U tekstu je dat kraći istorijski pregled važnijih događaja koji su se desili pred, u toku, i neposredno posle Topličkog ustanka u blaževačkom kraju. Osim važnijih događaja pominju se i ključni akteri tih dešavanja. Takođe su date i četiri interesantne priče iz perioda Topličkog ustanka koje su do danas sačuvane.
Po okupaciji Srbije u Prvom svetskom ratu u okupacionoj podeli blaževačka regija je ulazila u sastav bugarske okupacione zone. Imajući u vidu slobodarski duh, koji je krasio narod ovog kraja, onda i nije slučajno što su Blaževo, Belo Polje, Iričići i druga okolna sela bili baza komitskog odreda Koste Vojinovića u Topličkom ustanku.
Na prostoru bugarske okupacione zone suspendovani su svi srpski zakoni i sve civilne srpske ustanove. Od predsednika opštine pa do najnižih upravnih organa smenjeno je čitavo ranije činovništvo i dovedeno uglavnom bugarsko. U opštini su potpunu vlast imali predstavnici bugarske policije.
U prvoj polovini avgusta 1916. godine u selu Leposaviću, Vojinović je osnovao „Ibarsko-kopaonički komitski odred“. Prva njegova četa, osnovana toga dana, imala je pet boraca, i to: Uroš Rudinac iz sela Rudina ispod Rogozne (ranije komitski vojvoda), Aleksandar Piper kafedžija iz Mitrovice, Vlajko Vladisavljević iz Leposavića, Proka Planić iz Zemanice i Radomir Gašić sa Kopaonika1 (iz Donjeg Levića). Na molbu vojvode Vojinovića, Milunka Kovačević iz Blaževa je zajedno sa Jeftimijom Kovačević sašila zastavu Odreda u selu Iričiću na kojoj su izvezle: „Sloboda ili smrt – Kopaonički odred vojvode Koste Vojinovića Kosovca“. Ovu zastavu je nosio i čuvao Janićije Dimić iz Belog Polja. Posle desetak dana odred je već brojao 50 naoružanih komita.
Mi ćemo u daljem tekstu navesti samo nekoliko najznačajnijih borbi koje su komite Koste Vojinovića vodile sa Bugarima i Austrijancima na ovom prostoru. Tako je 10. septembra 1916. godine Vojinović u okolini sela Babice porazio jedan jak austrijski žandarmerijski odred koji je bio skoro uništen; 30 je poginulo, a ostalo se spasilo bekstvom. Sutradan, 11. septembra Vojinović je vodio borbu kod Belog Brda na Kopaoniku. Dana 14. oktobra Vojinović se borio kod Blaževa. „Neprijatelj je bio potučen i zarobljen je veći broj vojnika, komora i konja“. Iz tog vremena je verovatno i ona borba kod Treske, gde je Vojinović uništio jedno austrijsko poterno odeljenje od 42 vojnika – svi su do jednog poginuli.2
Vojinović u svom dnevniku pominje 3. novembra borbu kod sela Gornji Levići u kojoj su poginula četiri austrijska žandarma. Na dan 1. decembra bila je borba sa jednim vodom Bugara kod Goleme Glave u kojoj ih je Vojinović razbio, jedan Bugarin je pobegao, a tri su ranjena. Za 2. decembar pominje se još jedna tročasovna borba u kojoj je poginulo osam austrijskih vojnika i jedan četnik. Istog dana ušao je Vojinović u Blaževo, zapalio sve opštinske knjige i uništio sav materijal namenjen okupatoru.3 Pod 13. (26.) januar Vojinović piše da je „selo Stanulovići spaljeno zbog četnika“.4 Dana 24. februara vođena je borba na Ćelavici sa Austrijancima kada je poginulo 33, a zarobljen jedan neprijateljski vojnik.5
U toku Topličkog ustanka posebno je vođena žestoka bitka na kopaoničkom prevoju Mramor. To je bez sumnje, bila najveća pobeda ustanika u celom Topličkom ustanku. Po Vojinoviću 14. marta 1917. godine „neprijatelj je na Mramoru do nogu potučen, izginuli su kao mravi...“6 Po Vojinoviću stradalo je oko 150 neprijateljskih vojnika i 4 oficira, a po okupatorskim izveštajima gubici su bili sledeći: 1 oficir i 53 poginula vojnika, 16 ranjenih, 126 „nestalih“ i 82 bolesna vojnika. Treba istaći da se u ovoj borbi posebno istakao Kosta Vučković iz sela Radunja, što se vidi iz događaja od 15. marta kada je Vojinović unapredio Kostu Vučkovića u čin rezervnog potporučnika.7
Po gušenju Topličkog ustanka krajem marta 1917. godine, četnički pokret zapada u veliku krizu. Međutim, vojvoda Vojinović se ne krije, ne traži zaklon, ne beži u drugi kraj; naprotiv ostaje u ovim predelima da se bori do kraja. U svom dnevniku za 18. septembar kaže da je poslao svoje najbolje četovođe Kostu Vučkovića i Milivoja Raičevića da nabave hranu. Ali se oni nisu vratili već se predali Bugarima.
Predale su se i mnoge druge četovođe. Ne samo što su Bugarima odali sve komitske veze, jatake i puteve, nego su na čelu bugarskih poternih odeljenja i sami pošli da gone Vojinovića i njegove komite.8 Ovo Kosti Vučkoviću nije bila prva izdaja svog vojvode, naprotiv, činio je to i ranije. Naime u svom dnevniku Kosta Vojinović pod 7. februar (20. po novom kalendaru) u pismu koje je uputio Kosti Pećancu, gde odbacuje neke njegove optužbe, naziva Kostu Vučkovića dezerterom.9 Time je samo potvrđeno pravilo da onaj koji jednom izda, ako mu se ukaže prilika, izdaće ponovo. Na svu sreću, ovaj ružan primer u našem kraju bio je usamljen.
Na osnovu tvrdnji nekih savremenika Topličkog ustanka nameće se zaključak da su se Kosta Vučković i vojvoda Vojinović oštro sukobili po pitanju žena i njihovog prisustva u odredu. Naime, smatra se da je Vučković bio odlučno protiv žena u odredu, pa je tražio od Vojinovića da ih odstrani, što je vojvoda odlučno odbio.10 Smatra se, da je do sukoba došlo zbog Stanke i njene majke Danice Dimić iz Belog Polja, kojih vojvoda nije hteo da se odrekne. Sudbonosni događaji koji će uslediti pokazaće koliko je vojvoda bio u pravu, kada je stao na stranu ovih žena, koje će mu ostati verne do kraja, i tu vernost platiti svojim životima.
Po okupatorskim izveštajima, kako bugarskih, tako i austrijskih, najžešća borba sa Kostom Vojinovićem vođena je 15. oktobra na prostoru između Žareva i Trećaka u kojoj je on potpuno razbijen, 17 četnika mu je poginulo, cela arhiva zaplenjena, a on ranjen, sa svega nekoliko drugova, uspeo je da se izvuče.
O ovoj borbi pisao je i sam Vojinović u svom dnevniku:
„U samu zoru opkoljeni smo od austrijske vojske, bugarske vojske i naših izdajnika na Livadicama – Ivaljku. Potkazan sam od četnika koji su se predali, uhvatili su nam zasede na mestima koja su im bila poznata, a kojima nam je jedini izlaz bio. Kad smo naišli na njih, oni su otvorili na nas vatru, mada su se Bugari bili povukli i ubili zastavnika narednika Janićija Dimića, Stanku Petrović, rođenu Dimić, Đorđa Dimića, Spasoja Kojića, Ivana Mijovića i Todora Pavlovića. U toj ogorčenoj borbi ranjen sam teško u nogu, opkoljen od izdajnika i od vojske neprijateljske borio sam se do same noći. Bugari su imali 12 ranjenih i 6 mrtvih“.11
Dakle, u ovoj borbi poginula je Stanka Petrović Dimić, koja je Kostu Vojinovića pratila u svim njegovim borbama, živeći sa njim u nevenčanom braku. Bila je izuzetno lepa žena i sa njom je Kosta nameravao da se oženi posle rata. U vreme pogibije bila je u poodmakloj trudnoći. Sudeći po pričama savremenika, Bugari su je mrtvu iskasapili i izvukli živo muško dete, koje su nabili na bajonet. Sa Stankom su poginula i dva njena brata, stariji Janićije Dimić, koji je bio narednik srpske vojske, a u ustanku zastavnik Ibarsko-kopaoničkog odreda, i mlađi, Đorđe Dimić, borac istog odreda iz Belog Polja. Sa njima je bila i njihova majka Danica Dimić, koja je u toj borbi izgubila troje dece. I sama ranjena smogla je snage da iz ruku sina Janićija, koji je bio na umoru, uzme zastavu odreda i spasi je. Bugari su posle bitke naredili da se pobijeni borci Ibarsko-kopaoničkog odreda sahrane pored reke Toplice. Dva – tri dana kasnije vojvoda Vojinović se, mada i sam ranjen u prethodnoj borbi, vratio na to mesto i naredio da se poginuli sahrane u dvorištu crkve u Blaževu. Na sahrani je obećao da će svojim borcima podići nadgrobni spomenik, ali ga je smrt sprečila u ispunjavanju ovog zaveta.12
(Zavet je ispunjen 2017. godine)
Vojinović se sa malim brojem svojih vernih saboraca našao u gotovo beznadežnoj situaciji, probijajući se kroz zasede koje mu je neprijatelj postavljao. Na kraju, teško ranjen bio je opkoljen kod sela Grgura u Cerovačkoj vodenici. Tu je slavni vojvoda poslednji put pružio žestok otpor, iscrpljen mnogobrojnim bojevima, ne mogavši da se kreće zbog rane, borio se do poslednjeg metka, a poslednji je namenio sebi, održavši time svoju reč da živ neće pasti neprijatelju u ruke, pokazujući surovom okupatoru kako srpski vetezovi umiru. Vojinović je najverovatnije izvršio samoubistvo 23. decembra 1917. godine. Tom prilikom ostavio je zabelešku da ga sahrane na mestu pogibije, a Bugari su mu tu poslednju želju i uslišili, sahranivši ga u jednoj jaruzi kraj vodenice.
Među malobrojnim vernim saborcima, njih četvoro, koji su svom vojvodi ostali verni do kraja, i sa njim poginuli, troje je bilo iz blaževačkog kraja, i to: Radomir Gašić iz Donjeg Levića,13 kao i Danica Dimić iz Belog Polja14 i Vojislav Spasić trubač iz Gornjeg Levića.15 Čin koji je dostojan divljenja i svakog poštovanja.
Ono što je bilo najbitnije u njegovoj borbi Vojinović je najbolje izrazio samo jednim pasusom svoga pisma koje je aprila 1917. godine uputio bugarskom poručniku Genčovu, komandantu sela Blaževa: „Srpski narod robovao je 500 godina, pa je opet slobodan postao, pa još toliko neka robuje, ipak ne može i ne sme izgubiti nadu da će uskoro biti slobodan, dotle neće nestati ljudi koji će ići po narodu i opominjati ga da je vreme da se sam oslobodi, kao što su naši stari radili, pa sve iako ne bude Vojinovića biće drugih“.16 Dakle, za Vojinovića je bila važna jedino sloboda, sve drugo je bilo nevažno, pa i sam Vojinović. Bio je u pravu. Nije bilo Vojinovića, kao ni većeg broja njegovih hrabrih saboraca, ali je zato bilo drugih srpskih junaka koji su narodu doneli tako željenu slobodu. Dok sam Vojinović i njegove hrabre komite žive i danas u sećanju ovog naroda, preselivši se u legendu. Na svom ličnom primeru slavni vojvoda Kosta Vojinović, možemo slobodno reći jedan od poslednjih srpskih vitezova, sopstvenim je primerom pokazao da se za slobodu treba i vredi boriti. A oni koji nisu spremni da se za slobodu bore je i ne zaslužuju.
O legendarnom vojvodi, njegovim hrabrim ustanicima, ali i ovdašnjim meštanima i danas postoje brojne zanimljive priče, koje se ljubomorno čuvaju i prenose s kolena na koleno, bogateći se novim „sadržajima“. Nažalost, mnoge su zaboravljene, ali su neke očuvane do danas. Mi ćemo u daljem tekstu navesti četiri zanimljive priče.
Koliki je vojvoda Vojinović?
U jesen 1917. godine Kopaoničko – toplički ustanak sve više je zapadao u krizu. Jedan broj ustanika se predavao okupatoru. Tako jednog dana Vojinovićev Kopaoničko - ibarski odred napuste dvojica ustanika i predaju se Bugarima u Blaževu. Bugari su bili smešteni u zgradi škole. Sede u učionici bugarski vojnici i ova dva ustanika koja su im se predali. Kako su bugarski vojnici imali veliki strah i od samog pomena Vojinovićevog imena, saletali su ustanike raznoraznim pitanjima o komitama a ponajviše o Vojinoviću. Srazmerno svojim mukama koje su preživeli od komita i srazmerno svom strahu od vojvode, istog su zamišljali kao nekog izuzetno velikog (krupnog) čoveka.
I baš kad jedan bugarski vojnik upita ustanike:
- Bratko, pa koliki je taj vaš vojvoda Vojinović?
Neko izbi nogom vrata na učionici i uđe čovek sa dva revolvera na gotovs. Ovi ustanici kažu bugarskim vojnicima:
- E, eto vam ga vojvoda došao da vidite koliki je!
Ukočili se Bugari od straha, pa samo pogleduju čas u Vojinovića čas u svoje puške naslonjene uza zid, ali nijedan ne sme ni da mrdne, ni da što izgovori. Vojvoda im kaže:
−Bugari, samo ostanite mirni i ništa se ne bojte. Sa vama ja ratujem na bojnom polju, a ovde sam došao po ove svoje zalutale ovčice.
Bugari ostanu mirni i uplašeni, a Vojinović odvede ustanike koji su ga izdali. Malo potom Bugari su čuli dva pucnja u neposrednoj blizini škole.
Ženska snalažljivost
Dođe vojvoda Kosta Vojinović sa ustanicima i nekoliko švapskih vojnika koje je zarobio u borbama na Mramoru, u selo Iričiće. Posle kraćeg boravka i odmora u zaseoku Milićevići, povuče se u planinu iznad sela, jer su za njim išle bugarske i švapske potere, gde se i ulogori za duži boravak i odbranu.
Posle nekoliko dana u ovaj zaseok stignu i okupatorske poterne jedinice, koje nateraju jednu ženu da ih povede i pokaže im gde su ustanici. Ona im kaza da su ustanici u planini na mestu zvanom „Laz“ i „Kod divljake“, a da se dotle stiže preko Ilinjače i sela Babice. Potera je pošla kuda ih je ona i povela. Njenu nameru i podvalu Švabama shvatila je njena jetrva, pa je brže – bolje otišla prečicom pored Studenca, te javila vojvodi o poteri i da ih vodi njena jetrva, ali zaobilaznim putem oko Ćelavice preko sela Babice. Ustanici su imali dovoljno vremena da se pripreme za borbu i postave dobru zasedu. Epilog bitke bio je da niko od ustanika nije ni ranjen, a od okupatorskih vojnika niko nije preživeo.
Sreća njena te je ubiše Bugari
Polovinom oktobra 1917. godine pred zadnju borbu u Kopaoničko – topličkom ustanku, koja se odvijala na mestu zvanom Livadice između sela Trećak i Žarevo, metresa (švalerka) vojvode Koste Vojinovića, Stanka Dimić Popović17 dođe u svoj rod Dimiće u selo Belo Polje. Tu su se nalazile i ustaničke zalihe municije. „Komituša“ Stanka Dimić Popović spremi troje bisaga pune municije, pa svrati u komšiluk u zaseok Vučići u selu Iričiće, te mobiliše svoju imenjakinju Stanku Vučić i njenu jetrvu Staniku, da sa njom odnesu municiju ustanicima na Livadice. Ove dve žene su na početku rata ispratile muževe u rat i tada verovatno nisu imale nikakvih vesti o njihovoj sudbini. Kao i sve žene srpskih ratnika, podizale su decu i gledale kako da prežive teška ratna vremena. Stanka Vučić je imala sinove Miloša i Mirka od pet i tri godine, a Stanika sina Mitu, koji se inače kasnije kada je odrastao oženio ćerkom ustaničkog četovođe Koste Vučkovića iz sela Radunja (Kosta Vučković je bio aktivni saradnik Vojinovića u ustanku, ali je takođe među prvima izdao ustanak i Vojinovića, i na Livadicama učestvovao u borbama protiv ustanika na strani okupatora).
Htele ne htele jetrve Stanka i Stanika Vučić, uprte bisage municije, i sa Stankom Dimić Popović, pređu noću više od petnaestak kilometara do ustaničkog logora na Livadicama. Kada ova referisa Vojinoviću da je ove dve žene angažovala da donesu municiju, Vojinović se upusti u duži razgovor sa njima. Pitao ih je odakle su, gde su im muževi, imaju li dece i slično. Na kraju razgovora kaza svojoj metresi da ih odvede na kazan sa hranom da im se da večera, pa kada večeraju i odmore se da idu kući. Nesporno je da su i Stanka i Stanika bile lepe i mlade žene, od po dvadeset i neku godinu. Uz to ih je verovatno Vojinović, dok je razgovarao sa njima, koji put i diskretno pogledao. To nije promaklo njegovoj švalerki i probudilo je u njoj ljubomoru. Nije ih odvela da im se da večera, već do kazana sa grejanom rakijom i rekla kuvarima: „Dajte ovim kurvama po čašu rakije pa neka mi se gube sa očiju“. Popile jetrve po čašu grejanice zaslađene medom, jer nije bilo šećera, pa zaždile kući, izbegavajući bugarske i švapske zasede. Sa sobom su nosile uvredu koja im je bila teža od punih bisaga municije, koje su malo pre toga donele ustanicima. Stankin muž Milisav Vučić je poginuo u Prvom svetskom ratu. Njegovi sinovi Miloš i Marko su uzeli prezime Milisavljević, kao uspomenu na poginulog oca. Stanka je živela oko 96 godina i umrla je 1976. godine. Kada god bi se pričalo o Kopaoničko – topličkom ustanku i o ustanicima, a pričalo se i često i detaljno, pa bi se pomenula i Stanka Dimić Popović, tada bi Stanka Vučić sa izvesnom tugom zbog nenamirenih računa uzdahnula i rekla:
−E, sreća njena te je ubiše Bugari.
−Pa kakva joj je to sreća, baba, što su je ubili Bugari? Pitali bi je prisutni.
−Lako, umrla u borbi od metka, a da je preživela pa da je ja dohvatim da je pitam kome je ona rekla da je kurva? Zar meni koja podižem decu, bez muža koji je otišao u rat, a ona spava sa Vojinovićem pod bukvama. Kidala bi joj parče po parče mesa, dok ne umre na moje oči.
Ko je izdao Raška komitu?
Radomir Vukašinović, Raško komita, kako su ga svi zvali, rođen je i živeo u selu Stanuloviće. Kao pripadnik komitsko – četničkog pokreta imao je značajnu ulogu u pripremama i oslobađanju Kosova i Metohije od Turaka 1912. godine. Kada je već imao svoju četu komita među prvima se priključuje Vojinoviću, i borio se u Kopaoničko – ibarskom odredu do pred sam kraj Kopaoničko – topličkog ustanka tj. do pogibije. Njegovo ime je bilo na svim austrougarskim poternicama, koje su redovno raspisivane za viđenijim ustanicima.
U jeku ustanka, između borbi i izbegavanja švapskih i bugarskih potera, svrati Raško komita sa svoja dva mlađa borca, do svoje prijateljice u selu Domiševina, koja je živela sa dve kćeri u kući na kraju sela. Svratili, pa ostali nekoliko dana.
Jedne noći začuje se lavež pasa, a kad oni poskaču i pogledaju, kuća opkoljena, sve švapski i bugarski vojnik do vojnika. Odredi Raško sebi i svojim drugovima mete i mesto proboja obruča, ispale po nekoliko hitaca, neke vojnike ubiju, a neke rane. Koristeći trenutak iznenađenja i panike koja je nastala kod neprijatelja, jurnu kroz obruč na mestu gde su napravili prolaz i uteknu u noć njima dobro poznatim stazama.
Jasno je bilo iskusnom komiti da su ih neprijateljski vojnici opkolili, jer ih je neko izdao i kazao neprijatelju gde se nalaze. Nije mu trebalo mnogo vremena da sazna i ko ga je izdao.
Kratko vreme potom ode Raško komita svojoj kući u Stanuloviće, gde je do rata živeo sa braćom i svojom ženom u zadruzi. Nije se javljao ukućanima, već je sačekao svoju ženu da dođe kod tora da pomuze ovce, pošto je to bila njena svakodnevna obaveza. Nikad se nije saznalo da li su išta razgovarali i šta su jedno drugom rekli, ali se zna da joj je Raško pucao u nogu i polomio joj koleno, tako da je ostala sakata do kraja života.
To im je bilo i zadnje viđenje, jer posle toga Raško nikada više nije otišao svojoj kući. Inače nisu imali svoje dece.
Neko vreme pred konačnu propast ustanka, i pogibiju skoro svih ustanika koji nisu hteli da se predaju, Raško komita dolazi u Iričiće, u kuću Matića, gde mu je bila udata sestra Mileva za Radoja Matića, tada već udovica, jer joj je muž Radoje poginuo 1912. godine, oslobađajući Kosovo i Staru Srbiju od Turaka. Oprašta se od sestre, daruje je po jednim zlatnikom, za njenu decu Boška i Desanku, a neke svoje dragocenosti ostavlja sestri na čuvanje ako preživi, a ako pogine da ostanu u njenoj porodici kao uspomena. Malo posle toga Raško komita gine u zadnjim borbama ustanika sa okupatorskim vojnicima i izdajnicima ustanka.18
Tokom oslobodilačkih ratova u periodu 1912 – 1918. godine žitelji blaževačkog kraja su u velikom broju aktivno učestvovali u gotovo svim važnijim bojevima. Od Kumanova, Bitolja, oslobođenja Kosova, Bregalnice, Cera, Kolubare, preko Albanije, Krfa, Kajmakčalana, Topličkog ustanka i proboja Solunskog fronta. Naime, stanovništvo Blaževa i okoline po svom poreklu, mentalitetu, osobinama i načinu života predstavljalo je izvanredni vojnički potencijal, što su u navedenim događajima i potvrdili. To je bio gorštački soj ljudi, naviknut na stalne borbe sa Turcima, hrabri, dovitljivi i sposobni da izdrže najteže napore. Vaspitani u patrijarhalnim porodicama uz junačke pesme i gusle, bili su duboko prožeti patriotizmom i odanošću svojoj državi, spremni da se za njenu odbranu žrtvuju do kraja. Ceo kraj je u ovim sudbonosnim vremenima podneo velike žrtve kako po broju poginulih vojnika i ustanika tako i po broju civilnih žrtava. Veliki broj porodica ostao je bez muške radne snage, privreda je potpuno zamrla, sela poput Stanulovića, Blaževa, Belog Polja i Iričića su popaljena, mnoga opljačkana, stoka poklana, seoska domaćinstva zapuštena. Ponovo je narod ovog kraja, po ko zna koji put, počinjao sve iz početka, ali sada u slobodi. Za legendarnog vojvodu Vojinovića jedino je sloboda bila važna, sve drugo je bilo nevažno. Danas se sloboda čuva između ostalog i sećanjem na one koji su pali za nju.
REZIME PRIČE O TOPLIČKOM USTANKU
U Prvom svetskom ratu blaževačka regija je ulazila u sastav bugarske okupacione zone. Ovde su potpunu vlast imali predstavnici bugarske policije. Zbog blizine granice austrougarske okupacione zone i slobodarskog duha naroda, blaževački kraj je predstavljao sigurnu bazu komitskom odredu Koste Vojinovića. Na ovom prostoru vođeno je više značajnijih borbi između komita vojvode Vojinovića sa bugarskim i austrijskim vojnicima. Posebno je bila žestoka bitka na kopaoničkom prevoju Mramoru, 14. marta 1917. godine, u kojoj su ustanici naneli težak poraz austrijskim snagama.
Po gušenju Topličkog ustanka, četnički pokret je zapao u krizu. Čuveni vojvoda Vojinović se nije sklonio, ostao je na ovim prostorima, da se bori do kraja. Komitski odred se osipao, mnogi se predali, među njima i Kosta Vučković iz Radunja. Vojinović se sa malim brojem vernih saboraca našao u bezizlaznoj situaciji. Gonjen od neprijatelja i onih koji su ga izdali, teško ranjen, opkoljen je kod sela Grugure. Tu je vojvoda poslednji put pružio žestok otpor. Nemajući izlaza Vojinović je 23. decembra 1917. godine izvršio samoubistvo. Među četiri saborca, koji su mu ostali verni do kraja, i sa njim poginuli, čak troje je bilo iz blaževačkog kraja.
O legendarnom vojvodi Vojinoviću i njegovim hrabrim ustanicima, u Blaževu i okolnim selima, kružile su brojne zanimljive priče. Mnoge su zaboravljene. Neke su uspele da se očuvaju do danas. U ovom radu date su četiri interesantne priče s ciljem da se otrgnu od zaborava.
autor: Radoljub Jotić, profesor istorije
OŠ „Jovan Jovanović Zmaj“, Brus
KLjUČNE REČI: Toplički ustanak, Kosta Vojinović, Kosta Vučković, kopaonički prevoj Mramor, Stanka Dimić Petrović, Blaževo, Belo Polje, Iričići, Stanka Vučić, Stanika, Raško komita.
____________
1 M. Perović, Toplički ustanak 1917, Beograd 1988, 85.
2 Isto, 86.
3 Isto, 88.
4 Isto, 96.
5 Isto, 169.
6 A. Mitrović, Boj na kopaoničkom prevoju Mramor 14. marta 1917, Istorijski glasnik, broj 1-2, Beograd 1982, 7-30, 26.
7 Isto, 20, 25.
8 M. Perović, Toplički ustanak 1917, 281.
9 Isto, 99.
10 Kazivanja o Topličkom ustanku, priredila B. Mladenović, Novi Sad 1995, 19-20.
11 M. Perović, Toplički ustanak 1917, 285-286.
12 B. Mladenović, Žene u Topličkom ustanku 1917, Beograd 1990, 49.
13 Kazivanja o Topličkom ustanku, 19, 75, 102, 104; Dobrovoljci u ratovima 1912-1918, doživljaji i sećanja, Beograd 1971, 291.
14 Kazivanja o Topličkom ustanku, 58, 61, 75, 102, 104.
15 Isto, 19, 75, 102, 104.
16 M. Perović, Toplički ustanak 1917, 236.
17 U ovoj priči se za Stanku Dimić Petrović pogrešno navodi prezime Popović.
18 Priče je autoru ustupio gospodin Radoje Matić, inženjer iz Brusa, inače rodom iz sela Iričića.
Da bi se očuvala njihova autentičnost date su uz neophodne minimalne korekcije.
IZVORI I LITERATURA
D. Avramović, Toplički ustanak u pesmama Save Vukomanovića, Prokuplje 1997.
Dobrovoljci u ratovima 1912-1918, doživljaji i sećanja, Beograd 1971.
Kazivanja o Topličkom ustanku, priredila B. Mladenović, Novi Sad 1995.
P. Marjanović, Toplički ustanak 1917. godine, Prokuplje 2003.
M. Matić, Hronologija Brusa i Kopaonika, Brus 2010.
A. Mitrović, Boj na kopaoničkom prevoju Mramor 14. marta 1917, Istorijski glasnik broj 1-2, Beograd 1982, 7-30.
A. Mitrović, Srbija u Prvom svetskom ratu, Beograd 1984.
A. Mitrović, Ustaničke borbe u Srbiji 1916-1918, Beograd 1987.
B. Mladenović, Žene u Topličkom ustanku 1917, Beograd 1990
M. Perović, Toplički ustanak 1917, Beograd 1988.
foto:facebook
