš mi je bilo čudno, jer Švajcarska je zemlja koja ima sve, a onaj ko vredno radi tamo, ima novca ne samo za raznovrsnu ishranu već za sve ono što potpada pod normalan i održiv način života.
Nisam mogao da razumem njihovu poziciju, sve dok se lično nisam uverio u to. Bio sam u Švajcarkoj prošle godine i uvideo sam da imaju lepa jela, ali apsolutno sve što sam probao od salata je bilo PLASTIČNO. Ne znam kako bih objasnio taj osećaj, ali u paradajzu sam osetio samo vodu, nikakav ukus. No, ’ajde, nije to toliko bitno, bitnije je naše pogrešno mišljenje koje imamo o tzv. ’’Gasterbajterima“.
To su naši ljudi koje viđamo jednom ili dva puta godišnje. Sve to u očima čoveka koji živi u Srbiji izgleda po malo čudno:’’Zašto ovi pobogu kače srpsku zastavu na kola i puštaju narodnjake do daske?!’’ I zaista, kada dođu rođaci iz inostranstva, naši ljudi im se ljubomorno podsmevaju, kažu: „Šta se ovaj dusa sa ovim kolima ovde, naduva muziku!“
Ne bih ja baš rekao da je tako, mnogim ljudima upravo ti „gasterbajteri“ olakšavaju, inače, nimalo lak život u Srbiji. Postoje slučajevi u kojima se generacije izdržavaju na račun inostrane penzije i ne samo to, čak i kad tetke, strine, ujne popruže svojim sestrićima i bratancima po „50 evra za čokoladu“, čak i to je puna kapa za ovakve (ne)prilike u Srbiji.
Mi sebi dajemo neko kobajagi zasluženo pravo da po automatizmu očekujemo od „švajcaraca“ (ili gde god da rade naši ljudi u inostranstvu) da nam daju pare. „Lako je njima, kad su puni k’ brod“. E, pa vidiš, nije im lako, niti su oni u obavezi da ti daju novac. Izluđuje me kad vidim kako se ljudi iz Srbije ponašaju prema „strancima“. Kad neko kaže da radi u Nemačkoj ili Švajcarskoj, ma odma’ ga naš čovek ovde posle gleda „kroz paru“ što se kaže, i to naši ljudi kad dođu - osećaju. Verujem da to nije baš prijatan osećaj, jer ipak si došao u svoju zemlju da se tih 15 dana „sosrcki“ odmoriš i nasladiš rodnim krajem i poviđaš sa starim drugarima i meštanima.
Svi smo mi ljudi, imamo svoje slabosti i svi smo isti, ali isto tako smo i različiti. Ima i tzv. „gasterbajtera“ koji se hvale koliko imaju para, pričaju na sva usta gde rade u inostranstvu i onda kada to doznaju naši zubari ili automehaničari ili se sa ovakvim tipovima uspostavi bilo koja vrsta trgovačkog odnosa, onda ih ovi naši „oderu“, naplate im više, a suštini to „više“ nije ni polovina usluge koje bi naš čovek morao da plati u Švajcarskoj ili Nemačkoj. E, takve mi nije žao i ne saosećam se sa njima.
Šalu na stranu, naši ljudi u inostranstvu su otišli sa razlogom negde tamo. Bolje plate, osiguranje, penzije, jednostavno, otišli su trbuhom za sigurnim kruhom. Pričao sam ja sa dosta „gasterbajtera“ koji dolaze masovno za vreme leta u Razbojnu: „Vidiš Viktore, tamo je sređeno, perfektno je u Švedskoj, dobar sistem, sve ti je pruženo, ali...“ Uvek me je zanimalo to „ali“ i pošto sam bio u Švajcarskoj ili na zapadu, kako god hoćete, video sam šta znači to „ali“.
Ko god od naših ljudi tamo hvali sistem u Švajcarskoj ili u Švedskoj, to nije zbog toga što on voli Švajcarsku ili Švedsku, već zato što bi voleo da takav sistem bude u njegovom rodnom kraju i u Srbiji. Na zapadu su naši radnici najpozeljniji, jer naši ljudi su sposobni. Evo, pošaljite bilo koga iz Razbojne, taj bi znao tamo da radi barem tri posla, garantujem, ali ono što izjeda naše ljude nije rad, nego ta hladnoća tog mentaliteta tamo.
Kapitalizam je sve sveo na „ja tebi, ti meni“, ne gledaju te tamo kao ravnopravnog čoveka, već kao na neku vrstu niže klase, osetio sam bio to. Naš čovek tamo, ceo mesec radi i ne ostane mu bog zna šta mnogo, samo za osnovno. Tamo niko od naših ne stoji visoko pozicioniran u društvenom smislu, osim ako nije razvio neki biznis. Dakle, ako imaš regularan i običan posao i ako pametno štediš, mučićeš se, ali ćeš imati generalno novca, naravno, mnogo više nego u Srbiji kad bi radio isto takav uobičajen posao, koji nije zasnovan sad na nekom besnom biznisu.
Tvrd rad je tamo i naš čovek je motivisan, zna da to što radi će biti dobro plaćeno, ali u dubini svoje duše mu nedostaje rodna gruda. Kad sam bio u Švajcarskoj, bio sam u nekim srpskim/jugoslovenskim klubovima i zaključio da se tamo živi samo petkom i subotom. Skupe se tu, pušta se naša muzika, čak su nabavili i „Jelen pivo“ u sred Švajcarske, samo da bi se osećali kao da su kod kuće.
Bio sam tamo deset dana i nisam mogao više da izdržim, najveći problem mi nije bio neznanje jezika, već to što se ne priča mojim jezikom. Otuđen si, jezik je kuća čovekovog bića. Sve šale, dvosmislenosti i celokupna kultura stanuje u maternjem jeziku i to mi svi nosimo sa sobom i to nas stalno tera da se vratimo onde gde pripadamo. Nekako se tamo osećaš sterilno, nisi svoj, nema te naše balkanske atmosfere, ma bre, sve što rade, rade ga precizno i hladnokrvno, čak i kad se te Švabe vesele, to rade hladno i odmereno, ne rade ga „sosrcki“ kao mi.
Našem čoveku u inostranstvu nije nimalo lako, za tih deset dana sam propevao svaku turbo-folk pesmu, samo da me nekako podseti na naš veseo i lud mentalitet, osećao sam se zarobljeno u svetu tih hladnih ljudi, pa vi vidite kako je našima koji moraju tamo da budu celu godinu, sa po desetak dana odmora u Srbiji. Tek kad sam bio tamo, shvatio sam zašto kače srpske zastave na kuće i automobile i zašto „naduvaju“ narodnjake, sve je to nedostatak svog jezika, dragi moji.
I završio bih ovaj tekst stihovima Bore Đorđevića: „Vredno šljakam svoje dane radne, svaku marku gledam da prištedim...Samo ćutim, a glasno bih psovao: „O, Frankfurtu, jebem li ti majku!“
Viktor Milojević
