Teodora Jezdić mlada studentkinja iz Brusa nalazi se na master studijama slavistike na Sorboni u Parizu zahvaljujući njenom radu, učenju i upornosti.
Teodora je rođena avgusta meseca 2000. godine u Kruševcu, a odrasla u Brusu - mestu koje ne nudi mnogo izbora, ali vas nauči da ih sami stvarate, kako ona kaže. O svom dosadašnjem životnom putu nam je ispričala ukratko:
"Najlepše uspomene iz detinjstva vezujem za selo Gornje Leviće, gde smo sestra i ja često odlazile, i koje i danas u meni budi unutrašnji mir I nostalgična sećanja. Osnovnu školu u Brusu završila sam kao nosilac Vukove diplome, a nakon toga završavam Gimnaziju u Brusu - opšti smer. Ipak, ono što me je zaista oblikovalo događalo se van učionica.
Još tokom školovanja učestvovala sam u brojnim školskim priredbama I vannastavnim aktivnostima, a posebno mesto u mom odrastanju zauzima rad u dramskom studiju Srednje škole u Brusu. Tamo sam, pod mentorstvom profesora Ljubiše Krasića, prvi put shvatila šta znači ozbiljno se baviti rečju - na sceni i na papiru. U tom periodu pišem prve pesme, uz njegove savete ih dorađujem i sa njima osvajam prvu nagradu na literarnom konkursu „Budući pesnici“. Kao članica dramskog ansambla, nagrađena sam i za najbolju žensku epizodnu ulogu u predstavi „Kad onaj tamo umre“.
Krajem osnovne škole, majka odlazi na rad u Pariz. Sestra, otac i ja ostajemo u Brusu. Taj period me je rano naučio šta znači razdvojenost, ali i odgovornost. Verujem da je upravo tada počela da se oblikuje moja odluka da jednog dana nastavim život van granica zemlje u kojoj sam odrasla.
Godine 2019. selim se u Beograd i upisujem Fakultet političkih nauka, smer novinarstvo. Studiram na budžetu i živim u studentskom domu. Porodicu viđam retko, a period pandemije dodatno produbljuje tu udaljenost — sedam meseci bez susreta ostaje najteži period mog života. Ipak, studije me drže fokusiranom.
Već na drugoj godini priključujem se fakultetskom radiju „Slušaonica 6“, gde realizujem svoj prvi intervju - sa čuvenim režiserom Borisom Malagurskim, povodom filma „Crna Gora – podeljena zemlja“.
Nisam verovala da će odgovoriti na poruku poslatu preko društvenih mreža, a još manje da će doći na fakultet I razgovarati sa studentkinjom. Taj razgovor mi je pokazao da novinarstvo počinje upravo tamo gde se usudite da pitate.
Nakon rada na radiju prelazim u redakciju „FPN TV“, gde sa kolegama realizujem televizijske priloge i prvi put dolazim u dodir sa profesionalnom televizijskom opremom kakvu sam do tada viđala isključivo na televiziji. U tom okruženju teorijsko znanje konačno dobija svoju praktičnu dimenziju.
Tokom studija upoznajem Ivu, danas svoju najbolju drugaricu. Živele smo kao cimerke u studentskom domu i delile svakodnevicu studentskog života - od ispita i rokova, do sumnji i malih pobeda. Od Ive sam naučila mnogo: pre svega radnu disciplinu, istrajnost i veru u sopstvene sposobnosti. Njena podrška bila je tiha, ali stalna, i predstavljala je oslonac tokom celog studiranja, ali i nakon njega.
U tom periodu prijavljujem se i na konkurs romske organizacije „Romani Asvin“, gde radim kao novinarka. Pišem reportaže i intervjue sa romskom decom, sa ciljem da njihovi glasovi budu vidljivi — ne kao statistika, već kao lične priče. Tekstovi su objavljeni na romskoj platformi i namenjeni su kako samoj zajednici, tako i svima koji žele da razumeju kako izgleda život sa margine.
Po završetku osnovnih studija, početkom februara 2024. godine, odlazim u Pariz, gde već žive moja majka i sestra. Sestra je u Francuskoj tada već pet godina, a razdvojenost nam je svima teško pala. Rođenje mog sestrića dodatno me je učvrstilo u odluci da ne želim da budem prisutna samo povremeno.
U septembru sledeće godine, gotovo slučajno, na predlog jedne profesorke, upisujem master studije slavistike na Sorboni u Parizu, sa fokusom na BCMS jezike - bosanski, hrvatski, crnogorski i srpski. U tom trenutku moj nivo francuskog jezika nije bio dovoljan za taj stepen studija, ali sam se posvetila intenzivnom učenju i za manje od dva meseca položila ispit B2, što je bio uslov za zvaničan upis. Trenutno sam na drugom semestru master studija, koji je u velikoj meri usmeren na prevod između francuskog i BCMS jezika.
U periodu između dolaska u Francusku i početka studija postajem aktivna članica "Federacije mladih Srba Evrope". U Parizu učestvujem u organizaciji projekcija srpskih filmova, poput „Lajanje na zvezde“ i „Zone Zamfirove“ sa prevodima na francuski jezik, humanitarnih večeri za pomoć deci sa Kosova, večeri poezije, kao i u promociji knjige „50 ličnosti koje su obeležile francusko-srpsko prijateljstvo“, sa kojom putujemo po Francuskoj i povezujemo Srbe u rasejanju.
Po dolasku u Pariz započinjem i freelance novinarsku saradnju sa medijima posvećenim srpskoj dijaspori - najpre u Americi, a zatim i u Francuskoj. Pored toga, kao reporterka iz Pariza, uključujem se uživo u televizijske programe u Srbiji (Blic, Tanjug, Happy, Vesti) i izveštavam o aktuelnim događajima u Francuskoj - od političkih poseta i bilateralnih sporazuma, do unutrašnjih društvenih promena. Paralelno obavljam i stručnu praksu u Kulturnom centru Srbije u Parizu.
Pored novinarskog i akademskog angažmana, ponovo se intenzivnije okrećem glumi, koja me prati još od školskih dana. Postajem članica pariske glumačke trupe „Balkan na sceni“, okupljene oko ideje da se balkansko iskustvo i identitet scenski predstave savremenoj publici u Parizu. U okviru trupe trenutno radimo na predstavi „Svadba na srpski način“, čija se premijera uskoro očekuje.
Jedan od meni posebno značajnih tekstova posvetila sam svom rodnom Brusu. Objavljen je na sajtu Federacije mladih Srba Evrope u okviru rubrike „Otkrij Srbiju“ i zamišljen kao mali omaž mestu koje me je oblikovalo, ali i kao vodič za francusku publiku koja želi da upozna Srbiju van glavnih turističkih ruta. - tekst na linku OVDE
Takođe, važno mi je da istaknem da već više od deset godina, otkako dolazim u Francusku, paralelno sa obrazovanjem i profesionalnim razvojem obavljam I dodatne poslove. Samostalno, ali i zajedno sa majkom, bavila sam se poslovima domarstva i održavanja stambenih zgrada, kao i čišćenjem zajedničkih prostora I stanova. Ovi poslovi su najčešće bili sezonski, uglavnom tokom letnjih meseci. Pored toga, povremeno sam radila i kao dadilja, čuvajući decu. Ovo navodim kako bih realno predstavila život u Parizu, koji je često idealizovan, iako je u praksi izuzetno skup, zbog čega je uz stalni posao često neophodan I dodatni angažman.
Takav način života mi nije predstavljao prepreku, jer dolazim iz radničke porodice u kojoj su me roditelji naučili da su rad i lična odgovornost temelj svakodnevnog života.Na kraju, svoj dosadašnji put najviše dugujem porodici, ali i ljudima iz Brusa I okoline koji su me podržavali onda kada još ništa nije bilo izvesno. "
Teodori želimo puno uspeha i da se uskoro javi sa finim vestima.
TKM foto:privatna arhiva
