U toku Topličkog ustanka, a i posle njega (1917) u blaževačkom kraju je vođeno više žestokih borbi komita Koste Vijinovića protiv okupatorskih oružanih snaga Bugarske i Austrougarske, pa i protiv samih komita koji su se predali okupatoru, odajući sve komitske veze, jatake i puteve, čak su na čelu bugarskih i austrijskih poternih odeljenja i sami gonili Vojinovića i njegove komite.
Odvažni vojvoda Kosta Vojinović i njegovi saborci, članovi Ibarsko-kopaoničkog odreda, prkosili su neprijateljskim poterama uporno izbegavajući ili razbijajući njihove zasede, do 15. oktobra 1917. godine (po novom kalendaru). Tada su upali u zasedu koju su im postavili neprijateljski vojnici uz pomoć bivših boraca Koste Vojinovića, na Livadicama – Ivljaku, između sela Žareva i Trećaka. Iz bugarskih dokumenata saznajemo da je u ovoj borbi Kosti Vojinoviću poginulo 17 boraca, da je cela arhiva zaplenjena a on ranjen u levu nogu i sa svega nekoliko drugova uspeo je da se izvuče. Pada u oči da su Bugari preuveličali broj poginulih, jer je tom prilikom ubijeno 6 komita.
O ovoj borbi pisao je i sam Vojinović u svom dnevniku: „U samu zoru opkoljeni smo od austrijske vojske, bugarske vojske i naših izdajnika na Livadicama – Ivljaku. Potkazan sam od četnika koji su se predali, uhvatili su nam zasedu na mestima koja su im bila poznata, a kojima nam je jedini izlaz bio. Kad smo naišli na njih oni su otvorili na nas vatru. Kada su se Bugari povukli ubili su zastavnika narednika Janićija Dimića, Stanku Petrović, rođenu Dimić, Đorđa Dimića, Spasoja Kojića, Ivana Mijovića i Todora Pavlovića. U toj ogorčenoj borbi ranjen sam teško u nogu. Opkoljen od izdajnika i od vojske neprijateljske borio sam se ranjen do same noći. Bugari su imali 12 ranjenih i 6 mrtvih“. (M. Perović, Toplički ustanak 1917, str.285-286).
Dakle, u ovoj borbi poginula je Stanka Petrović Dimić, koja je Kostu Vojinovića pratila u svim njegovim borbama, živeći sa njim u nevenčanom braku. Bila je izuzetno lepa žena i sa njom je Kosta nameravao da se oženi posle rata. U vreme pogibije bila je u poodmakloj trudnoći. Sudeći po pričama savremenika, Bugari su je mrtvu iskasapili. Sa Stankom su poginula i dva njena brata, stariji Janićije Dimić, koji je bio narednik srpske vojske, a u ustanku zastavnik Ibarsko-kopaoničkog odreda, i mlađi Đorđe Dimić, inače dečak od 16-17 godina, borac istog odreda iz Belog Polja. Sa njima je bila i njihova majka Danica Dimić, koja je u toj borbi izgubila troje dece. I sama ranjena, smogla je snage da iz ruku sina Janićija, koji je bio na umoru, uzme zastavu odreda i spasi je. Bugari su posle bitke pobijene srpske četnike sahranili pored reke Toplice. Nekoliko dana kasnije vojvoda Vojinović se, mada i sam ranjen u prethodnoj borbi, vratio na mesto sukoba i naredio da se poginuli sahrane u dvorištu crkve u Blaževu. Na sahrani je obećao da će svojim borcima podići nadgrobni spomenik, ali ga je smrt sprečila u ispunjavanju ovog zaveta. (B. Mladenović, Žene u Topličkom ustanku 1917, srt. 49).
Posle rata, poginulom Spasoju Kojiću rodbina je podigla spomenik, ostalim junacima ni do danas nisu podignuta nikakva nadgrobna obeležja. Grobovi su odavno zarasli u travu. Od nadgrobne ploče, koju je podigla porodica Kojić, do danas je „sačuvan“ samo deo, koji dvadesetak centimetara viri iz zemlje, i više podseća na običan kamen nego na nadgrobni spomenik. Postoji opravdan strah da će i ovaj kamen veoma brzo nestati, a sa njim i sećanje na poginule junake i njihove grobove.
Zabrinjava činjenica, da je danas u Blaževu teško naći čoveka koji zna ko je tu sahranjen. Čast izuzecima. Posebno treba istaći pokojnog Dimitrija Kojića iz Belog Polja, koji je radio na tome da se dostojno obeleže ovi grobovi. Međutim, njegova plemenita ideja nije realizovana. Prosto čudi da se niko od nadležnih iz lokalnih organa vlasti nije setio ovih junaka Topličkog ustanka koji su svojim primerom pokazali da nema života bez slobode.
Sebi, kao istoričaru, koji je prvi ozbiljno počeo da istražuje prošlosti blaževačkog kraja, nikada ne bih oprostio propuštanje jedinstvene prilike, da se ispravi ova vekovna nepravda. To je stogodišnjica Topličkog ustanka, kako bi bar posle 100 godina pali junaci konačno dobili odgovarajuće spomen - obeležje. Zato sam još prošle godine pokrenuo odgovarajuću inicijativu. Uz pomoć plemenitih ljudi, koji su odlučili da podrže ovu humanu akciju, ako sve bude teklo po planu, najkasnije do početka juna spomenik će biti podignut. Mislim da je najmanje što možemo da učinimo za naše junake, da im dostojno obeležimo grobove i otrgnemo ih od zaborava. Time bih smo ispunili zavet legendarnog vojvode Koste Vojinovića, a naš kraj konačno dobio prvo spomen-obeležje iz ovog perioda.
Vekovna nepravda se može ispraviti, ali naša sramota nikada. Na kraju moram reći, da me često muči dilema, da li smo dostojni slavnih predaka? Ako i vi imate istu dilemu, onda ima nade. Na grobovima junaka Topličkog ustanka obraz je izgubljen. Postoji nada da bar dušu spasimo.
Radoljub Jotić
Napomena: Profesor Radoljub Jotić je uspeo da "vaskrsne" junake Topličkog ustanka iz blaževačkog kraja i to je najmanje što se moglo učiniti za naše junake - da im se dostojno obeleže grobovi i otrgnemo ih od zaborava. Time je ispunjen i zavet legendarnog vojvode Koste Vojinovića, a blaževački kraj je konačno dobio prvo spomen-obeležje iz ovog perioda. - više na linku OVDE
