Književnica Ana Atanasković rođena u Kruševcu a koja piše i stvara u Beogradu učestvovla je na likovno-pesničkoj koloniji KOZNIKU U POHODE 2025 koja je održana u podnožju serdnjovekovnog grada Koznik.
Kako je posetu Kozniku u avgustu mesecu 2025. godine doživela književnica Ana Atanasković pročitajte u njenom opisu:
Kada sam dobila poziv za likovno-pesničku koloniju na Kozniku znala sam da je ova godina tačka u kojoj ne samo da ću igrati nego i popeti na uzvišenje gde je taj grad, kako znam i umem, po cenu svega. A priča zašto je duga...
Koznik sam videla jednom u detinjstvu. Vraćali smo se iz Mitrovog polja kući za Kruševac. O, kako se pogled na taj kameni grad uklesao u moje tkivo! Bio je, u mom sećanju, bliže putu, bio je misteriozan, stamen, star, a živ, meni tako drag, da je, verujem, mnogo uticao na moje zanimanje za srednji vek. Rođena sam u Kruševcu, koji ima svoju kulu i stari grad kneza Lazara, i to je uticalo, naravno, ali Koznik, koji mi je ostao u sećanju kao simbol utvrđenja na uzvisinama, kao nešto blisko ali i nedostižno, jer prošlost je takva, mislim da mi je Koznik, za koga, nažalost, malo ljudi na našim prostorima zna (i to me rastužuje) bio jedna od glavnih kamenih tačaka-polaznica.
Bio mi je mesto na koje se nisam popela, strepnja, slutnja, neostvarena želja...
Pre nekoliko godina sam predložila A. da idemo tamo i otišli smo ali navigacija nas je odvela na pravac Aleksandrovca i do najstrmijeg prilaza do starog grada. Uzvisio se bio iznad naših glava esktremno, surovo, najsurovije te se nismo penjali. Neki Japanci su krenuli stazom, a mi ne. No, A nije hteo, posle krivinskih peripetija puta, da odemo do drugog prilaza i vratili smo se. Tako sam ostala opet bez ispunjene želje.
Zato sam rekla - ja moram otići, pa makar se vratila polomljena, ali ove godine moram. U odlasku mi je pomogla Vida Radovanovic, a mnogo mi je drago što su Barbara i ona bile deo ovog iskustva.
Elem, dođosmo do Kulturnog centra Brus i sa ostalim učesnicima i g. Pericom Jovanovićem, krenusmo.
A Koznik...kad se pomolio na vrhu, mislila sam da će mi srce iskočiti. Dosta je dalje od puta nego što je moje sećanje, u kome je on bio kao na dlanu, tu negde, u meni. Detinjstvo drage stvari približava. A Koznik, sagrađen u četrnaestom veku, jedno od najočuvanijih utvrđenja u nas, a moram ponoviti svoju tugu da se o njemu malo zna, čekao je na mene, na strmini.
Iznad Rasine je i iznad kraja odakle su moji roditelji, na veoma nepristupačnom uzvišenju, samo je jedan prilaz moguć, a i on je "nagrabusiv". Jerinin grad, kako se u mom kraju i naziva, iskrzan, zubima vremena izjeden, ali opstao, opstao...i tako veličanstven!
Prvi put ga u izvorima spominje knez Lazar a vezan je, naravno, i za despote Stefana i Đurđa. Na toliko je strmom mestu da su, kažu, kamen za gradnju nosile i koze.
U Kozniku je nastala povelja kneginje Milice Dubrovčanima gde se jedino spominje moja Jelena Gatlluzio, tj. jedino se tu spominje despot Stefanova ženidba!
Dođosmo u podnožje a ja sam znala da MORAM da se popnem kako znam i umem. Sa takvim i takvim kolenima. Svojim kolenima.
Od podnožja, gde se nekada održavala (a nadam se da će se obnoviti) manifestacija Vitezovi Koznika do samog vrha grada nema mnogo, ali je put na šarenolike načine izazovan (ozbiljnim planinarima nije ali nekome kao što sam ja jeste). No, penjanje mi nije blo teško. Kameni vrhovi su me zvali, zvali...i popela sam se bez većih problema, iako je staza, rekoh, na šarenolike načine izazovna (vrsta tla).
Pogled...pogled ti se urezuje u oči. Zelena moja Župa, zelena moja Srbija, puna istorije, valovita, pitoma, puna značenja i značaja, po meri čoveka geografska, brdovita ali ne previše krševita, žuborna, kao Rasina, misteriozna, kao kamena vrata Koznika, ona nevidljiva, iz detinjstva mog i svačijeg ko je tu živeo...zeleno moje žuđenje za tim mestom je bilo ispunjeno!
Trenuci u kojima sam gazila stopama ljudi koji su tu živeli a istovremeno oživela sopstvenu fascinaciju bili su nezaboravni.
Onda je usledilo spuštanje koga sam se plašila, videvši kakav je put kojim sam došla. Bilo je u spuštanju (a i sve vreme) lepog druženja, tu je bio i Branimir Perić, ali spustiti sam se morala sama. Kako znam i umem.
Već prvi korak mi je vratio bol. Tup i oštar u isto vreme i kao da koleno više nije tvoje. Kako ću? Ali, moram. Spuštanje otežava prašina koja se kliza. A, rekoh, teren ima tri nivoa različitosti od kojih ne znaš koji je teži. Na prvom sam imala najveći izazov - zviz, proklizavanje...još uvek imam poderotine. O, strah, koji je tu, ali uprkos koga moram gledati ispred, nastaviti sitnim koracima i nadati se da je izlaz blizu.
Ali, popela sam se, popela, uspela, ja, koja sam Koznik oduvek volela, sanjala, koji je daljinom bio blizu, u srcu, mislila sam, srećna, srećna i u spustu za koji nisam znala hoću li završiti neskršena sasvim. Jesam, nisam se povredila ali da je bilo nezgodno, jeste. Ali, da je bilo vredno svega - JESTE.
Uspela sam, uspelo je moje srce. A bol...nije ni bitan kada duša nešto voli. Nije, duhovno, ni prisutan. Nije, duhovno, ni prisutan, zaista. E, to je sreća. I zato je juče bio NEZABORAVAN dan.
Jedan iskren i predivan opis kojim Ana Atanasković poziva da se udružimo i pomognemo da se Koznik i prilazi njemu obnove.
Biografiju književnice Ane Atanasković pročitajte na linku OVDE
izvor:samovoli.wordpress.com foto:Ana Atanasković
