U našem narodu sačuvane su brojne priče koje se ne mogu potvrditi odgovarajućom pisanom istorijskom građom. Zato su mnogi istoričari skloni da ih bez ikakve dublje analize proglase izmišljenim. U ovom radu se upravo govori o jednoj takvoj priči.
Sredinom osamdesetih godina prošlog veka, kao mlad nastavnik istorije, prvi put sam se našao u Blaževu. Od starijih meštana čuo sam jednu interesantnu priču. Ona je imala nekoliko verzija, ali je suština uglavnom bila ista. Priča je govorila o boravku kralju Petra Karađorđevića u ovom selu i incidentu koji se desio u mesnoj kafani.
Priča kazuje da se odmah po izvršenom puču (Majskom prevratu), na putu od Cetinja ka Beogradu, sa svojim pratiocima kralj Petar I Karađorđević, prerušen u siromašnog seljaka, obreo u Blaževu i u seoskoj kafani vlasnika Proke Kovačevića doživeo jednu neprijatnost. Naime, usled spleta nesrećnih okolnosti kralj je nemajući kod sebe novca da izmiri kafanski račun bio fizički napadnut i izbačen iz kafane od strane vlasnika. Nešto kasnije po ustoličenju, kralj Petar se lično pismom obratio vlasniku kafane u Blaževu, učtivo ga pozivajući da dođe u Beograd, na dvor, kako bi izgladili nesporazum i kako bi on izmirio kafanski račun. Proki Kovačeviću bilo je tek tada jasno koga je zapravo fizički napao i izbacio iz svoje kafane. Bojeći se osvetničkih namera kralja odlučio se na najgore rešenje. Izvršio je samoubistvo. Obesio se.
Po nekim verzijama kralj Petar je prenoćio u kafani, tako da se incident desio ujutru drugog dana. Drugi tvrde da je kralj slao dva pisma, zato što je vlasnik kafane prvo pismo ignorisao. Takođe, postoje dve verzije samoubistva Proke Kovačevića, po mišljenju jednih se obesio, dok se po mišljenju drugih ubio hicem iz puške. Maštovitiji meštani čak tvrde da znaju šta je kralj doručkovao u kafani. U pitanju je bila kajgana. Međutim, ovo je ubačeno isključivo pod uticajem popularne priče u narodu o stradanju Svetog Petra, na osnovu koje je nastala i poznata izreka „Platio ko Sveti Petar kajganu“.
Bez obzira na razne verzije i ubacivanje izmišljenih detalja, suština priče je da je Petar Karađorđević bio u Blaževu. Navedena priča me je jako zainteresovala. Kao svaki istoričar istinitost priče pokušao sam da proverim i potkrepim odgovarajućim pisanim dokazima. Zato sam krenuo sa čitanjem knjiga koje govore o kralju Petru. Početkom devedesetih godina XX veka pročitao sam tek objavljenu i najobimniju biografiju kralja Petra u tri knjige čiji je autor naš poznati istoričar i akademik Dragoljub Živojinović. Iz navedenog dela jasno se vidi da je knez Petar Karađorđević u vreme Majskog prevrata bio u Ženevi, gde je za ishod puča u Beogradu saznao tek u kasnim popodnevnim časovima i da je bio potpuno iznenađan ishodom zavere.1
U ovoj obimnoj biografiji navode se i sledeće činjenice: Da je vojska još u zoru po ubistvu poslednjeg Obrenovića proglasila Petra Karađorđevića za kralja Srbije, da su njegov izbor podržale Rusija i Austro-Ugarska, te da je novoizabrana vlada sa Jovanom Avakumovićem na čelu pozvala poslanike Narodne skupštine da se 15. juna 1903. okupe u Beogradu. „Petnaestog juna u dvanaest časova sastali su se u velikoj balskoj dvorani Novog dvora, na zajedničkoj sednici, članovi Narodne skupštine i Senata. Predsedavao je Velimirović...(Petar Velimirović novoizabrani predsednik Senata – primetio R. J.) Kada je Velimirović saopštio da se na dnevnom redu nalazio izbor novog vladara, prisutni su ustali sa svojih sedišta i uzviknuli: „Živeo Petar Karađorđević, kralj Srbije.“ Time su unapred odredili ishod glasanja. Ono je obavljenjo poimenično. Prvo su glasali poslanici, a potom senatori, pri čemu je prvih bilo 119, a drugih 39. Izbor kneza Petra je bio jednoglasan. Velimirović je obavestio prisutne o rezultatu glasanja. Oni su burno pozdravili izbor novog vladara. Sednica je trajala četrdeset pet minuta.“2
Istoga dana u sedamnaest časova održana je nova sednica na kojoj je izabrana deputacija koja će novom kralju odneti u Ženevi povelju o izboru. Deputaciju je sačinjavalo pet senatora i devetnaest poslanika. Predvodili su je predsednici Senata i Narodne skupštine.3 Izabrana deputacija senatora i poslanika krenula je put Ženeve 20. juna da novom kralju preda dokument o izboru i doprate ga u Srbiju. Deputacija je 21. juna oko ponoći stigla u Ženevu, a sutradan u nedelju 22. juna primio je kralj Petar u svom stanu u ulici Belo broj 5.4
Putovanje novoizabranog srpskog kralja Petra Karađorđevića od Ženeve do Beograda istoričar Dragoljub Živojinović opisuje detaljno: „Dvadeset drugog juna u 20.40 časova kralj je sa pratnjom i članovima deputacije krenuo za Beograd... Na bečkoj železničkoj stanici kralja je dočekala čitava srpska kolonija, članovi poslanstva i konzulata, mnogi učenici i studenti... U ranim jutarnjim časovima kraljev voz je prošao kroz Budimpeštu, gde se na stanici Telso Kabanja okupilo mnogo sveta noseći cveće.“5
O svečanom dočeku novog kralja na železničkoj stanici u Beogradu Živojinović piše: „Tačno u deset časova 24. juna voz je ušao u stanicu. Na peronu su bili okupljeni ministri, mitropolit Inokentije, generali, predstavnici grada Beograda, viši činovnici, poslanici Rusije i Austro-Ugarske. Po izlasku kralja Petra iz vagona, Avakumović ga je pozdravio rečima dobrodošlice.“6
Detaljan opis događaja koji su usledili od Majskog prevrata pa do dolaska novoizabranog kralja Petra I Karađorđevića u Beograd 11. juna 1903. godine (po starom kalendaru), dali smo kako bismo istakli da se Petar Karađorđević u ovom periodu nalazio u Ženevi i da nije mogao da se ni u kom slučaju nađe tada na Cetinju, pa ni u Blaževu. Samim tim priča starijih meštana Blaževa je ovim dovedena u sumnju. Opisani događaji navode na jasan zaključak da je priča izmišljena. Zato se nametalo logično pitanje ko je i zbog čega izmislio ovu priču? Jedini pravi odgovor na postavljeno pitanje bio bi da je priču izmislio neki bliski rođak Proke Kovačevića, vlasnika kafane, s jednim jedinim ciljem da bi opravdao njegov nepromišljeni potez, odnosno samoubistvo.
Međutim, posebnu pažnju mi je privukla jedna fotografija iz Živojinovićevog obimnog dela. Naime, ona predstavlja kneza Petra Karađorđevića u seljačkom odelu prilikom njegovog tajnog odlaska iz Bosne početkom jula 1876. godine. Na njoj je knez Petar svojim spoljašnjim izgledom odavao utisak običnog čoveka iz naroda, a kako je često bio prinuđen da krije svoj pravi identitet obično se prerušavao u srpskog seljaka. U priči kojom se bavimo kaže se da je bio prerušen u seljaka. Pitao sam se da li je to bio plod slučajnosti?
Punih dvadeset godina bio sam u ubeđenju da je priča koju sam čuo u Blaževu izmišljena sa jasno određenim ciljem. I to sve do početka 2015. godine, kada sam pročitao knjigu našeg književnika Ivana Ivanovića pod naslovom „Narodna buna 3, partizani“. Ivanović u svojoj knjizi na jednom mestu govori o ilegalnom boravku kneza Petra Karađorđevića u Jablanici za koji se ne zna mnogo, pisanih tragova nema, a kazivanja su nepouzdana. Tekst koji predočava čitaocu Ivanović kaže da je napisao na osnovu knjige Dobrosava Turovića „Gornja Jablanica kroz istoriju“.
Po Ivanoviću malo se zna da je knez Petar Karađorđević krajem devedesetih godina XIX veka ilegalno boravio u Jablanici, Toplici, Kosanici i drugim novooslobođenim krajevima. Kao pretendent na srpski presto, knez je ilegalno prešao srpsko-tursku granicu 1897. godine i jedno vreme se zadržao u novooslobođenim krajevima gde je imao znatne pristalice.
Po kazivanju Ivanovića poznato je da su neki od naseljenika u Jablanici i susednim krajevima bili učesnici u Bosansko-hercegovačkom ustanku 1875 – 78. godine. Zna se da je vojvoda Peko Pavlović, koji se kasnije naselio u Toplicu, bio vođa crnogorskih dobrovoljaca na Hercegovačkom ratištu. Mnogi od učesnika „Nevesinjske puške“ su tada upoznali četovođu Petra Mrkonjića, odnosno Petra Karađorđevića, budućeg kralja Srbije.
Odlazak Petra Karađorđevića iz Bosne u seljačkom odelu7
Inače, crnogorski doseljenici u Srbiju bili su nezadovoljni svojim položajem. U početku su bili pristalice kralja Milana Obrenovića, ali posle 1883. godine se taj odnos naglo hladio, pa su se doseljenici okretali ka Karađorđevićima. Ivanović ističe da su se ovi ljudi u tri navrata žalili kralju Milanu na svoj položaj u novoj domovini.8
Književnik Ivan Ivanović dalje navodi da je Petar Karađorđević bio dobro obavešten o nezadovoljstvu među graničnim Crnogorcima, kad je odlučio da ih ilegalno poseti. Svuda gde je boravio knez je razgovarao s narodnim prvacima i govorio o nužnosti dinastičke promene i zatražio je od naseljenika podršku dinastiji Karađorđević.
Ma koliko poseta Petra Karađorđevića Jablanici bila tajna i konspirativna, vlasti su za nju saznale. Načelnik Lebana, uhapsio je u avgustu 1897. godine Mileta Ristovića i Miloša Turovića. I pored velikih zatvorskih tortura, oni nisu odali knežev ilegalni boravak u Jablanici.9
Kao što je i sam književnik Ivan Ivanović istakao da je ovaj tekst napisao na osnovu knjige Dobrosava Turovića „Gornja Jablanica kroz istoriju“, bilo je neophodno konsultovati i ovog autora i njegovo delo. O događaju koji nas interesuje istoričar Turović kazuje sledeće:
„Malo se zna da je knez Petar Karađorđević krajem devedesetih godina prošlog veka (verovatno 1897. godine) ilegalno boravio u Jablanici, Toplici, Kosanici, pa i drugim novooslobođenim krajevima. Ostala su sećanja starijih Jablaničana iz Tulara, Retkocera i Gajtana, kao i iz Statovca i drugih okolnih sela o ilegalnom boravku kneza Petra A. Karađorđevića u tim krajevima, koja su prenošena mlađim generacijama. Neki od naseljenika u Gornjoj Jablanici i susednim krajevima (npr. Ilija Božović - Drpić i Jakov Mujović - Pavlović iz Gajtana, Šćepan Radović iz Tulara i Marko S. Vukadinović iz Medevca) učestvovali su u Bosansko-hercegovačkom ustanku 1875 – 1878. godine, od kojih su neki tada upoznali četovođu Petra Mrkonjića, zapravo kneza Petra Karađorđevića, budućeg kralja Srbije. Dvadesetak godina kasnije knez je ilegalno prešao srpsko-tursku granicu pod imenom Petar Mrkonjić i stigao u Gornju Jablanicu, u Tulare. Kraće vreme zadržao se kod svog poznanika iz ustanka Šćepana Radovića, zatim je prešao u Retkocer i boravio kod Milana Zekića, pa kod Baja Spasojevića i poznatog učitelja Mila Ristovića“.10
Sam Turović o boravku kneza Petra Karađorđevića u selima Gornje Jablanice i dalje u detalje navodi: „Knez Petar je iz Sponca prešao u Stublu kod Mata Perovića, Radisava Rubežića - Lukića i Turka Radovanovića i sa njima održao sastanak. Zatim odlazi u Gajtan i boravi duže vreme kod uglednih domaćina Ilije Drpića - Božovića i Miloša Turovića, predsednika Slišanske opštine, potom kod Milića - Džala Dacića, Nikole - Niše Đurovića, Bela Petrušića i Milosava Stevanovića Župljanina. Iz Gajtana knez je otišao da poseti Lazara Milovanovića, narodnog poslanika Jablaničkog sreza iz Gazdara, kao i Nikolu Pejovića Cucu, iz Statovca, predsednika Žitnopotočke opštine i narodnog poslanika „samostalca“. Knez Petar Mrkonjić je posetio i Veliko Bonjince i boravio kod uglednog domaćina Nikole Popovića Nikolče, naprednjaka i narodnog poslanika. Tu je knez u večernjim satima održao tajni sastanak sa uglednim ljudima sela, a pred zoru je nestao u nepoznatom pravcu. Knez je govorio o nužnosti dinastičke promene i zatražio je od naseljenika podršku dinastiji Karađorđević“.11
Jasno se vidi iz detaljnog opisa da je knez Petar zaista ilegalno u velikoj tajnosti boravio u ovim pograničnim krajevima. Međutim, i pored svega ova poseta navedenim krajevima od strane aktuelne srpske vlasti je brzo otkrivena. O tome Dobrosav Turović kazuje: „Posle kneževog odlaska iz Jablanice neko je provalio njegov boravak, pa su uhapšeni učitelj Mile Ristović i predsednik Slišanske opštine Miloš Turović. O tome je objavljen napis („Vesti iz naroda“) u listu „Srpska zastava“, koji je izdavala Narodna liberalna stranka. O hapšenju i boravku u zatvoru Ristović piše: „Lebane, 23. avgusta 1897. Tomo Orahovac, čuveni junak i bivši načelnik Sreza jablaničkog, strpao me u apsu pod dva katanca, kod Miloša Turovića, koji leži više od 100 dana za inat. Ja izdržah 30 dana! Tu bi i umro, da Bog ne dade, te se smeni, a dođe gospodin Petrović, koji odmah potraži moju krivicu i pusti me kući. Ovakvi Srbi i srpski činovnici hiljadili se!“ I pored velikih zatvorskih tortura Ristović i Turović nisu odali knežev ilegalni boravak u Jablanici“.12
Na osnovu iznetih tvrdnji istoričara Turovića, ali i književnika Ivanovića pouzdano se može reći da je priča starijih meštana Blaževa istinita, a ne izmišljena. Jedina nelogičnost se ogleda u hronološkom određivanju navedenog događaja. Po Turoviću i Ivanoviću knez Petar Karađorđević je tajno boravio u Toplici i Jablanici 1897. godine, a ne kako se u samoj priči starijih Blaževčana ističe da se to desilo 1903. godine. Do navedene greške svakako je došlo što su događaj u blaževačkoj kafani vezali za dolazak Petra Karađorđevića na mesto kralja Srbije. Naime, incident je povezan, što je i logično, sa samoubistvom Proke Kovačevića, vlasnika kafane. Kako se on ubio neposredno po dolasku kralja Petra na vlast i sam događaj u blaževačkoj kafani je vremenski lociran u periodu od izvršavanja puča u Beogradu i dolaska Petra Karađorđevića na vlast u Srbiji, a ne šest godina ranije, kada se on zaista i desio.
Već smo ranije pouzdano utvrdili da se knez Petar Karađorđević u vreme i neposredno posle Majskog prevrata nalazio u Ženevi, a ne na Cetinju. Da bismo dokazali da je knez Petar bio u Blaževu 1897. godine neophodno je da utvrdimo da li je on te godine bio u Crnoj Gori. Taj dokaz opet nalazimo u obimnoj biografiji kralja Petra I Karađorđevića od akademika Dragoljuba Živojinovića. Naš poznati istoričar o tome kazuje: „Početkom maja 1897. godine knez Petar je sa decom došao na Cetinje, gde je prisustvovao venčanju svoje svastike (kneginjica Ana se udala za vojvodu batenberškog – primetio R. J.)... Ubrzo su se na Cetinju počeli širiti glasovi o svađi između dva kneza. Bašo Tokov Božović, stari poznanik kneza Petra, zabeležio je da dva kneza „ne stoje među sobom ni malo dobro, a i to sam čuo od izvijesnih da su se svadili oko dolaska kralja Aleksandra Obrenovića u Crnu Goru“ (kralj Aleksandar Obrenović bio u poseti Crnoj Gori u periodu 20-23. aprila 1897. godine – primetio R. J.). Neki su za svađu okrivljavali knjaza Nikolu, dok su drugi, mahom prijatelji kneza Petra, krivicu stavljali na dušu kneza Petra. Razlog tome bilo je zbližavanje između dve države. Jedan od Petrovih prijatelja, čije ime serdar Bašo ne navodi, nije odobravao njegovo držanje. „Kako ne da se zbog njihovog dinastičkog pitanja mi ne mirimo sa braćom Srbima i zbog toga je knjaz Petar nadut.“ Nema sumnje da je knez Petar prigovarao nastojanju knjaza Nikole da uspostavi srdačne odnose sa kraljem Srbije. U tome je naslućivao njegove namere da sebi i svojoj porodici otvori put do prestola Srbije. Sa Cetinja se knez Petar vratio u Ženevu...“13
U toku boravka kralja Aleksandra na Cetinju razgovaralo se o raznim stvarima. Ni pitanje Karađorđevića nije moglo da se zaobiđe. Odmah po ovoj poseti na Cetinje dolazi i knez Petar Karađorđević koji je nedavnu posetu kralja Aleksandra Crnoj Gori kao i razgovore sa knezom Nikolom, protumačio kao zbližavanje dve srpske dinastije Obrenovića i Petrovića, a protiv interesa treće dinastije Karađorđevića. Smatrajući ovu posetu kao direkni atak na interese njegove porodice došlo je do svađe između zeta i tasta. Knez Petar je tokom 1897. godine, a i ranije, održavao bliske veze sa nekim ljudima iz Srbije, bio dobro upoznat sa velikim nezadovoljstvom crnogorskih doseljenika u Srbiji, a posebno u pograničnim krajevima Toplice i Jablanice, a i lično je poznavao neke doseljenike na ovom prostoru sa kojima je ratovao u Bosni i Hercegovini i da je sa njima nastavio da održava kontakt i kada su se odselili u ove pogranične krajeve Srbije. Sve navedeno je uticalo da se nezadovoljni knez Petar, iskoristivši svoj boravak na Cetinju maja 1897. godine, upusti u još jednu tajnu akciju. Prerušen u srpskog seljaka ilegalno je prešao tursko-srpsku granicu u nameri da nezadovoljno novodoseljeno crnogorsko stanovništvo u pograničnim krajevima Toplice i Jablanice pobuni protiv aktuelne srpske dinastije, a za interese dinastije Karađorđević. Knez Petar je više dana proveo u ovim krajevima, ali mu akcija nije uspela, o čemu svedoči dve godine kasnije Mladen Marković, trgovac iz Topole, inače jedan od istaknutijih pristalica Karađorđevića. Naime, Marković je početkom septembra 1899. godine bio u Ženevi, gde ga je primio knez Petar. Posle dužeg razgovora, mahom o prilikama u Srbiji knez je izneo, po tvrdnji Markovića, svoje viđenje prilika i objasnio razloge svog pasivnog držanja: „Ne znam, brate, kakvi ste vi čudni ljudi u Srbiji. Ja sam nešto pokušavao ranije činiti, neposredno sa ljudima iz naroda, ali sam svakada uzaludno se izlagao i bez uspeha nasedao. U poslednje doba, ja nisam imao s kime šta preduzimati, i za to sam se povukao na posmatranje događaja koji se dešavaju u Srbiji“.14 Tako je po Markoviću govorio knez Petar Karađorđević u Ženevi 1899. godine. Iz navedenog se jasno vidi duboko razočarenje srpskog kneza ne samo tajnom akcijom u pograničnim krajevima Toplice i Jablanice iz 1897. godine, nego i nekim prethodnim akcijama koje nisu dale nikakve rezultate. Zato se kralj Petar duboko razočaran u svoje pristalice širom Srbije i odlučio da se pasivno odnosi i drži po strani kada su u pitanju događaji u Srbiji. To je učinio delom što je na to bio prisiljen, a delom i zato da ne učini nešto što bi moglo da ga kompromituje u očima evropske, ali i srpske javnosti. Dakle, pustio je da se događaji u Srbiji odvijaju svojim tokom ne mešajući se u njih.
O tajnim odlascima kneza Petra Karađorđevića u Srbiju devedesetih godina XIX veka, dok je još sa porodicom živeo na Cetinju u Crnoj Gori, posredno govori i njegov stariji sin princ Đorđe u svom memoarskom delu „Istina o mome životu“. Princ Đorđe je isticao da je njegov otac bio često na putovanjima i da se na njima duže zadržavao. Ti putevi su bili opasni i nikada se nije znalo da li će se i kada vratiti kući. O tome gde je otac išao, po princu Đorđu, jedino je njihova mati znala pa se zato brinula za svog muža.15
Takođe, princ Đorđe je o misterioznim putovanjima svog oca slušao i iz zabrinutih razgovora koje su krišom vodili deda knjaz Nikola Petrović i baba kneginja Milena. Njima se nije dopadalo što je zet Petar često odsutan zbog raznih putovanja, koja su ne samo tajna nego i vrlo opasna. Pitali su se kako može da ostavlja decu i zašto ne ostavi da događaji sami teku, jer Obrenovići rade za njega praveći u Srbiji skandal za skandalom. Takođe su brinuli i za budućnost svojih unuka jer je Petar na četovanja i politiku potrošio gotovo celo bogastvo Karađorđevića.16
O tome da njegov otac često tajno putuje u Srbiju, princ Đorđe je konačno saznao od svoga ujaka Mirka. Ujak mu je kazao, da to ne bi smeo da radi, a on ipak čini. Da stalno putuje za Srbiju i da je i zadnji put bio tamo tri nedelje. Od ujaka je takođe saznao da je po priči njegovog oca u Srbiji stanje teško, i da je narod jako nezadovoljan.17
Knez Petar Karađorđević se u leto 1894. godine sa porodicom preselio iz Crne Gore u Ženevu u Švajcarskoj. Po tvrdnji princa Đorđa ni to ga nije sprečilo da i dalje često putuje i odsustvuje. Tako princ na jednom mestu kazuje: „Međutim, otac je u ovo vreme često putovao iz Ženeve i dugo se zadržavao izvan kuće. Kako sam već bio stariji i mogao da procenjujem vreme, činilo mi se da su tadašnji očevi putevi bili češći no oni koje je preduzimao iz Crne Gore, i da se on na njima zadržavao mnogo duže nego ranijih godina. Šta je radio i kuda je išao, nismo ni sada znali... Sa svojih putovanja otac se često vraćao veoma zabrinut i nekako rasejan... U danima kada je bio kod kuće primao je posete mnogih lica, pa se satima zatvarao u biblioteku sa nekim ljudima, za koje smo verovali da dolaze iz Srbije, jer su odlično govorili srpski“.18
Na kraju možemo reći, da smo ovaj rad započeli sa dosta uverljivom konstatacijom da je priča starijih meštana Blaževa izmišljena sa konkretnim ciljem, da bismo na kraju, posle strpljive i detaljne analize doneli pouzdan zaključak da je knez Petar Karađorđević prerušen u seljaka bio u Blaževu, ali ne posle Majskog prevrata, kako se pogrešno tvrdi, već maja 1897. godine, kada je posetio pogranične krajeve Toplice i Jablanice.
REZIME - KNEZ PETAR KARAĐORĐEVIĆ U BLAŽEVU
Priča starijih meštana Blaževa o boravku Petra Karađorđevića u ovom selu i incidentu koji se desio u mesnoj kafani, neposredno posle Majskog prevrata, delovala je jako interesantno, ali njenu istinitost bilo je teško dokazati zbog nepostojanja
odgovarajuće pisane građe. U obimnoj biografiji kralja Petra, koju je napisao akademik Dragoljub Živojinović, argumentovano se dokazuje da je on u to vreme bio u Ženevi, pa se ni u kom slučaju tada nije mogao naći u Blaževu. Ovim je priča dovedena u sumnju kao i da je ona najverovatnije izmišljena od strane nekog bliskog rođaka Proke Kovačevića, vlasnika kafane, kako bi se opravdalo njegovo samoubistvo.
Međutim, posle gotovo dve decenije pre svega zahvaljujući knjigama književnika Ivana Ivanovića „Narodna buna 3, partizani“, a posebno istoričara Dobrosava Turovića „Gornja Jablanica kroz istoriju“, gde su dati detaljni opisi tajnog boravka kneza Petra Karađorđevića u pograničnim krajevima Toplice i Jablanice 1897. godine, ubeđuje nas u to da je priča istinita, a ne izmišljena. Zabunu je izazvala pogrešna tvrdnja da je knez u Blaževu bio 1903. godine, neposredno posle izvršenog puča u Beogradu, a ne šest godina ranije, kada je zaista i bio u poseti ovim krajevima.
Radoljub Jotić, profesor istorije
1 D. R. Živojinović, Kralj Petar I Karađorđević: u izgnanstvu: 1844-1903. godine, 2.izd., Beograd 2009, knj. 1, 475-476.
2 D. R. Živojinović, Kralj Petar I Karađorđević: u otadžbini: 1903-1914. godine, 2 izd., Beograd 2009, knj. 2, 25. Živojinović datume opisanih događaja navodi po novom kalendaru.
3 Isto, 26-27.
4 Isto, 35-36.
5 Isto, 39.
6 Isto, 41.
7 D. R. Živojinović, Kralj Petar I Karađorđević: u izgnanstvu: 1844-1903. godine, knj. 1, vidi fotografiju između 96. i 97. strane.
8 I. Ivanović, Narodna buna 3, partizani, Beograd 2014, 80-81.
9 Isto, 82.
10 D. Ž. Turović, Gornja Jablanica kroz istoriju, Beograd 2002, 171.
11 Isto, 172.
12 Isto, 172-173.
13 D. R. Živojinović, Kralj Petar I Karađorđević: u izgnanstvu: 1844-1903. godine, knj. 1, 408-409.
14 Isto, 426.
15 Đ. Karađorđević, Istina o mome životu, Beograd 1969, 27.
16 Isto, 32-33.
17 Isto, 49-50.
18 Isto, 72.
SUMMARY - LITERATURA
Dragoljub R. Živojinović, Kralj Petar I Karađorđević: u izgnanstvu: 1844-1903.godine, 2. izd., Beograd 2009, knj. 1.
Dragoljub R. Živojinović, Kralj Petar I Karađorđević: u otadžbini: 1903-1914.godine, 2.izd., Beograd 2009, knj. 2.
Ivan Ivanović, Narodna buna 3, partizani, Beograd 2014.
Radoljub Jotić, Miladin Vukojičić, Svedok vekova, 2. izd., Blaževo 2014.
Đorđe Karađorđević, Istina o mome životu, Beograd 1969.
Suzana Rajić, Aleksandar Obrenović: vladar na prelazu vekova: sukobljeni svetovi, Beograd 2011.
Dobrosav Ž. Turović, Gornja Jablanica kroz istoriju, Beograd 2002.
