- SLIKOVITI IZRAZI U GOVORU NAŠEG KRAJA-BUDI NA ČEMU SI!
Svi mi bežimo od sela i svega seljačkog. Čini nam se da vredi samo ono što je gradsko, evropsko, međunarodno, sve, samo ne naše. Divno je sve što je belosvetsko, samo ništa što je seljačko. Zaboravljamo da nam je selo poklonilo ono najbolje što danas imamo, našu usmenu narodnu književnost.
I dalje je selo neshvaćeno, potcenjeno, globljeno, raskućeno, ali još nije posrnulo duhom. Svuda kod nas na radiju, televiziji, štampi pa čak i u školskim udžbenicima imamo primere rđavog jezika, a selo još uvek čuva svoju živu, svežu, pomalo grubu reč. Nažalost te mudre reči pune poezije i proceđene mudrosti, ne čujemo dovoljno iako one odjekuju u našim selima.
Reč je letela od sela do sela. Ona je ismejavala, hrabrila, kažnjavala, lečila, pamtila. Ta lepota i obilje našeg narodnog jezika nije ni do danas dovoljno izučena. Umesto da njih izučavamo u našem jeziku gnezde se strane reči koje sve više nagrizaju srpski jezik i njegov duh. Tako nam posta stran jezik ovčara, stočara i tkalja.
A oslušnimo je sve umilne reči ovaj napaćeni živomučenik skovao.
Žena može biti:
vrednica, uljudnica, kućnica, rukotvorna, lakoradna, vilogorka, paćenica. Ali može biti i: skitnica, džaftara, selumila, stovraguša, trćosava, trapađoza, nevaljatnica.
Muškarac može biti: valjatnik, nevaljatnik, alamunja, rmbač, tupadžija, pripuz, zavezanko, trapavko, zamužen, nedotavnik.
A koji drugi jezik ima toliko reči koje odslikavaju ljudsku narav i karakterne crte.
Vreme je u govoru sela: blagnulo jugnulo, prolepšalo se a put se cednuo, polojanio, izlokao.
Za one koji su selo globili, otimali i pljačkali skovane su ove reči: krvopija, gulikoža, derikoža, kožoderac.
I tako dok dlanom o dlan nastane nova reč.o lepot i imoći jezika dovoljno govori i ovaj primer. Povodom zloupotrebe sredstava za sanaciju od zemljotresa 1980. godine, seljak je časkom skovao izraz: Nekom zemljotres, nekom dobrotres.
Skoro da nema životne teme i problema o kome ne postoji izraz pun misaonosti i slikovitosti koji se čuje u našim selima. Tragali smo za njima. Objašnjavali i shvatali njihove jednostavne poruke, podsmehe i ruganja o vlasti, lažovima, hvalisavcima, prevrtljivcima, podmuklima a tumačili lepotu i jednostavnost poruke o pravdi, poštenju, drugarstvu i prijateljstvu.
Oslušnite izraz: BUDI NA ČEMU SI! Prekinuti nekoga u razgovoru, upasti u tuđu reč, bilo je neučtivo, ali izuzetno se to smelo učiniti uz obavezno izvinjenje: BUDI NA ČEMU SI!
Kad je trebalo nešto zamoliti, zatražiti i zahtevati upućivana je sledeća misao: Ne bilo ti zapoveđeno! Koliko lepote i dobronamernosti molbe i želje da ti neko nešto pomogne, da te posluša i usliši tvoju molbu.
A da bi se uništilo rđavo dejstvo reči, da se odstrani od sagovornika ili njegovog doma obavezno se koristio izraz: NE BILO TEBI REČENO!
A o lepoti i moći izraza koji odjekuju našim selima i o kojima smo mi pisali i tumačili, prsudite vi. Prinosimo ih vama na dar svesni da se mnogi čuju širom zemlje Srbije, ali da ima onih koji se čuju samo u našim selima. Poslušajte ih!
SLIKOVITI IZRAZI U GOVORU KRAJA
Ako smo Cigani, nismo Graševčani!
Ako stari pas laje, vidi šta je.
Biće gaće ali ne znam kad će.
Birala Birka pa našla ćorava Mirka.
Biće čupavo!
Beri loj pa se goj!
Baci leskovu - uzmi drenovu!
Bolje malo slepa, no premnogo lepa.
Balavi kao koza slan tučak.
Videće se Lenkino poštenje kad povedu decu na krštenje.
Vrano ki dutkinja.
Vodi se iz tuđe glave.
Vide mu se rebra.
Venac na glavu ne metala.
Više je zaboravio, nego što zna.
Vodu vari, vodu ladi.
Gledaj devojku u polju, a ne u kolu.
Gde ti obećaju mnogo, tu malu torbu ponesi.
Glođe me sa svih strana.
Graknuli ko na belu vranu
Dobrodušne mome koram do zuba.
Da žene vise na nebu, svi bi ljudi krivovrati bili.
Dabogda bio tanji od konca, a crnji od lonca.
Da ima leba i s leba.
Dok je ćerka kod majčice, mirnija je od ovčice, a kad se s mužem udruži od aršina jezik duži.
Dobio vlast, izgubio dušu.
Dao svoju brigu pod tuđu strehu.
Đavolu posla ne manjka.
Đurđevdanske kiše - dva puta više.
Evo ti Adame Eva, pa sebi biraj ženu.
Želja ostala, snaga nestala.
Zborte usta da niste pusta.
Zasijao kao balega ispod snega.
Iz sela pošli a u grad nisu došli. (stigli)
Izmakoše se godine.
Igra pipirevku!
I mleko mu je crno ako mu žena kaže.
Igraju joj oči kao na zejtinu.
Išla bi baba u Rim, ali nema s čim.
Ja njoj Vrljo, a ona meni i vrljo i drljo.
Jedne gaće, mnogo braće.
Ja sam june od starih goveda.
Kad dođe suđenik, nek je govna kuđenik.
Kad dođe stani, pani.
Košulja pa komšija.
Laže ko država.
Lakše je otac postati, nego ostati.
Letimuva i mlatišuma.
Može da svira u diple.
Manji umro, nego se rodio.
Malo milom, malo silom.
Moje strine Jele, pa njene snaje rođenoga devera pastorak.
Ni strava ni java.
Naopako i naposleno.
Ni platiša, ni vratiša.
Neće u brazdu.
Ne igra pita, no kita.
Nemo da ješ, ono što se ne je!
Nema ni mlečano, ni kajmačano.
Nastavio bi kusom kučetu rep.
Ni sedeća, ni udaća.
Ne može slonče u lonče.
Ne žuri, nisi isprošena!
Ne može kuća na dva ćoška.
Nit je vrba drvo, nit zet rodbina, ni magare stoka!
Noga krivorečka a cipela bečka.
Oni sude i smude.
Otepao mu jezik.
Obrela se vila u čem nije bila.
Okratile mi se ruke.
Obiđuša puna guša.
On svakom šiljak u nos.
O jeziče, šta li reče?
Od te gajde, nema vajde!
Os u nos!
Od rođene tetke drška.
Oćeš me goljo, oću te šmoljo.
Platio sam mu, platno mu na oči bilo.
Pregrejali vodu kad mu prali glavu.
Pod levo ga koleno!
Prošao sivac Kruševac.
Pupak mi se razvio.
Priča Markove konace.
Skuplja jeđa, nego pređa.
Stari muž, mlada žena, gotova beda.
Svako lonče ima svoje poklopče.
Sa crnjišta, na grđišta.
S tuđega ata usred blata.
Svi u kuću pošteni a Rajku nema kape.
Razume se u to kao zec u algebru.
Ranoranilac i docnolegalac.
Ranoranilac – srećograbilac.
Rasturio ga ko pinter bure.
Tetkine tetke tetka.
Turi prst na čelo.
Trajao ki mački muž.
To mu je i crkveno i mrtveno.
Tako mu se zalomilo.
Teško onome kome je rupa veća od zakrpe.
Trebaće nokti svrbljivoj zadnjici.
Ćuti kao devojka, ćuti kao snaha, kad ću govoriti.
Ćevlija.
Ćorava ti strava.
Uče ga sa koje strane se jede lubenica.
Uveče trista, izjutra ništa.
Udaren mokrom čarapom.
Uzeo tašnu i privezao mašnu.
Fali mu pet da ima šest.
Hvali se ko kokoška kad snese jaje.
Hladan ko ciganski tanjir.
Crno na belo.
Crn obraz - puna torba.
Celo leto jedna šljiva, i ona crvljiva.
Čuva ga ko Turčin bulu.
Čemerikom se čemerao.
Čudi se ko brzećka mlada.
Što đubre više diraš, više smrdi
autor: Miroslav Vučković
"Oteto od zaborava" OVDE
