Profesorka srpskog jezika i jezičke kulture Marija Stojić, koja predaje u "Srednjoj školi" Brus osim eseja i proze piše i poeziju.
Jednu od njenih pesama objavio je portal "ČUDO"
POPIN VUK
Božanskom šapom naslonjenom na oblake otključavaš nebo
ili zaključavaš glasove seni?
Ma čekaj, da li si ti taj
koji će probiti zemljinu koru
rascvetavanjem i razgranavanjem?
Zemlja, nebo… velika zabuna…
Isklija neka čudna trava iz tvog mira, vuče.
Lečimo se tvojim svetim koprivama
a ne poimamo njihovo dejstvo.
Sramota je reći Sram nas bilo.
Obestinismo, opoganismo, olajasmo!
Navedi nas da vapimo za rabošima?
Ili da pravimo palimpseste naših vekova?
A da ipak kalibriramo u duhu vremena?
Ako tog duha i ima.
A tražih našu reč za kalibraciju
Ima li je, vuče?
Darove koje ti nudimo nisu ni sirotinjski.
Ni nemamo ih.
Ni žrtvu nemamo.
A šta si se ukipio?
Šta si se zgrozio?
Nisi ni to?
Neka te ne brine ovo vreme, vuče Popin
Manjka mu hrabrosti,
ne one predačke, već sazdane.
Hrastovinu prodadosmo za raskovnike naših ideala.
Gospodari nam bezimeni.
Zar njemu dade čeljusti?
Svedočimo našim smrtima a sudnjeg dana nemamo
I tako zanemesmo…
Ne fališe nam reči već glas.
Ni ne lamentiramo.
Te gledah tako,
nagutah se
i ne udavih.
A ti?
Popin vuče?
Osakaćeni!
Padoše ti dlake na pogrešne strane
izleže se iz aza
neka lako svarljiva novotarija.
A ti samo čekaj svoju vučicu
Misliš da ćete u sunčanoj zemlji živeti
Možda nekada, zašto da ne?
Danas svi imaju prava. Zar ne?
Ko li vam nagrdi potomstvo?
Šta smo sada, pseta ili kurjaci
Nemoj slučajno da odgovoriš!
Da zaurličeš!
Gladi svoju sekiru, štap, gusle…
liži svoje rane,
vazdiži svoju hromost,
poluslep maši svojom repčinom
dok mi kao kopilad lajemo
ispod tvoje jazbine.
Marija Stojić
izvor i foto:cudo.rs
