Sa svojim ćaletom igram fudbal od ranog detinjstva, samo što je njemu fudbal strast više nego meni, te je dobio priznanje za 300 odigranih utakmica u dresu "Donjeg Kopaonika" iz Razbojne...
Naravno, majka nije oduševljena tom činjenicom koliko sam ja, ali fudbal je genijalna igra koja gotovo stvara zavisnost i moj ćale je i dan-danas pod velom opijuma ove najvažnije sporedne stvari na svetu...
Gledao sam najbolje fudbalere, najlepše terene preko ekrana, ali znate šta, sve oni to rade kao plaćenici. Dođu, obave posao perfektno, savršeno, zbog čega?
Novac je danas motiv broj jedan za savremenog čoveka, pa je tako i fudbalska strast u svetu otišla u smeru hladnog profesionalizma koji ima za cilj princip rekorda i nemilosrdne pobede.
Na seoskim terenima je drugačija situacija, ja tu vidim pravu strast i ljubav prema fudbalu. Profesionalni fudbaleri idu na posao, a seoski fudbaleri idu sa posla da bi igrali fudbal... Ej, pa to ti je strast!
Odvajaš vreme od svog života koji je ograničen i daješ jednoj takvoj stvari tu dragocenost, svoj život, zbog čega?
Za jednog seoskog fudbalera, fudbal nije samo "igranje lopte" to je i prilika za druženje, zajebanciju što bismo rekli. Kad se gostuje, to su pravi izleti. Putuje se kombijem do obližnjeg grada ili sela. Atmosfera u kombiju često zna da bukne do te mere da od smeha ne možeš da čuješ drugara koji je do tebe i nešto ti priča.
Ako se pobedi, u kombiju je još uzavrelija atmosfera, jer nas u povratku obično očekuje pečenje i pivo, a ako se izgubi, svi su potišteni i u tom slučaju se čuju samo najveće šaljivdžije u timu: "Koj' vam je bre, ima pečenje, evo ga Šuki će da da, a ove ćemo da polomimo kad dođu kod nas."
Česte su i tuče, psuju se sudije, ima i publike, sve je isto kao i u profesionalnom fudbalu, s tim što mi psujemo sudije, povređujemo se, dajemo golove, tučemo se, sve radimo zbog samog fudbala kao igre. Sve to radimo zbog fudbala koji je izgubio svoju suštinu na svetskoj pozornici i dobio pravi oblik na seoskom terenu.
Ja više i ne gledam profesionalni fudbal, meni je veći doživljaj da u Razbojni pogledam neku utakmicu, da se ismejem kao čovek, da vidim neko iskreno i gotovo dečije radovanje posle gola, nego da boravim ispred televizora i gledam ''konjine'' koji dobijaju 100.000 evra nedeljno.
Postići gol za svoju varoš ili selo je nezamenljiv osećaj koji se prepričava. Ali sve to što se dešava na seoskom fudbalu je neko morao da pokrene i omogući za one koji igraju srcem, a ne džepom. Tim ljudima, mlađe generacije treba da iskažu veliko poštovanje jer su upravo oni omogućili radovanje, plakanje, smejanje, koje se evo odigrava i dan-danas na čuvenom terenu ''Pored Pošte''.
Tako su u Razbojni, davne 1973. osnovali klub Radoš Lazarević, Ratko Virijević, Gisa Virijević, a prve fudbalske korake na igralištu ''Pored Pošte'' kao mlađi igrači napravili su Miloš Mišutka Petrović, Aca Babeja Virijević, Sloba Purić, Toma Makragić i mnogi drugi koji su time utabali trnovit put početka mlađim generacijama, a svi znamo da je svaki početak težak.
Stariji seljani koji su nekad bili igrači, a sad verna publika uvek kad me vide kažu mi: "Ti mali, Nebojšin, je l' igraš tu loptu dobro, nemoj da brukaš oca!"
Nisam shvatao što me to uvek pitaju, ali sad kad sam promislio malo kakvu tradiciju imamo i na koji način sagledavamo fudbal, shvatio sam da je to pitanje koje se prirodno postavlja pred svakim budućim naraštajem u Razbojni, igrati srcem ili ne igrati uopšte?
„Jedino što me drži to je fudbal. Opet ga igram i to izvrsno. Vazduh, veseli mladići, zelena trava, igra i pobeda, oslobodili su me“, beleži Miloš Crnjanski u jednom pismu svom prijatelju Ivi Andriću.
Viktor Milojević foto:V.Milojević