OJ DEVERE DIKO MOJA, DARUJE TE SNAJKA TVOJA: O PEŠKIRU I NJEGOVOJ ULOZI U NARODNOM ŽIVOTU
Mnogo se stvari i predmeta koji su bili nerazdvojni deo života naših predaka. Jedan predmet izatkan od konopljanog ili lanenog platna nezaobolazan je u životu narodnom. To je PEŠKIR ili KANAVAC kako su ga u našem kraju zvali.
Peškir je nezaobilazan od rođenja pa sve do smrti. Prvi dar koji novorođenče dobija je peškir u koji se uvija. Zatim dolazi povojnica gde se detetu daruje peškir. Na krštenju i šišanju, kad kum daruje dete, dobija peškir. čutura kojom se poziva na svadbu okićena je peškirom. Peškir je deo devojačke opreme. Ona kiti kola koja prevoze devojačku opremu u novi dom peškirom. Snaša daruje peškirom vojvodu, mladoženju, barjaktara. Peškirom se kiti svatovski barjak i konji i čeze a u novije vreme automobile.
Najlepši peškir je peškir za devera i kuma: od tkanog pamuka, izvezen čipkom. Kada na venčanju, mladenci sastave ruke i označavaju početak bračne zajednice, ruke se vezuju peškirom. Peškir je bio i ukras i dar.
Slavski kolač nošen je u crkvu uvijen peškirpm, a kod kuće slavski kolač se ne iznosi na sto bez peškira. Peškirom se daruje položajnik, peškir se darovao crkvi, peškir se isticao na krovu kuće prilikom gradnje, peškir je krasio ikonu.
Peškir je bio neizostavan i u pogrebnim običajima i bez njega se nije moglo. U trnutku smrti peškirom se prekrivalo ogledalo, uz opremu umrlog stavljao se peškir, na crkveni barjak,na krstaču i panaiju bilo je nezamislivo bez paškira. Peškir se stavljao oko ruke onima koji iz kuće iznose pokojnika. Neizostavan je i oko daća i zadušnica.
Kada se orala prva brazda, pri doževnici, na litijama i drugim obredima i običajima nije se moglo bez peškira. Njima su pokrivane i ukrašavane korpe.
On se prostirao na livadi kada se ručalo kada su bile mobe. Na peškiru je momak iznosio svojoj budućoj prsten na dar. U njemu se čuvao pramen kose detinje prilikom prvog šišanja.
Peškir je po dimenzijama i po ukrasima bio različit. Gotovo da nije bilo kuće gde se koristio za pokrivanje testa, za pokrivanje sudova i testija sa vodom. Tada su ga u selima na Kopaoniku zvali kanavac i bio je manjih dimenzija od peškira.
Peškir je neprestano bio pored umivaonika i na takvim su bile izvezene sledeće poruke:
DOBRO JUTRO!
DOBRO DOŠLI DRAGI GOSTI!
ZDRAVO SVANULI!
RUKA RUKU MIJE, OBRAZ OBADVIJE!
Na peškiru deveru bilo je izvezeno: OJ DEVERE DIKO MOJA, DARUJE TE SNAJKA TVOJA! Peškir je najčešće bio od konopljanog ili lanenog platna a bogatiji su ga izrađivali od pamučnog platna. Oni izvezeni sa čipkama, protkani svilom i žutom srmom čuvani su za darovi ili za ukrase u sobama i njih su posedovali samo bogatiji i imućniji.
Vezovi, čipke i poruke na njima govore nam danas o maštovitosti vezilja i domaćica i poštovanju našeg lepog srpskog jezika koga, nažalost, danas sve više gubimo i potcenjujemo.
Negde na dnu ormara i bakinih sanduka može se pronaći još po koji peškir star 80 ili 100 godina, požuteo, obresanih krajeva, ali topao i na njemu kao da su ispisane životne priče mnogih dragih osoba.
Takav smo uslikali kod penzionera: Nevene Miljojković koji je rađen u selu Petina kod Kruševca i kojim je darovana njena majka pre 80 godina. Marija Vučković poseduje peškir koji je tkala njena baba (očeva majka) u selu Strojinci pred Drugi svetski rat.
sačuvao od zaborava Miroslav Vučković
i zapisao u svojoj knjizi "Oteto od zaborava" OVDE
