Posle nemilih događaja u Srbiji početkom maja meseca 2023. godine koji su pogodili svakog građanina a posebno učenike svih škola, učenici Srednje škole u Brusu imali su i imaju svest i mišljenje o tome, kao i empatiju.
Oni su svoje misli, osećanja i empatiju izrazili kroz pesme, u sastavima, esejima...
Anastasija Mitrović, tada učenica trećeg razreda gimnazije, deo svojih misli, osećanja i empatije izrazila je kroz pisani sastav "Gubitak"
Gubitak
Maj 2023. godine nam je doneo crvene kiše, crne majice i plastično belo cveće. Nešto je od početka bilo drugačije, bilo je hladnije i tmurnije nego prethodnih dana. Kiša je dan za danom padala, donoseći neku uznemirenost i povlačenje. A onda je, u jutarnjim časovima tog 3. maja celom državom odjeknula vest o strašnoj tragediji koja je zadesila decu, njihove porodice, Beograd, ali i nas, nas koji smo kilometrima daleko.
Odjednom, kao da nam je neko opalio šamar. Došli smo do tačke gde znamo da je kraj, bez mnogo reči, sa još manje objašnjenja, sa osećajem da dalje ne samo da ne želimo, već i da ne možemo. Svaka reč, osim molitve za borce koji su nedužni stavljeni na bolnički krevet, bila je suvišna. Izgubili smo mnoge ljubavi, izgubili smo mnoge potencijale, izgubili smo sve one koji su godinama praštali ovom gradu, ovoj državi, sve dok nisu vrisnuli, a kada su vrisnuli bilo je kasno. Proglašen im je kraj.
Izgubili smo i one koji su fizički tu, koji postoje, ali su pukli pre nego što su zapucali. U par dana izgubili smo ono što se gubi decenijama. Nestali su mnogobrojni životi, kao da nikada nisu ni postojali, kao da nikada nisu postojala mnogobrojna pitanja šta je to uopšte život i šta će on doneti. I na kraju dobismo odgovor, život je oduzet pre nego što je stigao bilo šta da donese.
Jedino što je uspeo da donese jeste jeziva tišina ispunjena očajem, beznađem i razočarenjem. Uspeo je da celu državu zavije u crno.
Je l’ uhvaćen krivac? Je l’ je dobio dovoljno dobru kaznu? Je l’ smo sad na sigurnom? Je l’ možemo da nastavimo normalnim životom, kao da se ništa nije dogodilo? Ovo su pitanja koja neće doneti pametan odgovor ukoliko sami sebe ne optužimo.
Ovo se desilo u našoj zemlji, u zemlji u kojoj smo rođeni, u kojoj živimo, zemlji koju volimo i zemlji za koju se borimo.
Dopustili smo da se po prvi put u našoj istoriji, u nečemu ovakvom poistovetimo sa dalekom Amerikom, o kojoj godinama pričamo i koju godinama osuđujemo.
Dopustili smo da se izjednačimo sa tim dalekim zemljama po ovako sramotnim stvarima. Sami smo krivi.
Dopustili smo i dopuštamo da nam se nameću razni sistemi, iako znamo da nisu pravedni i korisni.
Dopustili smo da ćutimo, iako umemo da pričamo.
Dopustili smo da prihvatamo, iako znamo da negiramo.
Dopustili smo da zaboravimo značenja reči empatija, razumevanje, poštenje...
Dopustili smo da usmenu komunikaciju zamenimo razvijenijom, tehnološko-pisanom formom.
Dopustili smo da se otuđimo jedni od drugih, da jedva čekamo da ostanemo sami u svoja četiri zida.
Dopustili smo da nam decu vaspitavaju dadilje, da su karijera i posao bitniji od porodice.
Dopustili smo da se ceo život osvrćemo na uspehe i na materijalne stvari.
Dopustili smo da izgubimo tradiciju...
Dopustili smo... Gubitak.Gubimo sebe, a samim tim gubimo i život. Sami smo sebi oduzeli osećaje sigurnosti, pripadnosti i mira. Jedino što radimo jeste da bežimo. Ne pokušavamo da se suočimo sa problemom, pa čak i ako preuzmemo taj rizik, veoma brzo odustajemo i guramo to pod tepih sa nadom da će sutra kada svane novi dan sve to nestati i da će biti bolje.
Zašto sve to radimo i zašto smo izazvali ovaj rat među svojim ljudima, ostaje glavno pitanje kom treba da se posvetimo.
Maj nam je doneo veliki alarm upozorenja, alarm koji ne smemo zapostaviti, a posebno ne zaboraviti, jer plašim se da će nam i gore stvari uslediti, ako nastavimo ovim koracima ka budućnosti.
Anastasija Mitrović - "Srednja škola" Brus
