Izvesno je da ma kakva se politika prema poslednjim ratovima vodila i ma šta o tim stradanjima pisalo u udžbenicima istorije, herojstvu majora Milana Tepića i Stojadina Mirkovića obični ljudi neće prestajati da se dive 

Tepic Mirkovic VidovdanORG

„Jedanput ljudi daju riječ, ona ostaje ili se pogazi. Ja sam dao riječ da ću da branim ovu zemlju ako joj bude teško.“
Jedna je od najcitiranijih rečenica u srpskom jeziku kad god se želi reći ponešto o herojstvu. Izrekao ju je major Milan Tepić iz potkozarskog sela Komlenca.

S obzirom na istorijski kratku distancu u odnosu na rat u kome su Tepić i Stojadin Mirković herojski poginuli, vodile su se rasprave prvenstveno o podvigu majora Tepića, ali zvaničnih dilema nije bilo - on je poslednji odlikovani heroj Jugoslovenske narodne armije i prvi heroj Republike Srpske.

Major Milan Tepić, poginuo je 29. septembra 1991, u tridesetčetvrtoj godini života, u Bjelovaru u Hrvatskoj, spasivši svoje vojnike, ali i ko zna koliko potencijalnih žrtava oružja koje je uništio žrtvujući svoj život. U julu, te godine, major Tepić bio je u centralnom skladištu borbenih sredstava u selu Bedeniku kod Bjelovara. Po dogovoru JNA, Unprofora i tadašnjih hrvatskih vlasti, evakuacija kasarne i vojnih objekata trebalo je da se desi 1. oktobra. Međutim, kasarna je pod rukovodstvom potpukovnika hrvatskih paravojnih snaga Josipa Tomšića napadnuta dok su u njoj bili vojnici i oficiri sa preostalim članovima porodica. Uz pomoć dve hiljade vojnika, kasarna u kojoj nije bilo vode ni struje danima, napadnuta je i zauzeta. Tako je major bio prinuđen da se sa vojnicima povuče u skladište.

Ne želeći da prepusti oružje iz kasarne “Vojnović“, hrvatskim snagama, Tepić je svojim vojnicima naredio povlačenje na bezbednu razdaljinu od skladišta. Prema nekim izvorima, na to ih je upozorio rečima: „Vojsko, slušajte me dobro! Ne znam koliko ćemo moći ovako još da izdržimo, ustaše će tek žestoko navaliti i nastojati da nas zaskoče. Zato su pažljivi sa vatrom i izbjegavaju da udare po skladištu, i ovo što mi imamo ovdje je za njih više nego dragocjeno. Kad dođe trenutak, kad se više ne bude moglo izdržati i kad dođe muka do oka, tražiću da se udaljite na pristojnu udaljenost od glavnog objekta. Da ne zamerate mi ako sam negde prema nekom pogriješio, ali hoću dvije stvari da uradim uz vašu pomoć. Da ustašama ne dam Bedenik, i da vi ostanete živi. Neka neko od vas sačuva moj ratni dnevnik.“

Kad su se vojnici obreli na dovoljnoj udaljenosti, a hrvatska vojska već se približila odredištu, minirao je skladište municije sa 170 tona eksplozivnih sredstava i digao ga u vazduh.
Njegovo naređenje, međutim, nije poslušao vojnik na odsluženju redovnog vojnog roka, Stojadin Mirković, koji je iz oklopnog transportera dejstvovao po neprijatelju sve dok nije pogođen protivoklopnim projektilom.
Osim njih dvojice, Tepića i Mirkovića, poginulo je zvanično 11, a nezvanično 200 napadača na kasarnu, koji su se potom vodili kao nestali. Tako je Milan Tepić ušao u istoriju na sličan način kao i resavski vojvoda Stevan Sinđelić i njegovo herojstvo u kasnijim narodnim prepevima nikako nije moglo da izbegne takvo poređenje.

Major Milan Tepić rođen je u selu Komlenac, nadomak Kozarske Dubice, 1957. godine. Školovao se u Zagrebu na Vojnoj akademiji. Radio je u Požegi i Varaždinu, a potom u Bjelovaru. Imao je suprugu Dragicu, ćerku Tanju i sina Aleksandra koji je godinama nakon smrti svog oca i sam postao vojno lice.

Milanov otac Stevo je, prema svedočenju majke Milene, umro nekoliko godina kasnije od tuge za sinom. Milena je i sama bila primorana da napusti selo kada je hrvatska vojska prešla Unu. Sa sobom je ponela samo sliku svog sina, jer bez nje, kako je govorila, nije mogla da zamisli dan. Majoreva porodica nije dobila ostatke njegovog tela, ali je na groblju u Komlencu, ipak, podigla spomenik.

Major Milan Tepić proglašen je narodnim herojem, a njegovo ime nose ulice u Beogradu, Novom Sadu, Banjaluci. Zbog neodređenosti zvanične politike prema poslednjim ratovima, ulica u Novom Sadu preimenovana je u Nušićevu. Glavni zagovornici tog čina pravdali su svoju odluku činjenicom da je Tepić bio samo žrtva zvanične politike Beograda. Ali niko nije uspevao da ospori njegov častan postupak, žrtvovanje i retko herojstvo. Osamnaest godina kasnije njegovo ime još nije ušlo u udžbenike, a ni filmovi o njegovoj posvećenosti zadatku još nisu snimljeni, kako bi to sasvim sigurno bio slučaj da živimo u nekoj drugoj državi, pa čak i onoj koja se stvarala u borbi protiv majora i njegovih vojnika.

Ipak, njemu u čast, Vojska Republike Srpske izdala je orden za zasluge u ratu u bivšoj Bosni i Hercegovini a njegovo ime nosi i kasarna u Srbiji, u Jakovu.

Vojnik Stojadin Mirković, rođen 14. januara 1972. godine u mestu Gornjie Leskovice kod Valjeva, odbija naređenje i ponosno odgovara svom pretpostavljenom:
"I ja sam, druže majore, položio zakletvu da ću braniti ovu zemlju!”. Ni jednog trenutka se nije dvoumio. Da je hteo da beži mogao je...
“Dok se čuje moj mitraljez nismo pali, kada mene ućutkaju, dižite, neka gori i grmi."
Sporadična paljba neprijatelja približavala se u kratkim rafalima. Prva zolja je promašila cilj.

Mitraljez na transporteru ponovo je počeo da para vazduh. Po vozilu su dobovali meci iz papa i pekatea. Par eksplozija, i Coletov mitraljez, pogođen zoljom, je ućutao. Nastala je pogrebna tišina. Zadnji čin. Ustaše u čoporu kreću kao na kasarnu. Idu po plen, ubeđeni da će i ovo dragoceno skladište završiti u njihovim rukama.

Taj eforični juriš razularene rulje, prekida jedna, jaka, eksplozija, a za njom serija detonacija, rafalne paljbe municije, potmulih ispaljenja raznih mina i granata.

Posle nepune četiri godine od pogibije njegovi posmrtni ostaci su dopremljeni iz Hrvatske. i 18. jula 1995. godine sahranjeni uz vojne počasti u rodnom selu. Sahranjen je 18. jula 1995. godine na seoskom groblju u Gornjim Leskovicama, uz sve vojne počasti. Za ispoljeno junaštvo, posmrtno je odlikovan 31. decembra 1999. godine Ordenom za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena. Bilo je predloga da se odlikuje Ordenom narodnog heroja, ali to nije prihvaćeno. Stojadina mnogi nazivaju Sinđelićem podno Povlena. Njegov hrabri čin ravan je, kažu, junaštvu slavnog vojvode koji je vojevao protiv turskih zavojevača...

Njemu u čast, otkrivena je bista u dvorištu OŠ „Miloš Marković” u Gornjim Leskovicama, dok je svojevremeno za herojsko delo, Stojadinu posthumno dodeljeno najveće gradsko priznanje „Septembarska povelja” i Orden za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti I stepena.

Ma kakva se politika prema poslednjim ratovima vodila i ma šta o tim stradanjima pisalo, na kraju, u udžbenicima istorije, junaštvu majora Milana Tepića i vojnika Stojadina Mirkovića obični ljudi neće prestajati da se dive. 


Dodajte komentar:

Vaš komentar je uspešno poslat i biće objavljen nakon odobrenja.
Dogodila se greška prilikom slanja komentara. Molimo pokušajte kasnije.
Александар Милутиновић 87222011
Често пролазим том улицом али је увек лепо подсетити се поступака људи од речи...добро је што говорите о овом модерном Синђелићу.
| 3 0
stef1963 118446626
KAPA DOLE ZA HEROJA MILANA TEPIĆA !
Protiv rata sam svake vrste, ali ovo uraditi za stotinu tudje dece nije mala stvar! Da je bilo sreće da ovako postupe i oni njegovi nadredjeni hiljade dece bi danas bilo živo. Da mislim na Sloba, na Aliju i Franju!
| 0 0
Facebook - BrusONLINE
YouTube - BrusONLINE